Како су пад Берлинског зида доживели "Југовићи" с источне стране

Пре тачно 30 година пробијен је Берлински зид. Том догађају су сведочили многи "гастарбајтери" из бивше Југославије у Западном Берлину. Но било је и "Југовића" који су овај историјски тренутак доживели са источне стране.

Слике историјског догађаја од пре 30 година ових дана обилазе свет: радосне масе становника Источног Берлина који пешице или у својим трабантима, многи од њих по први пут у животу, прелазе на Запад где су их дочекивали радосни сународници, али и житељи страног порекла којих је у Западном Берлину увек било много.

Међу њима су били и многи "гастарбајтери" из бивше Југославије који су свој хлеб углавном зарађивали као радници у тада још индустријски развијеном Западном Берлину.

Хиљаде на Западу...

Западни Берлин је за многе "гастарбајтере" био привлачнији од остатка Немачке из много разлога. Овде је конкуренција с немачким радницима била слабија јер многи домаћи радници због опасности нису хтели да живе у совјетским тенковима и ракетама окруженом Западном Берлину.

Станарине су овде биле најповољније од свих великих западнонемачких градова, а ту је био и познати "берлински додатак". То је премија коју је немачка влада исплаћивала онима који су били спремни да живе у граду који би, да је дошло до напада Совјета - први пао. А она није била мала: осам одсто на бруто плату. И на тај додатак се није плаћао порез.

Све то је у погоне "Сименса", "Телефункена" и "Мерцедеса" у Западном Берлину привукло и десетине хиљада радника из бивше Југославије који су се тако те историјске ноћи нашли заједно са немачким суграђанима на улицама.

Први гранични прелаз који је "пао" је био прелаз на Борнхолмер штрасе, између источноберлинске четврти Пренцлауер Берг и западнонемачког Вединга где је, као и данас, живело много грађана страног порекла, па тако и "Југовића".

... и малобројни на Истоку

Мало је познато да је и с оне стране зида живела мала заједница грађана тадашње Југославије. Али за разлику од својих сународника у Западном Берлину, већина њих радила је у дипломатији или у економским представништвима. И они су се нашли међу онима који су те вечери, 9. новембра 1989, преко прелаза Борнхолмер штрасе похрлили на Запад. И то упркос чињеници да су, за разлику од својих источноберлинских суграђана, са својим југословенским пасошем ионако могли без проблема да прелазе границу.

Међу њима је био и, тада 20-годишњи, Бојан Предојевић.

"На путу према кући у Панкову пролазио сам поред Борнхолмера, улице која је иначе била пуста јер је водила према граници. Те вечери је била пуна људи и схватио сам да се нешто догађа. Код куће сам покупио камеру и отишао с тим морем људи преко прелаза, али овај пут без папира јер њих нико није контролисао", присећа се Предојевић у разговору за Дојче веле.

Он говори како се у том тренутку данима знало да ће се границе отворити, али да се то очекивало неколико дана касније. Тог четвртка увече, члан политбироа Комунистичке партије (СЕД) ДДР-а Гинтер Шабовски забуном је ново правило о либерализацији путовања на Запад прогласио важећим исте вечери, што је покренуло реку која се није могла зауставити.

Сусрет на Кудаму

Исте вечери Предојевић је отишао и до Бранденбуршке капије, симбола немачке поделе, који је у том тренутку постао симбол немачког заједништва. Неколико километара источније иза главног источноберлинског трга Александерплаца налазило се насеље новоградње у соцреалистичком стилу.

И док су породице дипломата живеле у зеленој четврти Панков, где се налазила и већина амбасада, представници југословенских предузећа која су пословала у Источној Немачкој живели су у овим новим зградама које су тада, због топле воде, централног грејања и лифтова важиле за луксузне.

Овде је са својом мајком, која је радила у југословенској фирми "Астра", живела и Терезија Хирш.

"Сећам се да смо те вечери мама и ја куповале у самопослузи и чуле продавачице како се договарају да ће се те вечери срести на Кудаму (Курфирстендам, главна трговачка улица Западног Берлина, прим. а.). Мама и ја смо се погледале и нисмо разумеле о чему причају. Тек када смо код куће укључиле ТВ виделе смо да је пао зид", прича Терезија Хирш.

Ипак, ни те вечери, а ни следећих дана није отишла у Западни Берлин.

"Све је било јако несигурно. Мама се бојала да би се међу тим милионима који су похрлили у Западни Берлин могло свашта догодити. Јер недељу дана пре тога смо били сведоци протеста у Источном Берлину, који су се делом одвијали испред наше зграде, и који нису увек били мирни", присећа се Терезија којој је тада било 17 година.

Источнонемачка дисциплина

Јер, иако су се промене наговештавале месецима, ништа није указивало на то да ће све проћи у миру.

И чињеница да није проливена ни једна кап крви спада у једно од чуда те ноћи.

Но Терезију Хирш је изненадио и одлазак у школу, дан касније, 10. новембра.

"Сећам се да је учитељица била изненађена чињеницом да су се сви појавили на настави. Она је очекивала да ће сви побећи на Запад, али сви су се вратили. Јер нико није могао бити сигуран да ли се ради о спонтаној једнократној мери или трајном стању", присећа се Терезија Хирш у разговору за Дојче веле.

Слобода ЈУ пасоша

Терезија међу ученицима није примећивала зависти због тога што је могла слободно да путује у Западни Берлин. "Можда је то била дисциплина која им је бранила да се о томе воде разговори, али су ме ипак након пада зида многи питали би ли могла с њима у Западни Берлин да им покажем град јер су знали да сам често била тамо", закључује Хирш.

И Бојан Предојевић је врло често био у Западном Берлину и био је свестан те своје слободе. Но власти ДДР-а су му јасно давале до знања да је та његова слобода контролисана.

"Једном сам преко познатог прелаза 'Чекпоинт Чарли' ујутро прешао у Западни Берлин вратио се натраг у Источни и увече поновно преко другог прелаза отишао у посету једном пријатељу у Западни Берлин. И сећам се да је полицајац на граници, иако није било компјутера, знао да сам тог дана већ једном био на Западу", прича Предојевић.

Рођење нових, умирање старих система

Полицијска стега је нестала, али наступиле су неке промене које нису за све значиле промене на боље.

"Наравно да се доста тога променило. Ми смо до тада у Источном Берлину живели привилеговано. Сада смо били у другачијој ситуацији", каже Хиршова.

Промене су се пре свега односиле на нови статус југославонских предузећа у ДДР-у. И наравно пропаст државе која је стајала иза тих предузећа. Многи су остали без посла.

Настја Тот која је у ДДР дошла са супругом, који је такође на мандат од четири године послан у Источни Берлин у једно југословенско представништво, пре свега се сећа тешкоћа које су настале после уједињења и након што су одједном за странце важили закони Западне Немачке.

"Пад зида нисмо доживели у Берлину, били смо у Београду. Али некако су се ти догађаји поклопили: пад зида, успон Милошевића", говори Настја Тот.

Након пада Берлинског зида у ДДР-у су се ствари одвијале муњевитом брзином. "Жао ми је што тих дане нисам писала дневник јер је сваког дана било нешто ново", каже Тотова.

Но поред еуфорије и одушевљења које су делили са својим источноњемачким суграђанима "југовићи" су делили и нове бриге, економске природе.

За стране раднике у ДДР-у су наступила чудна времена. Иако грађани Југославије нису спадали у тзв. уговорне раднике који су из социјалистичких земаља попут Кубе или Вијетнама одлазили на рад у ДДР и за њих се ствар променила. Уговорни радници су убрзо морали напустити уједињену Немачку, а слично је било и с представницима страних представништава.

Од наших саговорника једино Настја Тот и данас живи у Берлину. Право на останак у уједињеној Немачкој изборила је, како каже, искључиво због ангажмана њених адвоката.

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

уторак, 23. април 2024.
16° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво