Фројдов музеј у новом руху – како нацртати олују у души

У новембру 1914, негде у време Колубарске битке, Фројд је први пут стајао немоћан и збуњен пред деструктивном снагом рата.

Из бечког стана, данашњег музеја, писао је својој студенткињи Лу Саломе: "Ја не сумњам да ће човечанство преживети и овај рат. (...) Свестан сам да је наука само привидно умрла и да ће се опоравити, али хуманост је дефинитивно мртва."

У години после тога, док је у Европи трајало затишје и сукоб који ће после ући у историју као Први светски рат још као такав није почео, Фројд је објавио есеј "О рату и смрти" (Zeitgemäßes über Krieg und Tod/О рату и смрти нашег времена).

Оригинално издање те књижице се данас налази у стакленој витрини међу експонатима у некадашњој спаваћој соби Сигмунда и Марте Фројд.

Поред витрине са првим издањима есеја "Нелагода у култури" (1930), "Тотем и табу" (1913), "Будућност једне илузије" (1927), "Увод у теорију нарцизма" (1914), "Туга и меланхолија" (1916), посетиоца очекује аудио пункт са снимцима из "Тумачења снова", књиге објављене 1900 године. Снове Фројдових пацијената чита једна од најпознатијих аустријских глумица, Биргит Минихмајер.

У средини собе рат и смрт из 1914, на зиду минијатурна фотографија брачног кревета Марте и Сигмунда, до прозора се врти тонска трака на којој истренирани глумачки глас описује снове првих Фројдових пацијената. Шта су сањали људи из, рецимо, 1898 - исто или другачије од данашњих?

Већ овај кратки увод показује да у центру новог музејског концепта не стоји толико сам Фројд, колико кућа у којој је живео и радио, низ простора који се отварају хоризонтално и вертикално: Прва ординација у високом партеру, изнад ње у мезанину приватан стан Фројдових и друга, пространија ординација.

У четвороспратници класицистичке фасаде, породица Фројд је, како је растао њен социјални и имовински статус, спојила три стамбене јединице у раном "home office" систему.

Лоша времена за добре људе су добра времена за лоше људе

Из архитектонске супстанце читаве зграде су у току реновирања издвојени простори за музејску продавницу, гардеробу, уметничке инсталације и кафић с улице те природати аутентичном језгру три стамбене јединице Фројдових.

Музеј је сад скоро дупло већи и простире се на 550 квадратних метара.
Нови изложбени концепт потписује читав тим, али у име прегледности се овде спомињу само директорка Музеја Моника Песлер и бечка архитектонска легенда Херман Чех.

Фројд је сада нешто као почасни подстанар у властитом музеју.

Друга интерпретација: Фројд је инсцениран као маркантни сапутник једног времена које је корак по корак водило од ужаса Првог до ужаса Другог светског рата.

Трећа интерпретација: Кроз физичке трагове уписане у зидове и таванице музеја, Фројд је унапређен у туристичког водича вишег ранга.

Архитектонски простори Сигмунда Фројда

"Фројдова кућа", односно стамбена зграда у Брдовитој улици/Berggasse 19 је подигнута 1890. Аутор је швајцарски архитект Херман Штирлин (Hermann Stierlin), који се доселио у Беч и ту остао до краја живота.

Genius loci у Брдовитој 19 и иначе памти проминентне станаре. Ту је некад стајала кућа Виктора Адлера, једног од главних представника аустромарксизма, срушена да би направила место за Штирлинову зграду. Спортским речником, психоанализа је потукла социјалдемократију са 1:0.

По форми је Штирлин био представник Историзма, у Србији се за архитектуру тог времена употребљава и термин "академски стил".

Зграду у Брдовитој је Штирлин подигао у свом омиљеном стилу, неоренесанси: Камена рустика на порталу и првом спрату (технички мезанин) као да је изашла из приручника ренесансне архитектуре Себастијана Серлија (1537). На фасади се проминентно издваја "belle etage" са лођом уоквиреном стубовима под капителима.

Фројд се уселио одмах по завршетку градње, 1891, и то у стан у приземљу (технички високом партеру, јер је мало подигнут од нивоа улице) и један на првом спрату/мезанину. Доле ординација, горе стан.

У репрезентативним урбаним палатама тог времена које су подизане са намером изнајмљивања, приземни станови су били најјефтинији.

Стандард је увек био исти - с улице локали за изнајмљивање, иза њих приземни стан "хаусмајстора", изнад један или два спрата "belle etage" за власника или имућније станаре.

Даље у вис почињао је простор све нижих таваница. Најпре собе за послугу, као собарице, куварице, гувернанте, након тога низ све мањих станова за занатлије-самце, учитеље, писце, уметнике и остале изданке растуће поделе рада унутар нове грађанске класе.

Укратко, Фројдова зграда припада типу градских палата где је фасада била од камена за вечност, док је иза ње само секција у средини била репрезентативна, а остатак раслојен по класама.

То да је Фројд у старту заузимао два нивоа, оба испод "belle etage" треба читати као амбивалентност његовог социјалног успона.

Као Јеврејин рођен у Моравској (данашња Чешка), чија се породица доселила у сиромашни јеврејски кварт у општини Леополдштат, Фројд је важио као успешан чим је могао да се извуче одатле, пређе Дунавски канал и у центру града отвори ординацију.

До 1908. је ординирао у том малом неугледном простору, у приземљу, након чега је изнајмио још један стан у мезанину и ту уредио репрезентативнији простор за пацијенте.

Корак по корак, Фројдов академски успех је добијао одговарајуће просторне форме. Са своје стране, просторне форме су се постепено претварале у статусне симболе.

Није се обогатио, али је постао угледан и успешан, издвојен из масе јеврејске сиротиње која је негде од 1880. преплавила северна предграђа Беча. Свеједно - био је Јеврејин, за неке мистик, и што се њих тиче бавио се хистеричним, неуротичнима и осталим неприлагођеним типовима.

До 1938. је Фројд био довољно интернационално познат, да се нацисти код преузимања власти нису усудили да га пошаљу у логор, већ су му допустили да се исели за Лондон, где је наредне године умро од канцера. Или од морфијума који му је убризгао његов бечки доктор, и он поведен у лондонски егзил с том намером.

Беч, од психоанализе до нацизма и натраг

Штирлинова зграда "није неоригинална", како је описује Херман Чех. Ако се избрише двострука негација, остаје констатација да архитектонски и стилски није ништа посебно.

Оно што је чини посебном су две ствари: Оригинални "хаустор" са оградом од кованог гвожђа у југендстилу и, наравно, чињеница да је у њој скоро педесет година живео и радио отац психоанализе.

Моника Песлер и Херман Чех су читав концепт обнове вешто развили око те две тачке и зграду претворили "у музеј саме себе".

Након реновирања, Фројд је само носач смисла, али не више и главни лик тог музеја. Главну улогу по новом игра такозвани феноменолошки простор.

Преведено, "феноменолошки простор" је онај који се више не отвара дуж осе, перспективе и погледа, већ који се рађа ходањем. Перспективни простор се види оком, феноменолошки се гази ногом.

Многи савремени уметници се играју са представом "феноменолошког простора". То значи да гледалац/посетилац добија представу о једном објекту тек након што је оптрчао око њега и одгледао га са свих страна, а да никад није схватио која је главна. А и не може, јер главне стране уопште нема!

Моника Песлер: "Кућа сада поседује чвршћу изворну структуру, заједно са елементом уживања у осећају путовања кроз време. Посетиоци се крећу тачно по стопама породице Фројд и њихових пацијената, пролазе истим уходаним стазама, као рецимо дискретним излазом кориштеним од оних којима је било неугодно да их се види како напуштају психијатријску праксу."

Испод старих наслага креча и фарбе ишчепркана су острва изворног изгледа и остављена као споменици историје, меморије и срама.

На једном месту Песлер показује аутентичну декорацију на таваници - напре Штирлинова збркана неоренесанса, преко ње геометријска југендстил линија по жељи Ане Фројд, али све мало и уско, кратки бљесак људи који су ту некад заиста живели.

Структурна аналогија између визије и стварности

Креативни тимови који стоје иза меморијалних кућа било где на свету увек полазе од исте дилеме: Да ли се одлучити за позоришну презентацију и уредити стан као да су његови станари пре пет минута изашли са намером да се врате кући на ручак? Или напротив поставити абстрактни, концептуални знак да је ту некад живео неко ко је задужио човечанство?

У већини случајева, ради се о хибридима између та два принципа.

Да буде јасније како су то аутори новог Фројдовог музеја "аналошки превели визију у стварност" нека послужи један познати српски пример, Вукова родна кућа у Тршићу, која такође функционише као феноменолошки простор.

Најпре, то уопште није Вукова кућа, јер је она више пута горела, а у реалности је довољно и само једном.

Гордана Илић Марковић, професорка српског језика на бечком универзитету, професионално ангажована на Вуковим саборима, описује процес дуг век и по, којим је Вук враћао суверенитет над својим изворним простором.

Илић Марковићева за РТС: "Када су Вукови посмртни остаци 1897 пренети из Беча за Београд, пободен је храстов крст на тачки где се налазило бивше огњиште. Тек је 1933. на том месту подигнута кућа која у идеалу одговара типу јадарских кућа из Вуковог детињства. Иза "аутентичности" Вукове меморијалне куће стоји дизајн архитекте Миодрага Васића и етнолога Тихомира Ђорђевић. Кад је подигнута кућа, крст је унесен унутра."

С једне стране Вукова "родна кућа" као позоришни елеменат меморијалног концепта, с друге стране масивни дрвени крст као концепт, као симбол који чува изворност једног простора док се он поново не "обуче" у кућу. Кућа и крст као измењиви принципи.

Театар и апстракција се такође мешају и у Фројдовом музеју. Фројдов стан је "аријенизован" 1938. Ни после рата он није враћен породици, иако је Фројдова ћерка Ана живела до 1982. Осим тога је био изнајмљен, а не у власништву. После 1945 у њему су живели сасвим десети људи.

Музеј је отворен тек 1971, када се Ана вратила у Беч и поклонила неколико аутентичних предмета, између осталог и огледало које је Фројду служило за збуњивање пацијената.

Аутентична чекаоница за пацијенте, аутентични намештај, књиге, наочаре, ситни предмети, уски простор где је Ана испирала оцу ране од низа операција - то је позоришни део меморијалне куће.

Сенке на зиду где су некад стајали аутентични предмети, обриси историје, трагови употребе, тешка атмосфера срамоте коју Беч дан данас осећа пред Фројдовим наслеђем - то је концептуални део.

Габарити психоаналитичке уметности

Прва ординација и новододани локал с уличне стране се данас користе као изложбени простор савремене уметности, махом концептуалне.

Читава психоанализа је простор слике. Један од метода који се користи у историји уметности се зове психоаналитички.

Доста ликовних уметника види свој рад унутар оквира психоанализе. Познати архитект постмодернизма Ханс Холајн је био опседнут тиме како "нацртати" психоанализу.

Песлер и Чех обилно експлоатишу ту везу између психоанализе и уметности. Музеј је последњих тридесетак година скупио малу, али упечатљиву збирку концептуалних и минималних објеката, а сад има где и да је покаже.

Изложбу под називом "Сакривене мисли визуелне природе" иницирао је амерички концептуалиста Јосеф Кошут, један од "фројдијанаца" у уметности.

Од других аутора спомињемо познатог аустријског уметника Франца Веста, чији гвоздени кревет данас стоји у соби у којој је Фројд писао "Тумачење снова". Или инсталацију америчког уметника Роберта Лонга са разорним таласом који делује из темеља зграде, у преносном смислу из темеља цивилизације.

Моника Песлер за РТС: "Фројд се бавио несвесним, потиснутим, оним што буди страх, а видимо да се управо у овим временима, кроз факе неwс, кроз потрагу за истином, показује колико је страхова остало у нама. И зато је важно управо одавде посредовати психонанлизу као потрагу за истином. Тек онај ко има храбрости да се суочи са истином, може развити стратегије да изађе на крај са тешким временима короне."

Фројд, наш савременик? Пре концептуални Фројд као наша судбина.