Чудни јади Мостара града

Ту су и даље препознатљиви симболи града – и Стари мост и Неретва и чаршија и дућани... Па и чудни јади, само што нису као они у песми који трају "од лани па ево до сада", него више од деценије па до ко зна када.

Мостар је постао својеврстан феномен јер у целој Европи не постоји више ниједан град у којем је мештани не могу да бирају локалну власт. Последњи избори одржани су 2008. године. И због тога је Мостар постао познат као "град случај".

"Моје је мишљење да је Мостар својеврсни социолошко-политчки експеримет, јер већ десетак година нема избора и то је посљедица кризе, јер нема договора. А то је дио шире приче на нивоу и ентитета и државе и Мостар живи паралелну стварност, измјештен из реалних политичких оквира", каже новинар из Мостара Фарук Кајтаз.

А каква је стварност Мостара? Град од око стотину хиљада становника окренут је туризму и Неретви. Али се лева и десна обала и проситм погледом разликују. Заједнички су им трагови рата који се не губе ни четврт века касније. И заједничка админитрација – постоји једна градска кућа, односно Вијећница, која не заседа годинама. И један је градоначелник. Љубо Бешлић изабран је 2004. године, па поново 2008. Од тада је на функцији – без избора.

"Ја сам ту заточеник неимања избора. Мандат је истекао, а добио сам да обављам дужност градоначелника док не дође неки нови градоначелник. То је изнимно тежак посао, велики су проблеми немања Вијећа, јер живот тече, ствари се мијењају, а ви не можете ништа јер сте заточеник старих одлука", описује нам своју улогу градоначелник Љубо Бешлић.

Три могућа сценарија – има ли избора?

Зашто Мостар нема избора? Према Статуту, који је донео још Педи Ешдаун док је био високи представник, у граду постоји шест изборних јединица, свака од њих даје по три члана градског већа. Проблем је што те изборне јединице немају исти број становника, чиме је нарушен принцип да сваки глас исто вреди. После жалбе клуба посланика хрватског народа, статут је оборен пред Уставним судом БиХ. Од тада – новог статута нема, као ни нових избора.

Три су могућа сценарија за Мостар. Први – да се политички представници грађана са леве и десне обале Неретве некако договоре о начину одржавања. Други – да се умеша међународна заједница. Трећи – да остане "статус кво". Упућени кажу да је опција "да се ништа не промени" и најреалнија, јер нерешена ситуација траје предуго, а локални избори у БиХ треба да се одрже већ наредне године.

Због свега тога, једна грађанка Мостара тужила је Босну и Херцеговину Европском суду за људска права, јер јој је, како каже, онемогућено и да бира и да буде изабрана.

Ирма Баралија, социолог и потпредседница Наше странке из Мостара, до краја године очекује резултат тужбе. Друго је питање – да ли би пресуда била примењена, односно – да ли би у том случају Мостарци у октобру наредне године бирали локалну градску власт у исто време кад и мештани других градова и општина у Босни и Херцеговини.

Барарија, каже, не гаји те илузије, али објашњава да је тужба била једина прилика да укаже на своја права и да да глас грађанима Мостара да нешто ради како би се избори одржали.

У Мостару различито гледају на тужбу "Баралија против БиХ". Неки мисле да је то уношење немира у град, други упозоравају да ће бити тек још једна у низу пресуда које се у Босни и Херцеговини не примењују, трећи кажу да се ипак нешто мора променити. Ипак, каква год пресуда била, неће донети решење за изборни закон. А да ли то решење могу да пронађу у Мостару?

Мост који (не) повезује

Јосип Мерџо из Хрватског народног сабора БиХ каже да постоје два оквирна договора на локалном нивоу које је могуће применити, али наводи да бошњачке партије ометају тај договор.

А та прича о опструкцији по националној линији доводи нас до jeдне од предрасуда које важе за Мостар – да је подељен град, да из једне у другу половину прелазе углавном туристи и да су у таквим околностима шансе да се хрватске и бошњачке партије договоре – равне чуду.

Занимљиво је и да ту подељеност неки негирају, док они који признају да постоји, посматрају је или као предност или као апсурд.

Кажу да је разноликост култура, вера и нација – у миру благослов, у рату проклетство. Ма шта ко говорио, чињеница је да се Мостар још носи са последицама овог другог искуства. Против њих се, удружено, боре позориште и казалиште. Први су прешли баријеру тако што су стварне ратне сцене поставили на позорницу.

"Ми смо лучоноше позитиних промјена, ми смо радили представу о сукобу армија БиХ и ХОС и у њој су играли глумци који су били стварни актери сукоба на различитим странама и та представа је још на репертоару", наводи Алмир Мујкановић, управник Народног позоришта у Мостару.

И управник Хрватског народног казалишта Иван Вукоја потврђује да су различити идентитети и менталитети предност у уметности и да настоје да све те специфичности уклопе у један мозаик, како би град, споља гледано, деловао јединствено.

Позориште и казалиште заједно су учествовали у припреми кандидатуре Мостара за европску престоницу културе 2024. године. Како кажу – град "оптерећен друштвеним проблемима који не ометају функционисање града" може да буде "идеалан кандидат".

Занимљиво је да, уз Мостар, у конкуренцији су и Бањалука и норвешки град Бодо.
Крајем септембра знаће се да ли је изабран норвешки кандидат или Мостар или Бањалука. Оно што се и пре тога зна, то је да управо заједно са бањалучким позориштем, позориште и казалиште из Мостара отварају нову сезону и то представом о Алекси Шантићу.

Позориште, казалиште, музика, глазба

Сећање на песника постоји и на источној и на западној обали Неретве.

Али прича једног другог Шантића, није тако идилична као ова театарска. Мустафа Шантић био је део прве поставке бенда "Mostar Sevdah Reuninon". Није у роду са славним презуимењаком, али је певао неке његове песме. Према његом речима – Мостар данас изгледа као из скеча Надреалиста.

"Све је подијељено кад је у питању заједнички интерес, ниједна фирма није остала као једна него као двије ако су у њима двије нације, двије су школе. Ево моје искуство – ја сам радио у музичкој школи која тади по босанском програму и у глазбеној школи која ради по хрватском програму. На једној страни предајем музику, а на другој глазбу, ето ја не знам да л' је то нормално", прича нам Мустафа Шантић.

Протеклих неколико година предаје само музику, јер је у међувремену постао директор Музичке школе. Постоји и иницијатива да се две школе уједине у јединствену "музичко-глазбену или глазбено-музичку школу", али, за сада, то је само иницијатива.

Јасно је да граду нису потребне дупле институције. Исто тако, јасно је и да их није лако интегрисати. Многи нису оптимисти. Мустафа Шантић, као члан прве поставке и Фарук Кајтаз, као продуцент прва два албума групе "Mostar Sevdah Reuninon" кажу да – када се један такав пројекат као што је "Mostar Sevdah Reuninon" показао као утопија, како се онда може очекивати да се годинама подељен град уједини.

Пре неколико година, кажу, међународна заједница инсистирала је на уједнињењу полиције и од тада - сви носе исте униформе.

Да ли онда Мостару преостаје други сценарио – да међународна заједница поново наметне неко решење? И зашто нико до сада није реаговао?

Многи и међународну заједницу виде као крвица за садашње стање, јер Статут града, који је оборен пред Уставним судом БиХ, како кажу, "наметнили су странци".

Исто тако, уверени су и да се чак и међународна заједница "мало уморила од Мостара".

У међувремену, чини се као да су се и становници Мостара навикли на прилике у којима живе. Како кажу – имају воду, имају струју!

"Пуно тога могло би бити боље, али опет град некако живи", наводи Мерџо из ХНС-а.

"Ми смо се навикли, што је нека врста апсурда. А с друге стране, нико нам и не гарантује да би било боље и са изборима, ми гледамо своја посла и не петљамо се у ствари на које не можемо да утичемо", каже управник Народног позоришта.

Ирма Баралија наводи да је управо тај апсурд један од разлога због којих је тужила државу Босну и Херцеговину.

"Демократија је као систем обесмишљена у Босни и Херцеговини ако имате један град као што је Мостар који су политички онемогућени да гласају", наводи Баралија.

Градоначелник каже да је град сада финансијски стабилан, јер – како нема градског већа, онда нема ни могућности задуживања, али да је с друге стране - функционисање отежано.

"Све је пренијето на Вијеће, а како нема Вијећа, многи директори јавних предузећа не могу да иду у мировину, јер просто...не могу", каже градоначеник Бешлић.

Срби само у "ногометном" дресу

Навикли се на нове околности или не, Мостарци ипак кажу да су поносни на град који је и даље, по њиховој оцени, мултиетнички. Данас Мостар призива сећања на "добра стара времена" и "живи свој севдах".

"Мостар није изгубио осмијех, пристојно се живи, а сад кад говоримо о политици – не знам има ли ту севдаха, али ја и те људе који нам праве те фрке видим да заједно пију кавицу", каже Мустафа Шантић.

Управник Казалишта ситуацију описује спортском анегдотом:

"Мостар је био познат по ногометном кубу 'Вележ', али данас имамо и тај клуб 'Зрињски' који је био првак некад и који у свом називу има придјев 'хрватски', а његову специфичност најбоље објашњава анегдота да 'Зрињски' најбоље најбоље као формација четири-четири-два. Дакле, четири Србина, четири Бошњака и два Хрвата."

Поменута формација можда даје резултат у фудбалу, али није је могуће применити у политичкој пракси. Можда и зато јер Срба у Мостару готово да више и нема.

Народ који је Мостару дао Алексу Шантића и који је пре рата чинио петину становништва, према последњем попису чини тек између 3 и 4 одсто. Уз то, Срби ни формално немају статус конститутивног народа у Херцеговачко-неретванском кантону. Можда их је онда лакше наћи у дресу мостарског фудбалског односно ногометног клуба.