Српске плате: Од Марићевића јаруге до Вујовића процене

Да је Чедомиљ Мијатовић, министар финансија Краљевине Србије с краја 19. века, тада попут Душана Вујовића сада, изјавио како наша земља ни за век и по неће стићи европски стандард – био би у праву. Јер сада смо практично у односу на развијене земље и у односу на земље централне Европе опет тамо где смо били крајем 19. века, каже Милојко Арсић, професор Економског факултета.

"Земље западне Европе су око три пута развијеније од Србије, а земље централне Европе су скоро дупло развијеније од Србије. Што значи за ових претходних 130 до 140 година релативну разлику нисмо успели да отклонимо", закључује Арсић.

У ауторском тексту за недељник НИН, бивши министар финансија написао је да би, на основу стопа раста остварених од почетка глобалне кризе, Србији требало читавих 185 година да по реалној куповној моћи стигне 15 старих чланица Европске уније.

Екатарина Вострокнутова је као главни економиста Светске банке за Западни Балкан радила сличне калкулације. Каже да је на Копаоник бизнис форуму разговарала са бившим министром финанија Душаном Вујовићем. То зависи од претпоставке од које се у рачуници пошло, објашњава.

"Да, то је могуће. Али, он је рачунао колико ће времена Србији требати да достигне веома богате европске земље. То није нешто на шта Србија треба да се угледа у овом тренутку. И да Србија треба да се упоређује са европским просеком, а не са Немачком", сматра Вострокнутова.

Мерна јединица Вујовићеве љутње

Привредна стагнација посебно одликује периоде великих катастрофа. У двадесетом веку, земља је прошла кроз два балканска и два светска рата, хиперинфлацију и бомбардовање. Ако се историја понавља, да ли је данас Душан Вујовић у праву? Или је, што би злобници рекли, ова рачуница само мерна јединица Вујовићеве љутње. Професор Милојко Арсић каже да имамо шансу да тај период знатно скратимо.

"Ако би изостале реформе, ако не бисмо успоставили добар привредни систем, могуће је и то да се догоди. Јер то се већ једном догодило у последњих 140 година", каже Арсић.

Осим што је Србију упоређивао са најбогатијим европским земљама, Вујовић је рачунао да ће наша привреда наредних век и по расти по просечној стопи од 0,6 одсто. Као у време глобалне економске кризе и током периода фискалне консолидације. Што је у најгорем економском сценарију могуће, али мало вероватно.

Историчар Предраг Марковић приметио је да се те наочаре промене кад је човек на власти или кад није. "Ко би га знао, требало би наћи неку његову изјаву кад је био на власти", сугерише Марковић.

Пре тачно две године Вујовић је средњорочне прогнозе базирао на 3,5 до четири одсто.

"То није плафон, већ минимум који пројектујемо", говорио је Вујовић док је био на власти.

А тим минимумом, на који је рачунао док је био министар, Србији би требало најмање четири деценије да се по стандарду приближи Европи.

"То би подразумевало да у том периоду растемо брже од Немачке и Аустрије за три процентна поена. Да ми растемо по стопи од око пет, а они око два одсто. Тако бисмо сваке године смањивали ту разлику. Значи, толико нам треба и да стигнемо отприлике и земље ЦЕ. Зато што ће они у том периоду расти по стопи од око 3,5 одсто до четири одсто. Значи најкраћи неки период од 40 година. Тешко можемо у неком краћем периоду", напомиње Милојко Арсић.

Немачких два одсто веће од наших пет

Сличну прогнозу изнели су и аналитичари Светске банке у извештају "Оживљавање привредне машине Западног Балкана". Екатарина Вострокнутова израчунала је да, са актуелном стопама раста, то може да се догоди за 40 година.

"Такође, претпостављамо да ће се то догодити уколико Европа буде имала ниске стопе раста. Ако Европа буде расла брже од Србије, то може и да значи да Србија никада неће стићи европски стандард. Јер да би се приближила Европи, Србија мора да расте брже", сматра Вострокнутова.

Преведено у паре, раст од пет одсто за просечног Србина значи повећање плата од око 20 евра. Док за Немца раст од само два одсто значи повећање плата за око 50 евра.

То значи да бисмо за петнаестак година могли по платама да стигнемо Словенију, у којој су плате 1.000 евра.

Има економиста који уопште не желе да изводе овакве рачунице, јер сматрају да су дестимулативне. И било да је за њихово остварење неопходно 15, 40 или 185 година, неко може да помисли да је боље да не ради ништа ако ће морати да чека цео свој живот да би живео као просечан Европљанин.

"Нерад се никад не исплати. Ако Србија не буде радила ништа, онда никада неће стићи Европу. Ни за 200 година. Зато што друге земље неће чекати на вас. Ако желите да стигнете било кога, неопходно је да растете брже", убеђена је Вострокнутова.

Нагли економски преокрет Србија је већ доживела. Али у 19. веку. Од Марићевића јаруге до тадашње модерне европске државе. Пошли смо 1804. године буквално из јаруге, каже историчар Предраг Марковић.

"Почетак наше државе је јаруга код Орашца, без градова, без икаквих институција. И крајем 19. века ми смо европска земља, која је привукла највише досељеника у Европи. Србија по броју усељеника једино може да се мери са Америком, Аустралијом", истиче наш саговорник.

Варљиво лето 1979. године

Крајем 19. века, Србија је у односу на тадашње територије Хабзбуршког царства била двоструко мање развијена. Током 20. века, све до краја седамдесетих година прошлог века та разлика се смањује.

"Тад смо били по нивоу развијености на нивоу просека Пољске, Чехословачке и Мађарске. Имали смо најмањи заостатак у односу на европске земље у новијој економској историји", подсећа Милојко Арсић.

Економисти се слажу да је крај седамдесетих био златно доба у нашој економској историји. Славне 1979. године просечан Србин имао је доходак као просечан Немац или Француз, само 23, односно 24 године раније. Учитељица из Београда имала је тада већу куповну моћ од своје колегинице у Мадриду или Атини. Али варљиво лето 1979. године кратко је трајало.

"Имали смо несрећу да нас је оборила велика дужничка криза почетком осамдесетих година. Велика дужничка криза која је оборила неке латиноамеричке земље је најгоре ударила две најлибералније социјалистичке привреде. То су Пољска и Југославија. Није случајно да су немири избили у Пољској због мера штедње. Солидарност и пад комунизма почео је са стезањем каиша и са погоршањем стандарда пољске радничке класе крајем осамдесетих година", подсећа Марковић.

То је био последњи период снажног раста у периоду социјализма, додаје Милојко Арсић. А осамдесетих година криза је захватила и нас и друге социјалистичке земље.

"Па смо их ми сустизали зато што смо у том периоду имали врло спор раст, а они су имали још спорији, а многи и пад. Попут Пољске или Мађарске, у којој су већ били унутрашњи политички проблеми", каже Арсић.

Бравар, ипак, није био бољи

Југословенски економски модел био је једнако нерационалан као и у осталим социјалистичким земљама, а грађани Југославије нису живели боље од осталих земаља источне Европе, тврди економиста Горан Николић.

У својој књизи "Разбијање економских митова", Николић наводи да је у периоду од 1951. до 1990. године просечан раст југословенске привреде износио 4,5 одсто. А по том показатељу, Југославија је била боља само од Мађарске, што је Николића навело на закључак да "бравар, ипак, није био бољи".

То је као субјективно осећање хладноће, примећује историчар Предраг Марковић. Метеоролози кажу није хладно, а ви се смрзавате.

"Тако да, кад Горан Николић покаже те бројеве, то испаде тако. Али већина људи памти то као златно време због низа разлога. Титово време се поклопило са глобалним златним добом, са глобализацијом, индустријализацијом у целом свету. А код нас је стандард био знатно виши од околних земаља, као што су Мађарска, Румунија. О Албанији и да не говоримо", истиче Марковић.

Деведестих се привреда Србије у периоду од само три године практично преполовила. Бруто домаћи производ, односно све оно што грађани и привреда створе за годину дана, пао је за 50 одсто у односу на ниво из 1989. године. Капитал привреде се истопио, чиме су трајно смањене способности за раст. Ако се транзициони учинак наше привреде мери од краја деведесетих до данас, неког напретка ипак има.

Екатарина Вострокнутова каже да Извештај о транзицији Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) показује да је "Србија остварила велики напредак када је о реформама реч". У овом извештају оцене иду од један до четири. Србија је од краја деведесетих до 2014. године повећала своју оцену са један на три. То је скоро крај транзиције, али значи да неке реформе још нису завршене, примећује она.

Не постоји ништа што мање развијеним земљама гарантује да ће само са протеком времена сустићи развијене земље, закључује Милојко Арсић.

"То сустизање ће се догодити само ако будемо примењивали одређену врсту политика. Ако успоставимо привредни систем какав постоји у западноевропским земљама, владавину права, организујемо ефикасан и квалитетан образовни систем, добру инфраструктуру. Ништа не гарантује да ће нека релативно мање развијена земља аутоматски са протеком времена сустићи развијене земље", наводи Арсић.

Да се са протеком времена неке ствари не мењају, говори и листа земаља које су већ деценијама на европском дну. Ту готово да нема промена.

Нажалост, изгледа да је златна 1979. година, када смо за Западом заостајали 23 године, била само случајна станица. Брзи возови европског стандарда нису се више заустављали на српском перону.