Шта Бугари излажу у свом Музеју комунизма

Али, како би требало да се сећамо комунизма? Има разних прилаза.

Младе демократије често теже наглашавању ужаса тоталитарне силе, као на пример у Музеју комунистичке историје у Прагу, Музеју терора у Будимпешти, Музеју Гулага у Москви или музеју у Виљнусу који подсећа на жртве комунистичких масовних убистава.

Посетиоци виде затворске ћелије, сцене мучења и саслушања, фотографије жртава, читају и слушају приче преживелих. Такви музеји постају места туге, али и политичка легитимација нових елита.

Постоји и супротност: музеји који глорификују прошлост, попут оног у Београду, главном граду несврстане Југославије, или у Ханоју, где је у центру пажње храбра борба против САД. У то спадају и маузолеји Лењина и Мао Цедунга, или новији комунистички "забавни парк" у кинеском Вухану. Из перспективе суверене империје чак и масовна убиства добијају другачије значење.

Има и трећа врста музеја: они који мањкаву и ужурбану модернизацију комунизма на разигран начин презентирају као нешто егзотично. Музеј ДДР у Берлину, на пример, представља необичне свакодневне предмете, ружне играчке, старе марке слаткиша или легендарне човечуљке - пиктограме са пешачких семафора.

У Варшави се могу разгледати реконструисани станови из комунистичког времена и материјални свет ондашњих времена се може поредити са данашњим.

У парковима статуа, попут оног у Будимпешти, настаје комично-надреалан ефекат услед умножавања сличних патетичних идеолошких споменика који су изложени један поред другог.

Такви музеји се обично критикују због тога што нормализују комунистичку еру и моралне осуде замењују хумором. Напослетку, нема ничег злочиначког у источнонемачком Трабанту или бугарском "Чушкопеку" за печење паприке. Овај потоњи је на националној телевизији проглашен за "револуцију бугарског домаћинства 20. века".

Сећање на комунизам активира се и уметношћу. У прошлости су уметничке акције нудиле индиректан начин подсмевања режиму. Сјајан пример за то је био совјетски "соц-арт" – он се поигравао предметима пропаганде, слично као што се поп-арт поигравао предметима потрошачког друштва.

У местима, где изгледа као да прошлост није прошла, данас поједине уметничке групе покушавају да превазиђу моралну апатију. Егзотични бункери диктатора Енвера Хоџе у Албанији користе се за различите перформансе.

И у једном бившем бункеру комуниста у Румунији данас се могу видети уметничка дела. Тајни простори моћи чине се видљивим због естетске бласфемије и покрећу нове дебате. И поред тога је тај уметнички гестус врло удаљен од историјског наратива који би се очекивао од једног музеја.

Бугарска је веома дуго оклевала и дуго није могла да се одлучи ни за један од тих различитих музеја. Није створила никакав озбиљан центар за сећање на комунистичку епоху, јер је за неке за то било прерано а за неке прекасно.

Музеј терора није створен јер бивши комунисти и данас имају централну улогу у бугарској политици. Једини велики антикомунистички ритуал било је рушење маузолеја Георгија Димитрова, које је изазвало гнев и поспрдне коментаре.

У поређењу са другим земљама иза Гвоздене завесе, у Бугарској је било релативно мало жртава комунизма. На пример, ту није било масовних протеста и њиховог насилног гушења као у Мађарској 1956. или у Прагу 1968. С друге стране, процес политичке транзиције деведесетих година у њој је био тежи него у многим другим државама бившег Источног блока. Сећања на терор почетних времена комунистичког режима су се разводнила и нашла у сенци нових траума.

"Суверенистичка" верзија комунизма најмање иде уз Бугарску, која је била позната као близак сателит Совјетског Савеза. Данас је чак познато да је диктатор Тодор Живков два пута предложио да његова земља постане део Совјетског Савеза. Москва је то, срећом, одбила. Родна кућа диктатора је један од ретких музеја у Бугарској који, мада врло опрезно, баца позивитно светло на комунистичко време.

Свакодневну верзију социјализма у Бугарској презентира више аматера на основу својих колекција предмета који изазивају носталгију. Неки од њих су се претворили у комерцијалне пројекте као што су Ретромузеј или "Црвени апартман", где се могу чути вицкасте приче о офуцаним стварима које је некада поседовала просечан бугарска породица.

Такве изложбе се обраћају страним туристима чији писани коментари у књизи гостију указују на то да нису схватили иронију. Они, на пример, пишу: "Венцеремос! Нек живи комунизам!"

Али, зашто тако мало Бугара посећује такве изложбе? Улазнице су скупе, а изложени предмети и даље су део свакодневице многих грађана, па је тешко задржати естетску дистанцу према експонатима.

Једини музеј у Софији који ради уз државне субвенције посвећен је уметности социјалистичког времена. Он обједињава пропаганду и дела веће вредности, сликаре који су били део номеклатуре и жртве режима. То је неуспели компромис и Музеј је критикован због тога што му недостаје концептуално јединство и оријентација на циљ.

Сада Софија имитира Румунију и хоће да тунел испод једне старе комунистичке зграде претвори у уметнички простор. Главни аргумент у прилог томе је да ће доћи много туриста. Није ли то мало чудан начин сећања – имитација туђих сећања?

У основи су сви ти пројекти сећања у комунистичким земљама на миметички начин разводњени. Бугарска је на зачељу колоне. Није јој успело да се сама суочи са својом историјом, па се бојажљиво обазире око себе како би од некога позајмила образац сећања.