Банатски произвођачи пронашли рачуницу и оживели фарму свиња

Фарма свиња породице Вигњевић из Лазарева код Зрењанина пре ове била је пуна – далеке 1986. године. Ни сада не би било 300 свиња у турнусу да машинском инжењеру Сими Вигњевићу пословну сарадњу није предложио доктор ветерине Александар Родић.

"Избор прасади је његов, избор хране је његов, а што се тиче храњења, то преузимам ја – од прављења хране и осталог. Турнус нам траје нека три до три и по месеца у зависности од тога каква се класа добије, да ли су мање или веће тежине", каже Симо Вигњевић.

Ортачко удружење мучи ниска цена товљеника и увоз јефтиног меса, али су засад успели да обезбеде сигуран пласман у кланицу "Мркшићеви салаши", која има другачију пословну политику.

"То су свиње које су данас на фарми, а сутра у малопродајним објектима. Реч је о свежем месу, које људи препознају, за разлику од увозног меса, које је пар пута замрзавано и одмрзавано", наглашава ветеринар Александар Родић.

Приликом удруживања за тов свиња, кажу стручњаци, најбоље је да кланице преузму обавезу организатора производње, да у систем укључе произвођаче сточне хране и фарме које би производиле прасад.

"Сматрам да би било најбоље можда неки задружни вид организовања тих пољопривредних произвођача, као и да се потписују уговори са кланицама, јер само тако ће они знати да имају сигуран откуп на годишњем нивоу", каже Гордана Аћимац из Пољопривредне стручне службе Зрењанина.

У Европској унији су произвођачи често и акционари у кланицама, а код нас удружења сточара покушавају да утичу на побољшање статуса усмеравајући своје предлоге ка држави. Један је да се забрани увоз живих товљеника, јер су тренутно они који се производе у Србији најјефтинији у Европи.