Све истине и заблуде о страним инвеститорима

Стране инвестиције су алфа и омега привредног развоја. Као мантру су овдашњи економисти после 2000. године понављали став према коме, тек са доласком страног капитала, долази нова технологија, бољи живот и већи стандард. Истина је, Србија већ две године обара све рекорде када је о приливу страних инвестиција реч. 

"Стране инвестиције су нам важне и због тога што оне повећавају запосленост. Оне директно утичу на повећање извоза, у неким случајевима оне омогућавају долазак те напредне технологије, као и промоцију те неке боље пословне културе од оне која постоји у Србији", објашњава Милојко Арсић, професор Економског факултета.

Народна банка Србије чак је изнела и процену према којој је у 2018. години прилив по том основу био већи од три милијарде евра. Више од свих земаља региона заједно. То је највећи ниво још од 2006. године, када је у Србију стигло 3,3 милијарде евра. Зашто, са импресивним приливом страних инвестиција, није стигао и давно обећани бољи живот и импресивне стопе раста од по пет-шест одсто? 

Миодраг Зец, председник Научног друштва економиста, сматра да је то због тога што се овде понавља мантра – важно је радити. 

"Не! Важно је шта радиш. Важан је квалитет тог рада. Нажалост, у великом делу те индустрије то су манипулативни и слабо плаћени послови. И ту нема вишка."

Расту инвестиције, расте и увоз

О негативним ефектима страних инвестиција у Србији скоро да се не говори. А велики страни инвеститори јесу на списку највећих извозника. Али су, истовремено, и на листи највећих увозника. 

Павле Петровић, председник Фискалног савета, каже да је проблем са страним инвестицијама што често иду у гране које траже велику запосленост и јефтину радну снагу. 

"То је у почетку, од 2015. до сада, можда било и оправдано, у деловима Србије где је велика незапосленост и где то може да буде једини посао. Али оно што бисмо ми желели је да, како се ствари развијају, инвестиције иду у гране које имају већу додату вредност. Да ангажују мало сложенију радну снагу са већим квалификацијама и самим тим постоји већи раст продуктивности, плата", сугерише Петровић.

Економисти кажу да одговор на питање зашто фантастичан прилив страних инвестиција није донео и фантастичан животни стандард, лежи у чињеници да су домаћа и државна улагања ниска. И да креатори економске политике сада имају много већи проблем да убеде домаће привреднике да на домаћем терену потроше новац. Заблуда је да стране инвестиције могу бити једини покретач раста. Ако су стране инвестиције – једна, домаће – друга нога, а државна улагања руке – како се онда креће Србија са једном краћом ногом и везаним рукама. 

"Могло би се рећи да скакуће, повремено и посрће", одговара професор Милојко Арсић. Кључни извор раста су инвестиције које би требало да буду за пет одсто веће, додаје. 

"Значи, за око две милијарде веће него што су сада. И ако то не урадимо, не можемо да рачунамо на раст од четири-пет одсто", каже Арсић.

Србија изгубила 400 километара ауто-пута

Удео страних, домаћих и државних инвестиција у нашој земљи је прошле године износио 18,8 одсто, а 2017. био је је 17,7 одсто. У земљама Западног Балкана он износи 22,5 одсто бруто домаћег производа. У земљама централне и источне Европе просек је 21,5 одсто.

"Србија има проблем. А то је што су ниске домаће приватне инвестиције и ниске јавне инвестиције, које су, наравно, под директном управом државе. Ту можете директно да утичете на њихово повећање и на повећање привредног раста. И оне стварно заостају за један процентни поен у односу на просек централне и источне Европе", истиче Петровић. 

Рачунице показују да је Србија изгубила инвестициону утакмицу са регионом. Од 2005. до данас, инвестирајући мање од регионалног просека, наша земља је у заостатку од скоро 4,5 милијарди евра. Да је наша држава, на име капиталних инвестиција, инвестирала као и суседне, с тим парама данас бисмо имали додатних 400 километара ауто-пута. За 2019. годину Србија је достигла пожељан ниво јавних улагања од четири одсто. 

Милојко Арсић, ипак, објашњава да је то последица повећаних улагања за безбедност. 

"То је вероватно оправдано са безбедносног становишта, али то неће утицати на раст привреде. Нарочито због тога што се углавном купује опрема увозног порекла", упозорава Арсић.

Без странаца не би било ни раста

Заблуда је, ипак, да држава може да се развија само захваљујући државним и домаћим приватним улагањима и да нама не требају страни инвеститори.

"Стране инвестиције су важне за Србију зато што су наша средства за инвестиције, односно домаћа штедња, врло ниска. Да смо се ослањали само на сопствена средства, наше инвестиције би износиле негде од 12 до 13 одсто БДП-а. То не би било довољно ни да одржимо производњу на постојећем нивоу, а камоли да остваримо неки раст", додаје Арсић.

Професор Милорад Филиповић сматра да је свака високоразвијена земља у мањој или већој мери користила страни капитал у почетној фази развоја. Уз домаћу штедњу и домаћи капитал. 

"Страни капитал доноси и неке друге предности, као што су приступ тржишту, нове технологије, другачији, ефикаснији и напреднији начин менаџмента. Тако да је у сваком случају то повољно у почетној фази развоја, с тим што како земља одмиче на том путу развоја, како јој се повећава доходак по становнику, са пет-шест на десет и више хиљада долара, утолико би требало да страни капитал и његова улога буду све мање значајни у процесу националног развоја једне економије", каже Филиповић.

Бруто бомаћи производ по становнику у Србији тренутно износи нешто мање од 6.000 долара. Значи ли то да се Србија сада налази на прекретној тачки и да мора да се окрене подстицању домаћих инвестиција. Заблуда је, ипак, да субвенције по новоотвореном радном месту важе само за странце. 

"Регулативе су што се каже неутралне, оне једнако важе, као што кажете, и за домаће и за стране улагаче. Међутим, чини се да у примени тих регулатива страни улагачи ипак имају третман који мало више њима иде у корист од стране државних органа. Више се толеришу неки ситнији пропусти", додаје Филиповић.

Динкић отишао, субвенције остале

Овакав рецепт за субвенционисање улагања, по узору на словачки модел, патентирао је бивши министар економије Млађан Динкић. Иако су ови подстицаји небројено пута били предмет критике, ниједна власт их до сада није укинула. Многи економисти су против оваквог начина субвенционисања.

"Добар пчелар прави кошницу, а пчеле саме праве мед. Али ако имаш осећај да ће мед бити украден и да ће неко провалити у кошницу, онда то није то. И ми стално додатним тим шећером, у ствари мамимо њих", упозорава Миодраг Зец. 

Са њим се вероватно не слаже више од 80.000 радника који су на овај начин добили посао. Иако у јавности постоји уврежено мишљење да никада није урађена ниједна анализа оваквог начина подстицања инвестиција, то заправо није тако. Професор Филиповић коаутор је једне такве студије. Подаци показују да је у периоду од 2006. до 2016. за те намене потрошено пола милијарде евра. Није тачно, ипак, да су ова средства подједнако користили и домаћи и страни улагачи. Јер, 90 одсто тог износа отишло је странцима. 

"Земља у којој бежи домаћи капитал, мора да постави питање зашто се то дешава. Ми, нажалост, то питање не постављамо, већ покушавамо бајпасирати ово и ово се сад претворило у мантру. И иза тога може свашта да се крије", сматра Зец.

Анализе показују и да страни инвеститори више поштују уговорне обавезе од домаћих привредника. За десет година потписано је 314 уговора о додели подстицајних средстава. Највећи број раскинутих уговора, чак 83, јесте са домаћим привредницима. Са страним улагачима раскинуто је тек 16 уговора. 

"Да ли то показује да су страни инвеститори озбиљнији, тачнији, прецизнији у поштовању својих обавеза које су преузели приликом добијања субвенција, нисам сигуран", сматра Филиповић.

Држава је, након што је ова анализа објављена, променила правила. Током 2018. године, одобрена су 33 пројекта вредна 12 милијарди динара. Потписана су 24 уговора, од тога чак 13 са домаћим инвеститорима. Има оних који и даље мисле да је третман домаћих и страних улагача неједнак. 

"Странац је привилегован. Он не иде уопште кроз овај лавиринт кроз који иду домаћи. Он иде директно и њему се решава под хитно! Па ми измештамо ауто-пут због робне куће. Па где то има? И где је тај трошак тога? Шта је то велика ствар да дође 'Икеа', да дође читава држава? Шта је то велика ствар да дође 'Лилд' и да народ јуриша на пилиће ко комунисти на Неретву?", пита се професор Миодраг Зец.

У потрази за бољим животом, српски радници сада јуришају у Словачку. А ова земља, чији смо рецепт преписали, у транзицију је ушла десет година пре нас. Током протекле деценије, словачка привреда је расла по стопама двоструко већим од наше. У те две чињенице лежи и одговор на питање где је Србија после више од десет година примене словачког модела. Деценијама далеко од Словачке.