Асура од шевара

Пре индустријске и масовне производње тепиха, а потом и простирки од јефтиних синтетичких материјала и пластике, вештина асурџије била је веома цењена, а асуре од шевара главна простирка у већини домова.

Када је после 25 година рада у фирми постала технолошки вишак, Љиљана Вулић из Старог Ланишта код Јагодине потпуно се посветила асурџијском занату.

Од државе је добила субвенцију, основала је занатску радњу и тренутно је, каже, једини асурџија са цертификатом у Србији.

Посао није лак, а тренутна зарада довољна је тек да се плате дажбине.

"Да направим један зембиљ треба ми шест, седам сати", каже Љиљана Вулић. "Шевар се прво изљуска, па се онда цепка на ситније прутиће, затим се на разбоју прави основа. Пошто се пластичне кесе укидају надам се да ће мој посао бити боље плаћен."

Село Ланиште је од давнина познато по добрим асурџијама. Некад их је било на стотине, а роба се одвозила вагонима. Остало их је неколико, тек да се стари занат не угаси потпуно.

Најтежи део посла је, кажу, сеча шевара по барама и мртвајама, обично у августу, каже Љубомир Трифуновић, асурџија из Старог Ланишта:

"Гледамо баре и кад шевар достигне ту висину онда сечемо. Одвоји се време, направи се колиба тамо где треба да се сече и сече се нон стоп."

Има и оних који верују да асуре штите од негативних зрачења и због тога их држе испод душека. Много чешће асуре се користе као параван или засена за терасе и кафиће. Уосталом, у моди је повратак природним материјалима и, ко зна, можда ће торба од шевара једнога дана постати модни детаљ, а асура уобичајени део ентеријера.