Лични банкрот: Да ли бисте свој новчаник поверили стечајном управнику

Слике породица које извршитељи избацују из стана гледамо врло често, а сваки 20. грађанин не измирује своје обавезе према банкама. ММФ за њих саветује увођење индивидуалног стечаја.

Судбину Бориса Бекера или Мајка Тајсона могуће је доживети и у Србији. При том се не мисли на њихов спортски успех, већ финансијски неуспех. Ова двојица прослављених спортиста су током каријере проглашавали лични банкрот.

И у Србији ће то бити могуће уколико се усвоји предлог Међународног монетарног фонда (ММФ). Тако ће и грађани, баш као што то раде предузећа, моћи да прогласе лични банкрот.

Након празног новчаника, долази лични стечајни управник, који уместо вас одлучује како да потрошите ваш новац. Према једном моделу, тај чувар вашег новчаника одређује колико новца у новчанику је потребно за живот. Све остало одлази на враћање дугова.

Јасница Гарашић, професорка Правног факултета у Загребу, објашњава да у суседној Хрватској таква пракса већ постоји.

„Ми га зовемо повереник. Он само мало надзире тог дужника да не расипа новац. Да то што заради оде повериоцима. И да са тог посебног рачуна он упалати онолико колико је зарадио", каже професорка Гарашић.

Иван Златић представник акције грађана „Кров над главом", сматра да идеја да то може бити лековито за сиромаштво и дужничко ропство у Србији почива на претпоставци „идеолошке фантазије господе из ММФ-а да овде људи не плаћају дугове зато што су неваспитани, а не зато што су различитим мерама, приватизацијом и дезиндустријализацијом, доведени у безизлазну економску ситуацију".

То се не решава тако што им одређујете старатеља, већ суочавањем са стварношћу. На основу тога би требало да се дефинише социјална политика и одреди минимум достојанственог живота, сматра Златић.

Ваше паре под надзором старатеља

А тај минимум достојанственог живота, који одређује стечајни управник, не може да траје да траје вечно. Најмање три, највише седам година. То време, док је новчаник дужника под надзором стечајног управника, зове се „период добре праксе".

Вук Радовић, професор Правног факултета у Београду каже да је идеја да се презадуженом грађанину омогући нови финансијски почетак.

„То се остварује кроз институт ослобођења. Након окончања стечаја, дужник је ослобођен дугова, више ништа не дугујете својим повериоцима. То није нешто што је уперено против физичких лица, већ им тиме дајете право да буду ослобођени својих баласта кредита и дуговања према банкама", истиче Радовић.

Шта то конктретно нуди институт ослобођења? Другим речима, зашто ће нам, ако слушамо стечајног управника, после три или седам година бити боље.

„Кад прође тај период који је одређен, дужник је рецимо отпатио 10 одсто дуга. Осталиох 90 ће му бити отписано. Он ће моћи поново да крене и да не буде баласт, ни за себе, ни за околину", одговра професорка Јасница Гарашић.

Дакле, ако вратиш, пола ти се прашта, и више од тога. И многи ће ову меру видети као сламку спаса.

„Онда се не сме допустити да се дужник пречесто користи тим институтом. Онда треба прописати неколико година да дужник не моће поново да отвори стечај", додаје Гарашић.

Дужник плаћа услуге стечајног управника

Проблем је што стечајног управника, плаћа онај који га ангажује. Да ли је могуће да неко ко и буквално речено нема хлеба да једе треба да плати стечајног управника, питали смо експерте за ову област. Професор Вук Радовић објашњава да у стечајном праву постоји нешто што се зове предујам трошкова. И да он предвиђа да онај ко стечајног управника ангажује, треба и да га плати.

Лични банкрот могао би да занима грађане које извршитељи покушавају да из стана јер више не могу да плаћају рачуне и кредите. И те слике готово да гледамо свког дана.

Вук Радовић каже да су то типични кандидати за стечај физичких лица, јер су неспособни за плаћање.

"Тиме би био испуњен стечајни разлог неспособности за плаћање и онда би они могли да поднесу захтев за покретање стечајног поступка", каже Радовић.

А таквих је 4,48 одсто од свих оних грађана који су узели кредите. Према подацима Народне банке Србије, сваки 20 грађанин не измирује редовно своје обавезе према банкама.

„Програмом за решавање проблематичних кредита за период од 2018. до 2020. предвиђено је да радна група размотри питање евентуланог увођења стечаја, односно банкрота физичких лица у будућности", одговарају из централне банке.

У преводу, увођење личног банкрота у Србији још је на дугом штапу. Професор Вук Радовић, који је о личном банкроту написао и књигу каже да би Србија прво требало да уведе стечај предузетника као физичких лица. Њих у Србији има око 260.000.

"Добро би било кренути са њима, као стечајним дужницима. Да видимо како би то функционисало у пракси. А тек након тог искуства за коју годину можда да уведемо и стечај свих физичких лица", предлаже професор Радовић.

У Америци банкрот није блам

Банкрот је у Србији ипак блам. У Америци није. У филму „Ухвати ме ако можеш" отац Леонарда Дикаприја у опуштеном разговору свом сину открива да прогласио је лични банкрот. Али, због тога што су његове финансије под надзором старатеља, он одбија да прихвати скупоцени ауто који му поклања син.

"Знаш ли шта би Пореска рекла кад би видела да возим "кадилак". Дошао сам возом, возом ћу се и вратити", одговара отац у овом филму док сину враћа кључеве од аута.

Вук Радовић, каже да банкрот мора бити морално и друштвено прихватљив и да је Америка пуна примера богатих људи који су проглашавали лични банкрот. Професорка Јасница Гарашић каже да држава мора да води рачуна о оним грађанима који дођу у такве животне околности да не могу вратати дугове.

Никоме није угодно кад не може да вратити дуг. А они који то заиста не могу, њима треба помоћи. Законодавац мора предвидети случајеве у којима имате особе које више неће моћи да раде. Јер су у годинама или болесне. У тим неким посебним случајевима би требало прописати да се одмах ослободе од дугова јер једноставно, никад их неће вратити", предлаже професорка Гарашић.

Иван Златић из удружења "Кров над главом" каже да већина случајева са којима ради представља губитнике транзиције.

"То су људи који су у средњим годинама остали без посла, који нису имали могућност за преквалификацие. Значи нема, разумете? Го се не скида. Не можете да наплатите људима нешто што немају", критичан је Златић.

Али шта друго преостаје том човеку? У супротном скида се кожа с леђа. Универзална правила не постоје, светска пракса није свуда иста. Па закон о личном банкроту Србија не може да препише. Код Шекспира пише - нит буди дужник, нит поверилац. „Дужник често губи и себе и друга, зајам тупи оштрицу штедљивости".

Број коментара 9

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 28. март 2024.
18° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво