Стануловићи - задња пошта Србија

У оквиру пројекта "Војни лекар на селу", припадници крушевачког гарнизона обилазе старачка домаћинства у забаченим селима која се полако гасе.

Припадници Војске Србије, са партнерима из цивилног сектора општине Брус, активистима Црвеног крста и две телевизијске екипе, посетили су најудаљенија копаоничка села и засеоке на администраативној линији с Косовом.

Од цивилизације, последњег насељеног места Блажева, до одредишта је двадесет километара макадама - непрегледних зелених пространстава, падина и врхова са којих поглед пуца на Копаоник, раскошан призор у коме, нажалост, ретко ко ужива.

По која кућа у даљини доказ је да и ту неко живи. Крај прашњавог пута напуштена зграда школе коју је некада похађало стотинак ђака из Стануловића, Трешњице, Јелења.

После доста пређених километара, екипа је наишла на неколико оронулих објеката, насеље чију тишину прекида долазак теренских возила. Бојажљиво, на вратима некада газдинске куће, појављује се погурена старица.

Униформе као да су јој улиле поверење, осмехује се и срдачно дочекује посетиоце. У бескпрекорно чистој кући, са старинским намештајем, седамдесетпетогодишња Љиљана Вукашиновић живи сама међу црно-белим фотографијама у дрвеном раму.

Лекар, поручник Давор Владимиров, и његови сарадници измерили су јој притисак и проверили шећер, који је мало повишен. Не брине је шећер већ то што није знала за посету и није припремила ништа за јело. Уз кафу, Љиљана Вукашиновић присећа се бољих времена.

"Када сам дошла у ову кућу за мог човека било је то богато домаћинство, најбогатије у Стануловићима. Имали су више од стотину оваца, много  друге стоке и кокошака. О чељади и да не говорим. Сада нема никог осим мене. Сви су отишли", прича Љиљана. "А шта ће овде где нема живе душе? Мој унук дође из Лепосавића, али само на кратко, шта ће овде са мном, ја му нисам друштво."

Боља времена су прошла

Средином двадесетог века, у селу је било 238 становника, данас само 17, од којих најмлађи 60-годишњи Миљко. Каже да је остао са родитељима, да је све опустело и да су се осамили.

Ретко ко долази у посету, а да Лепосавић није на десет километара одатле, нико овим путем не би ни прошао, каже Миљко. 

И његова мајка Љубинка каже да им самоћа тешко пада, да више немају с ким ни да попричају, продавница и лекар су им у Блажеву или у Лепосавићу: "Ни тамо ни ‘вамо не може се без кола."

Мајор Бранислав Митић каже да су овим људима помагали и током зиме када је снег био веома висок: "Дотурали смо им храну и лекове, а сада смо дошли да им мало помогнемо и посаветујемо."

Мештани су релативно доброг здравственог стања, с обзиром на то да живе изоловано и да ретко посећују Дом здравља, каже лекар поручник Давор Владимиров

За ветеринара, капетана Тонија Недељковића није било посла. Крупне стоке нема, само по која кокошка или пас.

Активисти Црвеног крста поделили су пакете хране и средстава за хигијену најугроженијима и обећали да ће убудуће чешће навраћати.

Мештани Стануловића су се срдачно опростили с гостима, жалећи што се посета тако брзо завршила али, кажу, бар ће имати о чему да причају до следеће посете.