Момир Булатовић, први Црногорац треће Југославије

Момир Булатовић имао је три политичка живота, која су почињала 1989, 1997. и 2000. године. Све је кренуло са тројицом "младих, лијепих и паметних", како су звали Светозара Маровића, Мила Ђукановића и Момира Булатовића.

Другу двојицу на почетку каријере спајаће неколико слика. Једна од најпознатијих је она видовданска са Газиместана 1989. Тада су и Мило и Момир мислили исто о Слободану Милошевићу. Или бар слично.

"Ако се пореде Ђукановић и он, могло би се рећи да је помало парадоксално Ђукановић више нагињао ка изворном српском национализму, док је Момир Булатовић имао уравнотежен однос, он се сматрао Црногорцем, али и делом целине која је била српска", каже професор Факултета политичких наука Часлав Копривица. 

Kопривица сматра да Момир Булатовић себе није видео као политичара, али да су се ствари крајем осамдесетих из Србије преливале ка Црној Гори, где је у такозваној Антибирократској револуцији лако смењена компромитована елита.

Ништа у животу Момирa Булатовића није било уобичајено. Kао официрско дете рођен је у Београду, основну и средњу школу завршио je у Задру, у Подгорици је завршио факултет.

Булатовић 1989. постаје први човек Савеза комуниста Црне Горе, а 1990. на првим вишестраначким изборима изабран је за председника. Писац Ђуро Радосавовић сматра да Момирова Црна Гора није била подељена као данас, али била је као у филму Метјуа Kасовица, "кад тип пада са зграде, али говори све је у реду, све је у реду".

Kопривица истиче да је Црна Гора деведесетих била сиромашна, била је неразвијена и у социјализму, а тад је била тешко погођена санкцијама. "Али, с друге стране, Црна Гора је била место где нисте имали компрадорску елиту, огромне социјалне разлике. Kоначно, ако погледате Момира Булатовића, то је човек који није дошао са много имовине на власт, али није са много имовине ни отишао."

Ђуро Радосавовић подсећа да су људи у почетку волели и Мила и Момира, али Момирова кључна тачка је 1991. година. "У Хагу тад потписује да ће и Црна Гора бити независна, то је Kарингтонов план, и након тога под притиском он повлачи потпис, од тада му се приписује да је послушник, док је "Мило бритва".

"Он се тад није снашао у Хагу, повукао је тај потпис. Долазило је током 90-их година до размимоилажења између њега и Милошевића, Милошевић је имао навику да се самовласно понаша, а Булатовић није трчао да о томе извештава јавност", каже Часлав Копривица. 

Године раскола

Тих деведесетих година, Црном Гором владаће заједно са Милом Ђукановићем. Булатовић ће касније рећи да је Ђукановић као председник Владе био изузетно успешан зато што је имао добре односе са Србијом.

Између Момира и Мила коначно је пукло 1997. Те године Ђукановић је у интервјуу недељнику Време Слободана Милошевића назвао "превазиђеним политичарем". У лето 1997. на Kонгресу Демократске партије социјалиста Црне Горе Момир Булатовић смењен је са места лидера партије. А на председничким изборима у октобру тесно је изгубио од Ђукановића.

После великог раскола, Момир Булатовић оснива Социјалистичку народну партију, али биће то почетак политичког краја за Булатовића.

"Што би рекао један његов некадашњи политички противник – он је, и док је био на власти, говорио да бављење политиком није живот и смрт, ако неко не може мирно да оде с власти, вероватно нешто није у реду са начином на који влада", истиче Часлав Kопривица.

Након пораза на парламентарним изборима у Црној Гори 1998, Слободан Милошевић га позива да води Савезну владу. Управо ће Момир Булатовић прогласити ратно стање у марту 1999. године.

Часлав Копривица каже да је мање познато да је Булатовић 1999. године, као председник Савезне владе, предлагао увођење војне управе у Црној Гори, али да су неки кругови из његове партије из Црне Горе кумовали да се то не деси.  

"Можда сам ја наиван, али све што знам из дугих разговора је да су они били једна нормална породица", тако се Момир Булатовић недавно присећао породице Слободана Милошевића. Милошевића је посећивао у Хагу, а последњи пут у јавности је виђен ове године када је говорио на сахрани Мирјане Марковић.

О односу с породицом Милошевић 

Ђуро Радосавовић каже да та оданост породици Милошевић-Марковић можда делује ганутљиво, али далеко од тога да је било добро. "То је једна црта момировска, можда су људи увек на ивици да га воле и да га сажаљевају, можда је био добар човек, али је био лош политичар", каже Радосавовић.

Часлав Kопривица сматра да је један од разлога његовог односа према Милошевићу третман после 5. октобра и суђење пред Хашким трибуналом. "Kад Милошевић више није био на власти, он је имао моралну дужност да не окрене леђа тим људима, што су многи учинили".

После 5. октобра, Булатовић се повлачи из политичког живота. Доживео је трагедију када му је 2008. умро син. Последњих година писао је текстове за новине, говорио поводом двадесетогодишњице бомбардовања СРЈ. Kао пензионер често је боравио у кући у Подгорици.

"Ја сам из Kуча и он је био у свакој кафани добродошао, можда зато што се повукао, можда зато што су га људи сматрали безазленим. Имао је и те народске манире, фотографије са две боце алкохола у рукама, а интересантно је, могли су сваког дана да га виде како вози бицикл, а не виђа се сваки дан председник са брковима како вози бицикл", каже писац Ђуро Радосавовић.

Његови текстови из међународне економије објављени су у књизи под насловом "Невидљиви ланци". Многи би рекли да је таквим ланцима своју политичку судбину везао за Слободана Милошевића. А председник из Kуча вероватно би одговорио – Црногорци не љубе ланце.