Хрватска, провучена кроз систем

Лидери, а ако је то тешка реч, онда прваци Срба у Хрватској, још су у тихом шоку после обележавања годишњице "Олује", којом су 1995. подручја историјске аустроугарске Војне Крајине испражњена од српског присуства. Еуфорију с неких (многих) хрватских страна су очекивали – оно што их је, међутим, збунило била је оштрина са стране официјелне Србије. 

Конкретно, оно што их је за тренутак оставило без даха било је директно довођење у везу данашње самосталне Хрватске са НДХ.

Најснажнија реченица у таквом контексту била је она из говора српског председника Вучића на комеморацији у Бачкој Паланци, са метафором директног континуитета између нациста који су 4. августа 1945. ушли у склониште Ане Франк и "оних који су на тај исти дан, 4. августа 1995. провалили у Крајину", чиме су у коначници "само поновили исту ствар и исти злочин". 

Како се изречено одражава на ситуацију политичких и духовних представника Срба у Хрватској? Јер о томе се овде ради, како историјске метафоре структуришу њихов радни простор, о она "два корака напред, три назад" над којима тугује митрополит загребачко-љубљански Порфирије (интервју у Експресу, 30. август), а не о хомологији између Ане Франк и српских Крајишника.

Садашња хрватска влада је мањинска коалиција ХДЗ-а и ХНС-а (60 парламентараца), која се на власти одржава САМО захваљујући подршци три мале странке (4+3+3), као и оној од шест независних посланика.

Једна од тих малих странака која Пленковићеву нестабилну владу држи на власти је Самостална демократска српска странка (СДСС) Милорада Пуповца.

Логички низ је следећи: Пленковићева влада, хтела – не хтела (а хоће) осигурава политички и државни континуитет успостављен операцијом "Олује" из августа 1995. Та операција је од службене Србије (комеморација у Бачкој Паланци) изједначена са нацистичким прогоном Јевреја у Трећем рајху. Три посланика Пуповчевог СДСС-а не само да сарађују са том и таквом Пленковићевом владом већ је и одржавају у животу – да се само два повуку, оде "Пленки". 

Пуповац дакле сарађује са... ким? Са модерним нацистима у Загребу?

Према томе, он би био колаборациониста. Али да се он и његова саборска група повуку, да ли би то на било који начин побољшало шансе за пристојан живот преосталих Срба у Хрватској, или би напротив тек тада њихов останак био нереалан?

Уби ме прејака реч

Такве аналогије отежавају и рад митрополита Порфирија. Он је на годишњицу "Олује" држао опело за све жртве, српске као и хрватске, у апстрактном смислу и за оне који се из Србије доживљавају као идеолошки наследници нацизма.

Опет, да ли то значи да загребачки митрополит не разуме с ким сарађује, коме пружа руку и с ким у кафићима Преображенске улице пије кафу после службе Божје? 

Порфирије Перић је и иначе комуникативан, социјално отворен на све стране, дружи се, како сам каже, "с православнима, католицима, агностицима и другима", залази радо на нека од култних места загребачке суботње кафе, као на пример у "Чарли" на почетку Гајеве, где поп у мантији с дугом монашком брадом свакако није био уобичајена слика пре његовог доласка у Загреб.

Први пут, непосредно после комеморације Бачкој Паланци, митрополит је на улицама Загреба доживео груба добацивања и недвосмислене невербалне сигнале. Преведено, претње. 

Сигурно да му такве реакције у неком облику нису непознате, али ради се о томе где ће се поставити праг толеранције унутар једне бескрајно закомпликоване ситуације.

Порфирије Перић је радо виђени гост на културним, религиозним, уметничким салонима Загреба. Колико је та добродошлица глумљена, код кога је и у којој мери искрена, или политички промишљена је небитно – с његове тачке, важније је подржати сваки цивилизовани дискурс који води снажењу српске заједнице у Хрватској.

Срби и Хрвати, два братска народа, тамо и овде. "Страшно смо повредили једни друге", каже митрополит док у сумрак прве септембарске недеље седимо с њим у двору Митрополије на загребачком Светом духу.

Овде се не може ићи у сваки детаљ, као на пример то када десничарски Храст (једна од тврдих опозиционих странака у Сабору, један посланик) протестује због присуства "кокарде" на округлом столу „Бог на размеђи вере и идеологије" у оквиру шибенског Фалиш фестивала 4. 9. Под "кокардом" Храст мисли на Порфирија.

Сигурно, то се може гледати у контексту "увек истог", никад помака. А може и онако како то гледају српски прваци у Хрватској – да се са таквим бесмисленим оптужбама није морао носити сам митрополит, већ је читав организациони одбор шибенског Фалиша, дакле Хрвати, скочио у његову одбрану саопштењем да "господин Хрвоје Зекановић из Храста по обичају говори о ономе о чему има став, иако нема појма".

За опстанак и напредак заједнице Срба у Хрватској кључна је комбинација два фактора: прво јасног става унутар хрватског политичког бића да су Срби неодвојиви део заједничког културног и историјског контекста, и друго економске и политичке снаге Републике Србије.

Први фактор делује активно, као нешто што хрватске политичке инстанце раде или не раде; улога другог је пасивнија, он делује као историјски епитаф, или, ко воли конкретно, као опомена и одвраћање; deterrent, рекло би се на енглеском.

У политичком смислу Република Србија заиста не може да учини више од тога ако заиста жели опстанак српске заједнице у Хрватској. Може у конкретном смислу, тако што ће помагати на микро нивоу – српским селима без струје, јер и тога има; сеоском домаћинству да купи трактор или стоку; паметној деци да дођу до стипендије за школовање. Све мало, ситно, недостојно великих политичких парола којима се дижу револуције и покрећу масе, али зато лечи ране и буди наду у лагано обнављање српске заједнице у Хрватској. 

Данас се из Хрватске не бежи због главе, већ због трбуха. Беже млади Хрвати и млади Срби, беже јер не виде перспективу у држави коју су преузели клер и ветерани, "за-бранитељи", како ове последње зову опозициони хрватски портали.

Време трпљења и чекања

Једини гарант за физички опстанак Срба у Хрватској је оно што ту заједницу снажи економски, образовно и друштвено. 

Ту проблематику Срби из Србије често виде као велики драматични чвор који коначно треба пресећи, у ствари довршити, након што је хрватска страна то већ ионако учинила с бљеском, праском и олујом. Напротив, Срби у Хрватској, они који су остали, ту проблематику виде као тихи процес преговарања на свим нивоима, низ сталних компромиса који ће митрополитових "два корака напред, три назад", претворити у три напред, два назад.

Никола Лунић, шеф "Привредника", српског друштва које наставља добротворну традицију трговца Владимира Матијевића, сматра како Срби из Србије "нас Србе у Хрватској у ствари не познају".

"То је као у камењару", каже Лунић, у приватној шали "представник филозофског правца Компромис". Све бели камен, све љуто, строго и огољено, а онда из пукотина избија нешто зелено, диже се вегетација, "то смо ми, Срби у Хрватској".

Лунићева метафора није ту да увреди некога ко се препознао у камену или маховини, већ да покаже како српској заједници на том подручју, чак ако се и занемаре најекстремије историјске епизоде, никада није било лако, али су увек опстали. Опстаће и сада – ако Србија не буде индиректно помагала јачање хрватске деснице.

Принцип или компромис; истина или истине, шта приметити, шта игнорисати – то су дилеме службене Србије према Хрватској, барем их тако виде српски прваци у Хрватској.

Остаје трпљење и чекање, каже нам Милорад Пуповац.

Од извора два бродића

Шанса за европску Хрватску још постоји, иако је она са сваком новом полит-економском афером све мања. Сваки економски безизлаз слаби либералне урбане слојеве, свака државна интервенција храни шовинистичку сцену. 

Случај Уљаник, на пример. Пропаст Групе Уљаник са 4.000 запослених, фирме која је "преживела Мусолинија и Тита, али је поклекнула пред ортачким капитализмом" (Вечерњи лист, 5. септембар) неће истина торпедовати хрватску државу, само додатно оптеретити њено плутање по мору уништених шанси. 

Данас комбинација два "шквера" у Пули и Ријеци, као и посебних делова за производњу бродске технике и опреме, бродоградилиште Уљаник је преживело још дужи низ изазова од споменутих. Издржало је Фрању Јосипа, распад Аустроугарске, два светска рата, централистичку краљевину, пословичну небрижљивост југословенских комуниста према економској логици, слом Југославије и првобитну акумулацију туђмановске ере.

Теза да га је сломио ХДЗ-овски "ортачки капитализам" је само пригодни графит на олупини Уљаника. Наравно да је општа атмосфера грабежи која се шири од ХДЗ-а учинила своје, али Уљаник је пао као жртва бруталне диверзификације и специјализације рада у том сектору, процеса у ком се глобална бродоградња преселила у Азију.

За читаоца из Србије који не налази никаквог мотива да се бави економским детаљима пропасти хрватске бродоградње као дике и поноса једне поморске нације, само оволико – случај Уљаника се на овом месту и не обрађује као цена глобализације, већ као рефлекс носталгије према социјализму, самоуправљању и "широј друштвеној заједници", то јест фантомској држави Југославији, која ће се радничкој класи наћи у тешким тренуцима, узети нови међународни кредит, исећи уши да закрпи нешто друго.

Лакоћа и игнорантност којом су радници изашли на улице и од државе захтевали плате, занемарује чињеницу да је Уљаник 47 одсто у власништву запослених (25 одсто има држава), те да их власнички однос лишава сваког моралног права да владу, чак и тако лошу као што је хрватска, ухвате за гушу и кажу "дај ми плату, или...!".

Тата, купи ми Југославију

Две снажне носталгичне линије одређују овог тренутка хрватско друштвено биће. Једна је жеља за добродушним социјализмом југословенског типа, који ће "социјализовати" све лоше економске одлуке. Капитализам се прихвата, али номинално, док се у ствари тражи јака емпатична држава-радодајка.

Друга је жеља за "централним комитетом", неком врстом идеолошког егзекутивног тела. 

Метафора постаје јасна ако се вратимо у 1989. годину, када се хрватско друштво у целини није кретало ка самосталној држави, већ је само очекивало од свог "Це-Ка", Централног комитета Савеза комуниста Хрватске, да остане чврст пред покушајима централизације Југославије из "Це-Ка" Србије. 

Мрачна времена, Це-Ка јуриша на Це-Ка, а ниједан не зна да је то борба умирућих диносауруса!

Одвикнуто од политичке слободе коју историјски гледано ионако никад није имало, хрватско друштво је било задовољно да свој "Це-Ка" као витеза на коњу пошаље у апропријацију идеолошког терена, тамо где се у ствари радило о одбрани националних интереса.

Тај "централни комитет" који стоји на нестабилној граници између идеологије и државе, тај Це-Ка на коњу је данас Каптол, клер, односно врх Католичке цркве у Хрвата.

Петнаестог августа, на Велику Госпу, у централној вечерњој информативној емисији Хрватске телевизије смењивали су се извештаји с црквених миса – Сињ, Аљмаш, Сплит, Трсат, Марија Бистрица, молитве испод звезданог неба, 30 километара ноћног марша од Сплита до Госпе Сињске, све напаковано једно на друго, опширно и детаљно, пола сата пре него што је гледаоцима презентована иједна сувисла вест о домаћим или међународним догађајима, о драми Уљаника, или погоршању америчко-руских односа.

Зашто је Хрватска телевизија традиционални секуларизам својих главних информативних емисија широм отворила за историјски препознатљиви тип понизне народне религиозности, онако како је утемељен и припремљен на Тридентском концилу 1545–63, када је ватикански "Це-Ка" осигурао идеолошке поставке католичке реформације?

Је ли у Хрватској на делу клерикални пузећи државни удар који је допузао до краја? Како је либерална хрватска јавност, тамо где још није силом истерана из јавности, допустила клеру да преузме улогу и информативни простор који је пре држала братска Це-Ка формација, од федералног, преко републичких до покрајинских?

Моји загребачки пријатељи кажу, доста мазохизма, зашто то гледаш? Ми то не гледамо, нико ко држи до себе не гледа Дневнике ХРТ-а.

Али, ако "то" нико не гледа, неко га свеједно прави, плаћа и уписује у књигу која ће се једном звати официјелна хрватска историја. На делу је механизам који се може назвати "провлачењем кроз систем".

Проведем те кроз систем

Као што постоји летњи музички хит кога се сви сећају, тако постоји и вербална поштапалица сваког лета. У Загребу је то ове године "провучено кроз систем". Чује се на сваком кораку, то рефлексно и несвесно "морам да Вас провучем кроз систем" – кад плаћате рачуне у банци или у пошти, кад мењате евре у мењачницама, кад се пријављујете за посао, повратак имовине, трактор, стипендију или европске фондове за развој.

Хумор те фразе не спречава узнемирујући осећај да се модерна Хрватска "провлачи" кроз неку штанц-машину историјског смисла који не евоцира старо, већ дизајнира ново. 

За илустрацију, ево епизоде од пре неколико дана, која се збила у рано поподне 27. августа на централном градском тргу у Равени, Пјаца дел Пополо. Док ауторка текста размишља која паста уз врели дан, на терасу ресторана улази група сплитских гимназијалаца на екскурзији, матуралцу, у сваком случају школском путовању.

Сви су млади, лепи и весели, један гласно довикује "наручи оно хрватско усташко!". 

Јасно, мисли се на пиво. Можда је и нека локална шала у питању, опклада, тестирање граница својствено младости, провокација лаковерних, надмена сигурност да те у Равени нико и не разуме осим "твојих"; све је могуће.

Свеједно остаје горак укус да је хрватска младеж, она која сада стасава, неповратно провучена кроз систем образовних програма који, док комбинују матрице милитантности и жртве, агресије и патње, уче младог човека да препозна највећег хрватског непријатеља, зелено растиње на белом камену.