Доручак у Бечу, вечера у Букурешту

Премијери са Западног Балкана налазе се сутра у гостима код аустријског премијера Курца, надајући се конкретнијим обећањима за чланство у ЕУ. Тим регионалним самитом почиње аустријско опраштање од председавања Унији и припрема за предају турнуса Румунији, која се гуши у хаосу. Шта очекивати од политичке формуле где се осване у Бечу, а заноћи у Букурешту?

Понедељак почиње радним доручком код аустријског канцелара, на који су позвани премијери Групе западнобалканске шесторке, што је у жаргону одомаћеног европског полит-неологизма термин за земље Западног Балкана.

Долази премијерка Србије Ана Брнабић, премијери Црне Горе Душко Марковић и Албаније Еди Рама, председавајући Савета министара БиХ Денис Звиздић и егзекутивни шеф Привремених институција самоуправе у Приштини Рамуш Харадинај.

Иако позван, македонски премијер Зоран Заев ће тог дана доручковати у Скопљу. Извинио се политичким турбуленцијама код куће, што је најбоље тумачити тако да Македонци не воле да им актуелни премијер напушта земљу пре него што се претходни врати.

Свака меланж-кафа с кроасаном која се послужи у седишту аустријског канцелара, о радном доручку, ручку или свечаним вечерама да и не говоримо, долази на сто пуна страхопоштовања пред местом и задатком које јој је жива историја доделила – да мири народе, барем их окрепи пре политичког окршаја.

Одговорност коју ту осећа сваки сендвич у свом кратком животу произилази из конекса локације и сећања. Балхаусплац је бечка адреса са највећом концентрацијом државне моћи. У нормалним приликама симболизам тог трга одређују председничка и канцеларова палата, чији прозори се гледају пријатељски или непријатељски, како кад. У актуелном случају са Ван дер Беленом и Курцом углавном непријатељски.

Однедавно, таквом архитектонском поретку се придружио и национални парламент, који резидира у монтажним објектима у оближњем парку, док се главна зграда парламента реновира.

Као домаћин у том тријумвирату најмоћнијих адреса угасле империје, Себастијан Курц је позвао на доручак из више разлога, пре свега да би политици проширења Европске уније дао привид оперативности и динамике, особине које је она изгубила и објективно их овог тренутка нема.

Баук Југоистока кружи Европом

Као прво, Курц је у госте позвао, службеним језиком, "колеге из Југоисточне Европе", а не са Западног Балкана, чиме показује да је промптно прихватио сугестију своје министарке дипломатије Карин Кнајсл. Она је, читалац ће се сетити, пре месец дана предложила такву промену, сматрајући да би симболика заборављене Европе која улази у надмену Европу оживела процес проширења Уније.

Већ то није добар знак. Кад се неком процесу стално мења име, а нема промене у његовом статусу, онда је то обично знак тотемске политике, оне којом се признаје неодлучност, растерује малер и чека мана са неба.

Добар знак је да долази Јоханес Хан као комесар Европске комисије за проширење. Лош вероватно то да ситуација и њега, иако је он сам заговорник бржих акција, присиљава да води тотемску политику, одвраћа малер и чека изненадни сплет срећних околности.

У току доручка који ће по протоколу трајати сат и четврт, предвиђене су три теме – перспективе аустријског председавања Унији, регионална сарадња и билатерални конфликти.

У оквиру прве теме Хан ће реферисати како ствари тренутно стоје, односно леже и не мичу се, док ће канцелар Курц рећи шта Аустрија намерава у остатку свог мандата.

Код друге теме све се врти око економске сарадње у региону западнобалканске шесторке или Југоисточне Европе.

Ту су ствари још компликованије. Постоји договор о стварању регионалне економске области, чији би напредак требало да прати Европска комисија, односно Хан. Гости су сутра, док испијају бечки меланж, позвани да укажу на проблеме у испуњавању договореног и идентификују места где очекују техничку помоћ Уније.

Ако Ана Брнабић код "техничке помоћи" спомене конкретан случај, царине које је Приштина у еклатантној супротности са одредбама Цефте увела на робу из централне Србије и БиХ, онда ће то пореметити церемонијални тон доручка. Поготово што сви гости, осим српске премијерке, после као група прелазе на скуп Бечког економског форума, да разговарају о благословима економске сарадње западнобалканске шесторке.

У оквиру треће теме, домаћин и гости ће разговарати о томе како надвладати наслеђе прошлости. Из такве формулације је видљиво да Курц остаје при властитој политици уравниловке међу аспирантима за улазак у ЕУ, са мотом – зауставити брже, убрзати спорије.

Спомињање његове недавне посете Београду и Приштини је у директној функцији тражења подршке за легитимитет таквог става аустријске дипломатије.

...and no questions asked

После доручка предвиђен је кратки наступ домаћина и гостију пред новинарима, али само као низ монодрамских епизода. Свако ће рећи своје и отићи даље, новинарима није допуштено да постављају питања.

Таква драматургија медијских наступа обично се заврши на начин да неко од иритираних новинара добаци по које питање у гужви, на које онда по правилу одговара најнезадовољнији учесник политичког сусрета.

Ко ће то бити овог пута? Једно је сигурно – ко од гостију прихвати изазов и одговори на питање/питања која по протоколу нису предвиђена ни дозвољена, тај је на скупу најлошије прошао.

Али, питање је, зашто Курц не допушта да му се доручак прелије у праву прес-конференцију?

Разлози су бројни. Зато што је агенда сусрета планирана на кнап. Зато што би хтео да избегне контроверзе питања и одговора после којих би проспекти аустријског регионалног менаџмента до краја децембра били још лошији него што јесу.

Или, зато што у уторак и среду председава за њега много важнијем скупу, конференцијом о Холокаусту, од које је очекивао да би Израел прекинуо блокаду слободњачке половине аустријске владе. Уместо тога, израелски премијер Нетанјаху чак и не долази у Беч. У последњи час је отказао долазак правдајући се, као и македонски Заев, унутрашњим политичким турбуленцијама (оставка министра војске), тако да је Курц остао без брзе политичке награде за промовисање етички захвалне теме.

И коначно, питања нема зато што главни догађај сутра и није доручак код канцелара, већ 15. јубиларно заседање Бечког економског форума, овог пута са темом "Бечког дијалога за будућност". Тај панел је у међувремену унапређен, укључен у службени програм аустријског председања Унији и стављен под директно покровитељство канцелара.

Као што француски протокол прошле недеље није допустио билатерални састанак Трампа и Путина, како он не би скренуо интернационалне рефлекторе са победе француског председника Макрона у Великом рату пре сто година, тако и Курц не жели да било шта засени приоритет бечког економског пројекта регионалног просперитета.

Србија, међутим, није члан Бечког економског форума. Иступила је пре десет година у знак протеста што је он прихватио чланство Косова као самосталне државе. Оно што је почело као бојкот, данас је само држање дистанце.

Процена у Београду је вероватно да то тело по својим димензијама и значају не заслужује дипломатске жртве. Користи и штете такве одлуке остају интерпретативно отворене.

Букурешт, летећа измена на челу ЕУ

Импресија да је Беч свесно успорио процес проширења учвршћује се после сваког спомињања Берлинског процеса на дипломатском нивоу. "Берлински процес" је иницијатива коју је покренула немачка канцеларка Меркел 2014, а која у недостатку јасне визије ЕУ према Западном Балкану почиње да личи на заменски пројект, утешни сценарио, компензацију за одуговлачење правог чланства у ЕУ.

Има индиција да ће се сутра на доручку код канцелара разговарати и о наредном шестом самиту Берлинског процеса идућег јула у пољском Познању.

Ако Курц заиста отвори разговор о томе, то је хладан туш за барем две земље, Србију и Црну Гору. Оне су најдаље отишле у приближавању стандардима ЕУ, па свака дипломатска фраза која почиње изјавом "идуће године у Познању" враћа обе те земље на ранжирни колосек и додатно продубљује непријатан тон њихових међусобних односа овог тренутка.

Још једна дипломатска фраза која ће се до краја аустријског мандата овде чути све чешће је она о "мосту сарадње који од Беча води ка Букурешту" (из најаве сутрашњег заседања Бечког економског форума).

"Мост" је у овом случају метафора за примопредају турнуса председања над ЕУ, Аустрија завршава 31. децембра, Румунија преузима 1. јануара.

Ситуација није без ироније – Букурешт, који преузима руковођење над елитним европским "клубом вредности" заснованом на поштовању права и демократије, истовремено проживљава дубоку политичку кризу због непоштовања права и демократије у властитој земљи.

Почетком прошле седмице је Европска комисија објавила поразан извештај о Румунији, из ког произлази да "Букурешт није само зауставо процес реформи, већ је назадовао у низу области" (изјава Франса Тимерманса, потпредседника Европске комисије).

Само неколико сати пре тога, Европски парламент је објавио Резолуцију у којој се влада у Букурешту упозорава да "престане са угрожавањем независност правосуђа и коначно крене у прави обрачун са подивљалом корупцијом".

Паралелно с таквим развојем, Виктор Негреску (социјалдемократа), министар европских послова у букурештанској влади и координатор румунског турнуса ЕУ од 1. јануара 2019, поднео је оставку. Поднео, или натеран, зато што није био патриота и спречио документе Европске комисије и Парламента о Румунији.

"Ситуација се отела контроли. Више није јасно ко води владу у Букурешту, ко је одговоран, ко отеран, ко дао оставку", рекао је румунски председник Клаус Јоханис (хришћански демократа).

Јоханисов закључак који су пренели сви европски медији: "Ми нисмо спремни да преузмемо турнус председања Унији."

Исто мисли и Европска комисија. Исто мисле и Финци, који на ред долазе у другој половини идуће године.

Хелсинки је већ понудио румунској социјалдемократској влади премијерке Вјорике Данћиле трампу – да Финска сад у јануару преузме председање Унији, а Румунија добије фински термин у другој половини 2019.

Ту аморалну финску понуду Букурешт за сада одбија, јер би њеним прихватањем изгубио привид минимума политичке оперативности и признао банкрот румунског европског пројекта.

Европској унији би се могло догодити да је води земља против чије владе Европска комисија покреће Члан 7 Лисабонског уговора, онај исти који је због кршења демократије и права већ покренут против Мађарске и Пољске.

"Мост" који из Беча води ка Букурешту не обећава ништа добро за политику проширења ЕУ.

Унијина дилема је, како проширивати, кад су се нека проширења, као на пример Румунија, Бугарска, Хрватска, Пољска или Мађарска, онда дефинитивно Енглеска, повремено Грчка или Балтик... показала као проблематичне, у неким случајевима катастрофалне одлуке.

Поука коју је Брисел извео из својих грешака није у томе да каже "више нећемо примати по политичком резону, већ по спремности и мотивацији кандидата", већ у томе да каже "више нећемо примати никога".

То је права катастрофа Уније. То је и суштина трагичне улоге коју је ЕУ доделила Београду.

Број коментара 9

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

уторак, 19. март 2024.
2° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво