Богатство Србије је у старом семену

Бруто додата вредности српског агробизниса последњих десет година стагнира на нивоу од око 3,8 милијарди евра. Стручњаци верују да је једно од решења за повећање профита оно што смо готово заборавили.

Може ли се традицијом у будућност? Рационални бизнис очишћен од емоција, расположен искључиво за зараду каже: не да може, него се и мора! Богата светска тржишта презасићена глобалним прехрамбеним брендовима, у потрази су за локалним, аутентичним укусима и мирисима. А спремни су да за то добро и плате.

Ма колико да су интензивна пољопривредна производња и дигитализација агро-сектора императив, темељ индустрије висококвалитетне хране је њива. И у њу се најпре мора уложити.

Аутохтона, органска, биолошка или биодинамичка пољопривреда може да буде шанса за бољу зараду онима који су најбројнији у српском агробизнису – малим и средњим породичним газдинствима и предузећима.

Држава попут наше, ваљало би да уложи и у маркетниг чињенице да смо земља здраве и нутритивно вредне хране. Да свет зна да овде и даље расту старе сорте воћа и поврћа и да се узгајају аутохтоне расе животиња.

Генетски модификована семена или високоприносне сорте воћа и поврћа које су зарад типске величине, облика и боје изгубиле оно најважније – укус, треба оставити мултинационалним компанијама и државама са којима Србија ионако нема економски рачун да улази у трку.

Нека они производе много и јефтино а мала држава попут наше на глобалну пијацу треба да изнесе раритетне и скупе, високо-квалитетне производе од воћа и поврћа, житарица, меса и млека заштићених географским пореклом и цертификатима.

Кожара држи цену

"И на пијаци имате ситуацију где кожара кошта малтене дупло скупље него остале јабуке. Исти такав однос је и са шљивама – маџарка шљива у ондосу на стенлеј", каже Васо Лекић из "Зелене алтернативе".

Човек који је са "Бакином тајном" једном већ успео да од традиционалне српске хране направи бренд који је добро продао страном купцу сада има нову идеју.

Почео је да узгаја голошијане, мангулице, моравке и ресавке чије се месо продаје као врхунски деликатес у ексклузивним престоничким ресторанима, а у плану је и извоз.

И код ратара старе сорте су погодније од комерцијалних за органску производњу. Приноси су мањи али су отпорније на болести и штеточине, па им хемисјка заштита готово није потребна.

"То је можда и прилика за мала газдинства. Ако имају старо семе, ако се негде очувало, могу да га понуде тржишту. Било да је пшеница или сродне житарице или бели кукуруз, на пример", каже Миодраг Бабић из "Екоагрија".

Дигитализација традиције

Већина сточара који одгајају аутохтоне расе животиња могу да рачунају и на веће подстицаје државе.

Татјана Бранков из Друштва аграрних економиста каже да се мудрим мерама аграрне политике могу заштити и сачувати домаћа производња и то на комерцијалној основи.

"Месо наше аутохтоне мангулице много више вреди него што вреди замрзнуто свињско месо које ми увозимо из Шпаније", каже Татјана Бранков. 

Српски пољопривредник са хектара земљишта заради око 900 евра, европски 700 више, израчунали су у Економском институту.

Решење виде у дигитализацији пољопривреде која не искључује већ афирмише аутохтону генетику и рецептуру.

Нови укус за пробирљиве

"Треба да се преоријентишемо на производе који имају виши степен додате вредности – да не продајемо јабуке, него да продајемо сокове од јабука", указује Драгана Шаговоновић, директор Економског института.

Указује да аутохтоне сорте могу бити један од путева за подизање конкурентности и производњу по којој ће Србија бити препознатљива.

Богата тржишта презасићена су глобалним брендовима и у потрази су за новим, локалним укусима и мирисима.

Што је још важније – спремни су да такву храну добро и плате, ако им се понуди на начин који ће разумети.

број коментара 5 пошаљи коментар
(среда, 26. дец 2018, 17:22)
anonymous [нерегистровани]

Seme

Naravno da je naše bilo bolje i vrednije, ali prvi zahtev stranih firmi koje smo dovodili bio je da uništimo svoje. Pitanje je šta nam je uopšte ostalo od domaćeg semena. :(

(среда, 26. дец 2018, 11:37)
Markovljev [нерегистровани]

Srpska hrana

Srpska hrana odusevljava moji zenu koja je cehinja. Suhomesnati proizvodi, i posle pet godina basni o breskvama kupljenim na pijaci u Novom Sadu, jabuke, paradajz. U Pragu se nekada mogu kupiti sljive cacanska lepotica a to je jagma po njima. Nikakva stenlejka, ali cacanska lepotica. Zdravi poljoprivredni proizvodi su neogranicena Srpska sansa u svetu. Fiat 500L to sigurno nije. Hvala na prostoru.

(среда, 26. дец 2018, 10:47)
anonymous [нерегистровани]

Хемија

Наравно да је хемија, у фрижидеру имам неколико парадајза који сам купио ... па има већ месец дана и тек сад почињу да омекшавају. Домаћи парадајз не би издржао ни неколико дана али он и не може толико да опстане док овај без укуса и не једем, немам неку жељу за тим.
Зато у мегамаркетима може да се купи воће и поврће које је изложено данима и после тога и даље изгледа лепо. Моја одавно стечена навика је да је свако воће и поврће које изгледа као из бајке не треба куповати. Што ружнији парадајз, то слађа салата. 

(среда, 26. дец 2018, 09:58)
anonymous [нерегистровани]

Bubamara

Taj ukus deterdzenta u mesu na zapadu je hemijski dodatak mesu da ga zastiti od raznih bakterija.

(среда, 26. дец 2018, 09:01)
anonymous [нерегистровани]

Tacno

Zivim na zapadu i mogu reci samo da odvratniju hranu u zivotu nisam jeo, ovde povrce i voce bukvalno nema ukus, jagode su kao da jedete sundjer koji je ukiseljen, slatkoce nigde nema, paradajz isto to samo sto u mesto bilo kakvog ukusa oseca se samo obicna voda, a o kobasicama da ne govorim bukvalno kao da u mesto zacina stavljaju deterdzent. Prosto ne mogu da se nacudim kada gledam lokalce kako jedu i uzivaju u svemu ovome sto sam nabrojao. Oni kada bi samo jedan dan proveli u Srbiji i probali nasa jela mislili bi da su na drugoj planeti.