Одрастање у болници

Томица Гобељић из Конарева код Матарушке Бање није имао детињство као већина његових вршњака. На корак је до пунолетства, али га чека неизвесна будућност јер се није школовао, а због природе болести потребна му је стална медицинска нега.

Иако крхке физичке грађе, Томица не дозвољава да болест у свакој ситуацији управља његовим животом. Излази напоље, шета и вози бицикл.

"Бицикл возом полако, у гарницама нормале", каже Томица. "Не смем да се напрежем и да радим друге ствари као моји вршњаци. Помирио сам се с тим, рођен сам с том маном и не могу другачије. Навикао сам се на такав живот."

Томица је први пут оперисан када је имао три и по године. Када је напунио десет година, у Лондону му је урађена друга операција на отвореном срцу.

До сада је Томици три пута мењан пејсмејкер. Последњи пут у марту ове године на Институту за мајку и дете у Београду. Детињство је провео по болницама.

Другови са којима је одрастао и ишао у основну школу већ су стасали. У средњу школу није ни ишао. Проживео је детињство без игре  и забаве.

То је живот без велике радости, каже Томичина мајка Ана Марковић: "Све оно што су друга деца могла, он није могао. Никада није радио физичко. Никада се није поиграо. Морао је да мисли на операције и да не учини ништа што би му угрозило живот."

Осмогодишњи Петар, веома је привржен старијем брату и мајци која га је сама подигла.

Ана Марковић се нада да ће и он и старији Томица имати добар живот: "Надам се да ће његов живот бити колико-толико добар. Највише бих волела да видим Томицу као члана друштва, да се негде запосли, јер ја нећу заувек бити поред њега."

Без средњошколског образовања једино што му пеостаје је одлазак на занат. Проблем је у томе што је мало заната који не изискују физички напор. Томица се нада да ће успети, јер жели да што пре почне да помаже породици.