Клопка за Штрахеа, демократија на рубу кризе

Прошлог петка је у Аустрији избила афера "Ибицатејп", у суботу је вицеканцелар Штрахе поднео оставку, у недељу је из владе отпуштен министар полиције Кикл, најкасније у понедељак је канцелар Курц схватио да и његова функција стоји на диспозицији. Само четири дана су била довољна да се једна стабилна демократија доведе на руб нестабилног, непромишљеног и непредвидљивог. Сутра у парламенту ад хок коалиција социјалдемократа и слободара руши канцелара Себастијана Курца.

То је суштина демократије, да повремено избију кризе, понављају политички актери, од председника и канцелара, преко лидера опозиционих странака, до анализа и коментара у медијима. У парафрази једне српске пословице могло би се рећи – на демократији криза, на демократији и зарасла.

По тој школи мишљења би суштина демократије лежала у томе да она неуком оку на моменте изгледа као хаос. Или се то догодило прошлог викенда у Аустрији, или је била ноћ пуног месеца, трећег нема.

У домаћим реакцијама и коментарима сакупила се невероватна количина банализације. Аустрија банализује саму себе по властитом налогу и у властитој режији, и у том делу реакција на "Ибицатејп" сигурно не треба тражити кривце са стране.

Процес банализације и кабаретизације је почео и пре пре него што је афера уопште открила све своје слојеве озбиљне политичке драме.

Consigliere mio

Телевизија oe24.tv, аустријског медијског могула Волфганга Фелнера (њему припада и таблоид Аустрија, који српски читаоци знају у неспретној транскрипцији као Естерајх), од прошле седмице доживљава низ звезданих тренутака.

Између осталог, Фелнер је у свој, у принципу трач-ТВ-шоу, довео Сашу Вандла и представио га као "безбедносног експерта криминалног подземља".

Одмах треба рећи да се Вандл није бунио на титулу, чак ју је радо прихватио. Човек се бавио индустријском и политичком шпијунажом, то му је професија, од тога не бежи.

Зашто је Вандл сад изашао пред јавност да објасни позадину "Ибицатејпа"? Прво, зато да каже да он то више не ради, повукао се 2016.

Друго, зато што добро познаје људе који су "наместили" Штрахеу, безбедносног експерта из Минхена Јулијана Хесенталера и аустријско-персијског адвоката за компликоване случајеве Рамина Мирфакхраја.

Треће, зато што он и Јулијан Х. управо одговарају пред судом за један старији случај шпијунаже (фирма Plasser-Theurer), па да се не мисли да он, Вандл, има везе и са прислушкивањем Штрахеа.

Јулијан Х. је био његов ученик, каже Вандл. Све што зна о техничком аспекту надзора, прислушкивања, тактике и тзв. "легенде", то јест синопсиса и поделе улога унутар клопке, Јулијан Х. је научио је од Вандла.

Пре четири године шпијунски шегрт Јулијан Х. је свог ментора Вандла упознао са адвокатом Рамином М, специјалистом за, рекосмо, све случајеве где треба заврнути рукаве испод сакоа.

Рамин М. је представљен Вандлу као правник са разгранатом мрежом социјалних контаката, опремљен знањем и статусом стеченим у најпознатијој адвокатској канцеларији у Бечу, оној од Габријела Ланског, адвоката аустријске Социјалдемократске странке.

Поред тога, Рамин М. је и успешан пословни човек који у Бечу располаже етаблисманима за депилацију интимних зона, бразил-waxing и слично.

Рамин М. је "пивот", шарка на вратима, описује Вандл функцију адвоката. Он добија уговор за праћење и надзирање и ангажује техничаре као Јулијана Х. или Вандла. То би био један модус операнди овог адвоката интимних зона.

Његов други принцип рада је да сам смисли легенду/сплетку, спроведе је са својим техничарима и онда материјал понуди на тржишту. У првом случају финансијски ризик је мали, у другом велики. У првом случају је извршитељ, у другом газда.

За "Ибицатејп" су реалистичне обе варијанте "и политичка и финансијска", каже Вандл. Објасните то, пита Фелнер.

Па шта ту има нејасно, одговара Вандл. Да би се успешно извела клопка тих размера потребан је новац, по њему 300.000–600.000 евра. Неко је Рамину М. дао та средства да постигне неки циљ, из резултата је јасно политички циљ. Или, Рамин М. је сам уложио властита средства, са намером да материјал прода неком другом за постизање политичког циља. Вандл: "Мотиви су или политички, или финансијски, највероватније комбиновани."

Што се "Аљоне Макарове" тиче, она је изнајмљена глумица или проститука са бечке сцене, каже Вандл, а Фелнер пита: "Глумица или проститутка?"

"У том миљеу нема разлике", појашњава Вандл. Ради се о мустри, сама особа је небитна, она је тип који се користи за сетап тог профила. Да је "насађени" Гуденус само обавио један телефонски позив код руско-летонског тајкуна Игора Макарова, знао би да он нема нећаку.

А то није некаква велика мудрост, јер је Макаров (48. место на Форбсовој листи, процена иметка 2,1 милијарду долара) као бизнисмен познат у Аустрији. Није митско биће које седи у неком московском дворцу изнад облака, радио је у Бечу, долази и пролази кроз Беч.

Блистава епизода истраживачког новинарства

Да не дужимо, али другачије, нажалост, не може. Оно што је Вандл рекао у интервјуу Фелнеру се своди на следеће: Јулијан Х. и Рамин М. су планирали и поставили "легенду" за клопку на Ибици.

У петак се медијима – преко свог адвоката – јавио адвокат Рамин М. и признао наводе из Вандловог интервјуа. Јесте, он је, али је то у ствари био истраживачко-новинарски пројект за ослобађање Аустрије од сила мрака, то јест политичара Слободарске партије.

Штрахе и Гуденус су били недостојни да воде Астрију, први из владе, други из парламента, некако их је требало компромитовати, нико није хтео, па је он то преузео на себе, Рамин М., специјалиста за депилацију државничког угледа.

Чисти алтруизам, био је то "пројект за спас цивилног друштва", нико ту није ништа зарадио, осим што је општа хуманистичка будућност постала мрвицу светлија.

Наравно да аустријски медији знају да је реч о ноторној глупости. Свеједно реагују као да су анестезирани на логику.

У првим реакцијама се поставља питање – да ли Рамин М. има новинарску легитимација, да ли је у неком цеховском новинарском удружењу, да ли га је прошле среде у поноћ неко примио у чланство Удружења смешног писања, да ли је икада нешто објавио ...?

Већ ово показује бизарну ситуацију, пали светло у слепој улици у коју су се изманеврисали велики аустријски медији кад су се концентрисали само на бешчашће Штрахеа, а занемарили криминалне мотиве налогодаваца и извођача сплетке.

Њихов мото дескриптивно изгледа овако: важно је да смо се ми ослободили двојице недостојних политичара, у перспективи читаве те слободарске братије. Ко је дао налог је секундарно. Онај ко сад, у овом моменту државног достојанства и патетике инсистира на налогу, налогодавцима и тајним службама, тај је симпатизер Слободарске партије и данас сигурно гласа за њих на изборима за Европски парламент!

Тај механизам приземног етикетирања се у међувремену усталио као мустра у добром делу европских медија, и пре "Ибицагејта": ко каже да је против антируских санкција, тај је обожаватељ Путина; ко каже да се демократија почела претварати у хаос, тај не цитира старогрчке филозофе, већ ради посао за десне популисте; ко каже да је Трамп легитимни амерички председник, изабран по важећој демократској процедури, тај је у ствари противник демократије; ко каже да НАТО није смео да бомбардује Србију, тај је обожаватељ Милошевића; ко је за забрану политичке манифестације на Блајбургу, тај подржава партизанске злочине – ил' је српски националиста, ил' хрватски издајник, ил' југословенска комуњара!

Могу се цитирати бројни извори који варирају ту тезу, овде је изабран само један. Поента је увек у томе да се врх Слободарске партије превише бави могућим налогодавцима клопке, уместо да голих колена клече на шљунку и моле за колективни опроштај.

"Слободарска партија покушава да преокрене интерпретацију починитељ–жртва у своју корист", сматра политолог Петер Филцмајер за ОРФ.

Јавне гласаче Слободарске партије није потребно демаскирати, они сами кажу за кога су. Но како у исправној моралној интерпретацији препознати крипто-слободаре, тајне гласаче и симпатизере Слободарске партије? Лако, то су они који кажу да није само Штрахе проблем, већ и они који су снимили видео и чекали две године да га објаве.

Тиме је изворни оквир, социолошки би се рекло "framing" од прошлог викенда, онај у коме се говорило о недостојним државницима, о криминалним и правним аспектима, проведен кроз процес "re-framinga", и у том новом контексту постао поље сукоба сила добра и зла.

Уцена легитимни пословни модел?

Пођимо од претпоставке да је то што јавности преко свог адвоката поручује адвокат Рамин М. истина. Он је, рецимо, стварно радио на пројекту за уклањање десничарске напасти ванпарламентарним средствима, можда је негде био уписан и на семинар за очување хабитата цивилног друштва. Све је могуће, иако мало вероватно, живот и свет су контингентне величине.

То би значило да један "адвокат подземља" у "легенду" уложи властита средства, чак и ако су она нешто мања од Вандлове стручне процене, онда паузира две године, стрпљиво чека да Слободарска партија преуреди Аустрију, да Штрахе и Кикл направе што већу штету, а затим после тог грејс периода материјал поклони немачким медијима, сакрије се тих шест дана док тече framing/re-framing у аустријским медијима, а онда поручи то сам ја и само ја, нико ми није рекао, мајке ми.

Или – опет све под претпоставком да није имао наручиоца – Рамин М. је хтео да помогне човечанству па је радио на беспрофитној основи. Није имао намеру да заради на видеу, само да му неко покрије трошкове, па је материјал нудио около за реалистичан хонорар, али ни то нико није хтео.

Зашто га онда није понудио Штрахеу и Гуденусу, они би му вероватно радо били покрили и трошкове и нешто преко, само да видео не доспе у јавност? Можда зато што би то било илегално? За разлику од свега до тада што је иначе било легално...?

Обавештајни дани Рамина М. су готови – више га нико неће ангажовати ни као адвоката ни као полагача клопки, а мало је вероватно и да ће га нека новинарска редакција запослити као колумнисту, и то под условом да не заврши у затвору.

Бивши шеф немачке Службе за заштиту уставног поретка (БфВ) Ханс Георг Масен(1) у јучерашњем интервјуу за аустријски Пресе: "Веза између једне детективске фирме у Минхену и адвокатске канцеларије у Бечу ме не изненађује. Од почетка сам мислио како је могуће да клопку није поставила нека страна тајна служба, већ приватна фирма специјализована за прљаве акције. Али сад је питање ко је њих ставио под уговор?"

Уз напомену да "мисли преко граница конкретне афере", Масен спомиње две могуће консеквенце. Прво, уцена постаје легитимни пословни модел. Друго, инструментализација медија добија нове димензије, јер "леви активисти више не бирају средства у борби са деснима".

Атрактивно кô срушена влада

Најкасније прошлог понедељка ујутру је канцелар Курц схватио да би и он могао да буде смењен у даљем ширењу концентричних кругова "Ибицагејта".

Врх Слободарске партије му спочитава да је погазио њима дато обећање од 18. 5. да ће влада наставити с радом након што се компромитовани вицеканцелар повуче.

Курц је у интервјуу ОРФ-у пре два дана рекао да није било никаквог договора у том смислу. Реч против речи, нема материјалних доказа који би потврђивали ко лаже, ко говори истину.

Чињеница је да Курц прошлог викенда није схватио да и он седи у слободарском броду, да и он с њим тоне или плови. Веровао је да ће му дистанцирање од читаве Слободарске партије донети поене у јавности. Да ће га домаћа јавност славити као ослободиоца.

Напротив, нападнут је као особа која сноси превасходну одговорност да се Аустрија уопште нашла у ситуацији да њоме влада Слободарска странка.

"Са Слободарском странком се не прави држава" ("Mit FPÖ ist kein Staat zu machen"), стари је слоган још из 1986, кад је (социјалдемократа) Бруно Крајски распустио коалицију са слободарима, након што је вођство странке преузео Јерг Хајдер.

То се често чуло у току два кабинета (конзервативца) Шисла са Хајдером 2000–2007; исто се чуло и кад је Курц за Божић 2017. оформио кабинет са Штрахеом.

И зато сад канцелару није превише помогло кад је из владе отпустио министре Слободарске партије. Опозиционе социјалдемократе су га оптужиле за источни грех пактирања са десницом и – од јуче официјелно – рекли да ће у понедељак подржати неповерење канцелару које предлаже мала парламентарна странка Сад/Jetzt Петера Пилца.

Рачунски гледано, социјалдемократе и Пилц не би могли да сруше владу, али ако им се сутра у парламенту придруже и посланици Слободарске странке, а све говори у прилог томе да хоће, "Себастијан Курц одлази у историју, барем за прво време", коментаришу медији.

Наравно, то за земљу није добро решење – брзо, бучно, хаотично, више хистерична промена система него промена у систему. У својој суштини је свака права демократија промена у систему, низ ритмичних, договорених промена. Промена система је, зна се, револуција.

Зато ових дана све вође свих партија до бесвести варирају реч "стабилност" кад наступају у јавности. Десет баналних реченица у низу, десет пута реч стабилност у свим варијантама, све док се гледаоци и читаоци не осете као деца на излету у шуми док их учитељица смирује да је то што виде слепић, а не змија отровница.

Ван дер Белен је молио опозицију да не руши владу, да јој остави времена до избора на јесен. Апели немају ефекта. Зашто, то објашњава један политолог за ОРФ: "Опозициони парламентарци ће срушити канцелара из чисте атрактивности што то могу."

Рачунски ништа лакше: социјалдемократе и слободари (сад су и они опозиција) имају заједно 103 посланика у парламенту од 183 места. Уз њих је и група Сад/Jetzt са седам посланика. За изгласавање неповерења влади је довољна обична већина.

Парадоксално, али први пут од када је ушао у државну политику, Курц се показао премладим за преузимање одговорности – и то сад, кад више и није тако млад.

Није промакло ни канцеларово необично успостављање односа син–отац са државним председником Ван дер Беленом, по систему, "а шта тата каже?".

"Тата" каже – видећемо сутра шта ће бити у парламенту. Можда се неко смилује овој влади. Кикл, на пример.

___________________________________________________________________

1) Немачка има три информативне службе: споменуту БфВ за заштиту уставног поретка, БНД или Савезну информативну службу и МАД, војну контраобавештајну службу. БфВ је под Министарством полиције, БНД под уредом канцелара/канцеларке, МАД под Министарством одбране, а све три под контролом Бундестага. Масена је канцеларка Ангела Меркел отпустила прошле јесени због августовских нереда у Кемницу. Појавили су се видео-снимци који су документовали како десничари туку странце-мигранте по улицама, а Масен је јавно изразио сумњу у веродостојност тог видео-материјала.

број коментара 4 Пошаљи коментар
(недеља, 26. мај 2019, 15:46) - anonymous [нерегистровани]

Austrija

Ne razumem zašto bi bio premlad za preuzimanje te odgovornosti?Šta bi neki stariji ili iskusniji kancelar mogao da uradi u ovoj situaciji?
Koliko sam ja razumeo situaciju,mogao je samo da ostane kancelar ako ne otpusti slobodarskog ministra unutrašnjih poslova.FPÖ je pretila da će napustiti vladu,ako otpusti njihovog ministra,ali Kurc je to ipak učinio.Mislim da će birači to znati da cene!

(недеља, 26. мај 2019, 14:15) - anonymous [нерегистровани]

Ko je njemu kriv?

Poznato i tipicno za ovakve pojave u politici.

Jedan ultradesnicar se "vadi" da su sve uradile mracne sile koje su ga napile i navukle da prica onakve nebuloze. Uvek je neko drugi kriv.... tj. on pokusava da sebe pretvori u zrtvu.... Ali nije narod bas tolika ovca. Na gluposti i obecanja je uzimao glasove, ali ovog puta je sam sebi presudio.

Sva ta kampanja koja se srucila na njega ima i ime: Heinz Christian Strache.
Ovoga puta nema izgovora.

(недеља, 26. мај 2019, 12:25) - anonymous [нерегистровани]

Ko to tamo peva

Veoma dobar i analitičan tekst. To je u našim medijima prilično retka pojava.

(недеља, 26. мај 2019, 11:09) - Ljubiša [нерегистровани]

Skener iz Beča

Vesna bravo. Vi ste naš možda jedan od najboljih komentatora .