"Трепча" некад и сад

Компликован статус рудника компликује и пут руде, која, после флотације у Лепосавићу, креће ка тржишту. Али у рудничким окнима све је исто – и Црнац и Бело брдо раде несметано. Бело брдо, са 200 запослених, месечно извади око 6.000 тона квалитетне руде, а истражене резерве се процењују на милион и по тона.

Интересантно је да се у овом руднику рудари не спуштају у утробу земље, већ се пењу. Наиме, тунелом дугим 2.600 метара до првог окна они стижу до надморске висине од 1.000 метара, а потом се превозе и пешаче до руде на надморској висини од 1.230 метара.

"Доста је тежак рудник. Мало је специфичан рудник зато што се овде ради подграђивање, значи без подграђивања не може да се експлоатише. А има и лифт који иде нагоре, на више хоризонте и врши се распоред радника по радилиштима", објашњава директор рудника Бело брдо Љубиша Даниловић.

Тако се копаоничка руда олова и цинка вади деценијама, још од 1938. године, а о најбољим, шездесетим годинама прошлог века, сведоче радничке зграде у Белом брду и некадашњи биоскоп.

"Није било места, све је било пуно пуно. За динар се долазило из читаве Југославије", сећа се рудар у пензији Крстивоје Јелић.

Са рудницима су расла и околна насеља. Лешак је, рецимо, доживео потпуну трансформацију – добио стамбене зграде, дом културе, водовод, канализацију, амбуланту и развио се у градић завидног друштвеног и спортског живота.

"Тада је општина за нас била споредна ствар, то је било само место где се узима неки документ, а главни извор прихода у овом месту био је рудник. Први урбанистички план у оно време рађен је за насеље Лешак", истиче Мирослав Нинић из те општине.

А када се судбина "Трепче", потпуно променила, и миграције су кренуле у супротном смеру, па и Лешак и читава општина Лепосавић све чешће само испраћају оне који одлазе у потрази за послом. Комбинат "Трепча" је остао једнако важан као некада, јер од њега и рудника живи око три хиљаде српских породица.