Роми из Белвила још чекају

Куће од картона и ћилима у Београду заменили су зидови од цигле у Лесковцу, али спокоја, како кажу, још немају. Четири породице без имовине чека трајно решење свог проблема.

Град Лесковац им плаћа боравак и храну у хостелу, а надлежни упозоравају да нужни смештај тражи још око 3.000 Лесковчана, највише Рома.

"Када је било расељавање испод Газеле све је завршено за 10-15 дана, међутим сада видите и сами", каже Срђан Куртић, док Слађана Савић додаје да им је обећано да ће им купити куће или направити нове.

У Лесковац су се, деценију или две после одласка, вратили с децом или унуцима. Имовине немају, ни овде ни тамо, без икаквих папира или могућности да се лече и школују.

Сандра Омеровић је са троје деце на југ, преко Београда, стигла као избеглица из Хрватске.

"Немамо пребивалиште ни ја ни муж, као ни право на материјалну помоћ или дечји додатак", каже Сандра Омеровић.

Најбројнија је шеснаесточлана породица Мамутовић и, можда, у најбољем положају, јер у Доњем Стопању поред Лесковца имају плац. Они кажу да би се ту, са кровом над главом, могло пристојно живети.

"Посла има ко хоће да ради, али потребан је само кров над главом и могло би да буде добро", каже Иван Мамутовић.

Тридесеторо људи који су стигли из Белвила, захваљујући, пре свега рођацима, већ се сместило. Решење ће, како кажу, бити пронађено и за преосталих двадесет четворо Рома, као што је збринуто и интегрисано на десетине породица са Газеле и блока 72. Овај проблем решавају заједно Београд и Лесковац и Министарство за социјална питања уз помоћ Европске комисије.

Председник Савета за миграције и трајна решења Града Лесковца Душан Пешић каже да је највећи проблем угрожено становништво, међу којем су, углавном Роми.

"У овом тренутку има скоро три хиљаде захтева за нужни смештај које треба да реши", каже Пешић.

Колико је још стрпљења потребно Мамутовићима, Кадрићима и Савићима тешко је рећи. Они који су се враћали пре две или три године, на трајно решење стамбеног питања чекали су, кажу, и до шест месеци.

Чекају и Роми у Нишу

Никола Шабановић добио је привремени смештај у којем је с породицом већ два месеца. У собичку где спавају, каже, из рупе испадају пацови. Њих петоро живи од 14.000 динара социјалне помоћи, па он свакодневно покушава да заради скупљајући стари папир.

"Од овога зависимо, јутрос сам узео око 400 динара, али од тога не могу да живим", каже Шабановић, а његова супруга Сања Алимановић каже да је у Београду било много боље, јер су имали струју и воду на 100 метара, а боље је било и за посао и за храну.

Да је било боље у Београду каже и Фетија Аметовић, чија је ћерка добила бебу када су дошли у Ниш. Фетија је у Београду живела скоро тридесет година, а откако се вратила у Ниш, каже, разболела се од брига и лоших услова.

Од једанаест породица, колико је враћено у Ниш, пет нема никакав смештај, па су и даље принуђене да живе у просторијама напуштеног магацина који је требало да буде привремени смештај док Београд не обезбеди контејнере.

"То се није догодило до данашњег дана, али оно што могу да вам кажем је да је у току израда студије о решавању проблема Рома, не само у Београду, већ и у Нишу, јер је ово наш заједнички проблем", каже Душица Давидовић, градски већник.

Град Ниш нема других могућности, нити има новца за адаптацију. У нишком водоводу кажу да могу да поставе јавну чесму, али ако за то постоје техничке могућности.