Фабрику "Фолксвагена" на Балкану угрозило радничко самоуправљање

Раднички савет "Фолксвагена" јавно се успротивио плановима руководства овог концерна о отварању нове фабрике у источној Европи, а од јуче и плану управе да до 2023. године укине између 5.000 и 7.000 радних места, како би то довело до уштеде још 5,9 милијарди евра годишње неопходних за улагање у електрична и аутономна возила.

Овим се још једном заоштрио својеврсни рат који се недељама води између сувласника, управе и представника запослених највећег аутомобилског концерна на свету, под чијом капом је и "Ауди", "Порше", "Шкода", "Бентли", "Сеат", "Бугати" и "Ламборгини".

Нови план смањења броја запослених је заправо додатак на већ актуелни програм из 2016, којим је зацртано да до следеће године укине у својим фабрикама широм света укупно 21.000 радних места и тиме годишње уштеди три милијарде евра.

Међутим, извори у концерну указују да тим програмом досад успело да се уштеди тек 2,4 милијарде евра те да је ново смањење неопходно, уколико концерн жели да испуни зацртани циљ да до 2025. постане највећи произвођач електричних аутомобила на свету.

План руководства је да превасходно укине радна места у администрацији и непроизводним одсецима и то тако што ће неки отићи регуларно у пензију, а другима ће бити понуђен посебан програм својеврсног полупензионисања.

У том програму би запослени у првој фази радили краће радно време уз мању плату, а у другој фази ти запослени више не би ишли на посао већ остајали код куће и примали ту смањену плату све до краја програма или пензионисања.

Кардељ у Волсбургу 

Овим смањењем радне снаге, уз аутоматизацију производње и преоријентисање на елетричне аутомобиле, актуелна управа жели да направи својеврсни "нови Фолксваген".

Али, на путу им стоји раднички савет.

Какав раднички савет, па није ти то комунистичка Југославија, ускликнуће сваки читалац ових редова који се сећа живота у СФРЈ.

Међутим, управо у капиталистичкој Немачкој на делу је борба између извршних директора и представника запослених због које уопште није сигурна реализација ниједног плана концерна из Волсбурга, па ни онај о изградњи нове фабрике, где се бира да ли локација да буде у Србији, Бугарској, Румунији или Турској.

За разлику од корпроративног управљања у САД и Британији, где одлучујућу реч имају водећи сувласници, у Немачкој се и радници нешто питају и то већ цео век.

После Првог светског рата и Новембарске револуције којом је немачка монархија преточена у Вајмарску републику, многи су се у постојбини Карла Маркса плашили доласка комунизма.

Због тога су се социјалистички настројени синдикати и капиталистички оријентисани послодавци договорили о серији реформи, међу којима је увођене радничких савета у компанијама и давање праву радницима да именују једног или два члана надзорног одбора компаније.

Након Другог светског рата, синдикални покрет у Западној Немачкој добио је подршку америчких и британских окупационих снага па су немачки послодавци пристали да у сектору производње угља и челика половина места у надзорним одборима припадне представницима радника, а у осталим секторима трећину места.

Интерес Американаца и Британаца био је да ослабе старе индустријске конгломерате, који су заправо били важни и за Хитлера, будући да су из погона "Фолксвагена" излазиле бомбе и тенкови, из "Тисен Крупа" топови и војни бродови, а из "Сименса" муниција.

Седамдесетих година социјалдемократски канцелари оснажују суодлучивање па сада све компаније са више од 2.000 запослених морају да имају надзорне одборе у којима половину чине чланови синдиката и радничких савета.

Осим тога, послодавац мора да консултује радничке савете о безмало свим стварима које се тичу услова рада, као и при запошљавање нових радника или отпуштању.

Ипак, нису раднички савети и синдикати у немачким фирмама тако свемоћни.

Не само што увек постоји могућност да у надзорном одбору буду прегласани, што се иначе избегава, већ што њихова борба за веће плате није тако успешна, узимајући у обзир да у Немачкој већ годинама раст плата не прати раст трошкова живота.

У таквом распореду снага, у немачкој јавности и те како одјекне када први човек радничког савета "Фолксваген групе" Бернд Остерлох поручи пословодству да понуда о такозваном скраћеном радном времену до пензионисања мора да важи за све.

"Раднички савет не жели да управа уведе две класе запослених - да једни добију могућност да раде скраћено до пензионисања, а други не", истакао је он, при чему је претходно у једном интервјуу истакао да нико из руководства није сносио одговорност за грешке које су коштале концерн милијарде евра.

Руководству неће бити лаки преговори са радничким саветом у којем су бесни, јер их је јавно и неуобичајено оштро напао један од главних акционара и члан надзорног одбора Волфганг Порше.

Он је рекао да је разлог зашто концерн није успешнији "локални систем" и да то мора да се мења ако желимо будућност. Под "локалним системом", он је заправо мислио на тај немачки систем суодлучивања и то што се за све важне одлуке питају и запослени.

Због тога не чуди што изјаве Остерлоха заправо најављују тешке преговоре.

Када истичу да нико не сноси одговорност за прескупе грешке руководства, да се противе поделама међу запосленима и отварању фабрике у источној Европи те да им није јасно како је руковоство дошло до броја од још 7.000 радних места које ће бити укинути само пензионисањем, лидери радничког савета "Фолксвагена" заправо повећавају своју позицију у преговорима.

У преговорима у којима се плаше да губе баш оно што смета члану чувене породице Порше – право на суодлучивање засновано на идеји да делић добробити капитализма штрпну и радници фабрика и заједница у којој је та производња, па чак и када то значи извесну "нелагодност" за власнике капитала.