Беч: Без утехе велике слике

Тренутно погоршање аустријске слике нема компактну природу, већ се појављује као злоћудна структура у три слоја – под један последице неконтролисане миграције од 2015, под два нетранспарентни обрачуни политичке левице и деснице, под три даље погоршање односа између Запада и Русије.

Тачке један и три показују јасан европски, атлантски, чак и глобални карактер.

Она под бројем два се теоретски може посматрати као најновија епизода у генези односа левице и деснице на националном нивоу од 1945. наовамо. Практично, међутим, и та се тачка актуелно храни из ширег међународног контекста.

Проблем миграција: Зашто Орбанови људи блате Беч?

Колико год по себи трагичне, тренутне епизоде с ножевима, бибер-спрејовима и повременом употребом ватреног оружја поседују извесну црнохуморну димензију.

Увертиру је извео Јанош Лазар, министар у влади мађарског премијера Орбана.

У жељи да илуструје последице неконтролисане исламске миграције, Лазар је 6. марта на друштвеним мрежама објавио предизборни видео где се види како шета Бечом и преноси утиске: Неки делови града су постали прљави и опасни, криминални слојеви нове миграције тамо воде главну реч, домаћи су одатле скоро па нестали, полиција се такође боји да у њих залази.

Медијски коментари у Аустрији, јавне реакције, политички одговори су се кретали од индигнације до увреде, али увек с дозом супериорности – неће Орбан диктирати Аустрији како се води држава хуманистичких традиција!

Већ дан након тога, млади Авганистанац Џафар С. (23) избо је ножем четворо људи на Нестројевом тргу и Пратерштерну, удаљеност неких двеста метара.

Џафар С. је у рану јесен 2015. ушао у Аустрију, у време кад су мигрантске масе газиле физичке препреке на Шентиљу, силом гурале аустријску граничну полицију у страну и без икакве административне евиденције улазиле у земљу.

Прве три Џафарове жртве су били обични пролазници, аустријска породица са одраслом ћерком.

Они су управо излазили из условно јапанског, у сваком случају азијског ресторана кад су нападнути.

Починилац ће после рећи да је био "бесан на свој живот", па му је требало одушка. Више пута је у притвору мењао исказ, да би последње било како му се тројка "смејала док је пролазио".

Након што је тим потпуно случајно изабраним људима задао потенцијално смртоносне повреде, Џафар С. је наставио ка оближњем Пратерштерну, где је избо четврту особу, свог дилера, такође Авганистанца, њега јер га је "навукао на дрогу".

Прва саопштења из полиције тврдила су да "делу недостаје религиозна или терористичка димензија", што је вероватно требало да делује умирујуће на грађане, јер је познато како жртве лакше подносе смрт од руке поремећене особе, него од религиозног фанатика!

Четири дана после тога (11. март) Аустријанац египатског порекла Мухамед М. (26) покушао је да убије аустријског стражара испред иранске амбасаде у Хицингу, једном од бечких отменијих предграђа. (Успут: Мухамед М. је том приликом убијен; остале жртве које се спомињу у овом делу текста су на путу опоравка.)

Како је Мухамед служио војску у Аустрији, у елитној националној гарди која церемонијално чува председника и парадира под златним гајтанима кад долазе страни државници у посету, тај је догађај било немогуће медијски "спиновати": Интеграција очито не функционише ни онда кад функционише.

Наравно, не треба генерализовати, али државни органи полако али сигурно напуштају простор где им се толерише окретање проблема на главу – како је њихов приоритет то да спрече преношење стигме на све мигранте.

Зашто полиција мисли да је њен главни посао да умирује грађане како нису сви мигранти криминални? Зар то није посао цивилног друштва?

У недељу (10. март) и уторак (12. март) дошло је до масовне туче међу Авганистанцима на Пратерштерну, који је у међувремену постао хот-спот за дилере авганистанске нарко-мафије у различитим фазама азилантског статуса – решен, нерешен, одбијен, свеједно ту на лицу места у пуном радном односу.

У недељу полиција говори о тридесетак особа, у уторак о шездесет.

Посебно је уторак био страшан – људи су бежали на све стране, пазећи да не налете на неки случајни нож, или се нађу на путу нервозној егзекутиви.

Истини за вољу треба рећи да су обрачун у недељу почела два локална, могуће аријевска дилера, али је онда преузела бројнија авганистанска конкуренција.

У уторак (12. марта) је дошло до симболички најдрскијег препада. На Хелденплацу, тамо где су седишта председника државе, канцелара, ОЕБС-а, привремено и националног парламента, Авганистанац (26) је напао полицајца из осигурања објеката.

Полицајац је седео у ауту, пролазник је покуцао на прозор; полицајац је отворио прозор и питао "о чему се ради?", пролазник рекао "па о томе!", зграбио га и покушао да га извуче кроз прозор.

Пратерштерн је главни градски саобраћајни чвор, сада и место статистички високог ризика.

Почело је још пре две године, када су тројица Авганистанаца (16, 17, 17), управо пристигла у Аустрију балканском рутом, до несвести силовали у тоалету студенткињу из Турске.

Хелденплац је место са највећом концентрацијом аустријске државне моћи.

У само шест дана, Беч је дакле озбиљно рањен и у саобраћајно и у симболичко срце.

Ситуација је у ствари гора него што је описивао Орбанов министар – он је говорио само о "прљавим и опасним предграђима".

Проблем десница–левица

Аустрија има три обавештајне службе – две војне за шпијунажу и контрашпијунажу, и као трећу цивилни БВТ (Служба за заштиту уставног поретка и борбу против теоризма) при Министарству унутрашњих послова.

Претпрошлог петка (9. марта) је министар полиције Херберт Кикл (Слободарска партија Аустрије) послао Ударну групу за борбу против уличног криминала у претрес седишта БВТ-а.

Осим што још није завршена, читава прича би нас одвела далеко, зато на овом месту само најважније.

Државно тужилаштво за борбу против корупције је покренуло поступак против врхушке БВТ-а оптужујући је за финансијске малверзације (утајивање дела новца за откупљивање Аустријанаца из руку терориста, трговање празним севернокорејским пасошима чије је обрасце Пјонгјанг наручио од аустријске државне штампарије и сл.).

Кикл је у претрес могао (и морао) послати "Кобре" (специјалне државне јединице) или "Веге" (специјалне градске јединице), али је уместо њих послао акциону јединицу задужену за "уличаре".

Разлог: Због личних веза које постоје на релацији "Кобре"–"Веге"–БВТ још од времена конзервативног министра полиције Ернста Штрасера (2000–2004), било је немогуће осигурати ефекат изненађења, па су против цивилне обавештајне креме послати они којима је дужност, између осталог, да јуре дилере на Пратерштерну, Карлсплацу, метро-линији У-6 и другде.

Ствар је још компликованија од представе да су аустријски и бечки специјалци инфилтрирани клијентелистичком културом.

БВТ има вођство блиско конзервативцима (Аустријска народна партија), али су преступи који му се стављају на душу почињени у време превласти социјалдемократа (Социјадемократске партије Аустрије), кад је парламентарна опозициона десница (слободари) уживала статус државног непријатеља.

Сад се одједном, три месеца после формирања нове владе, та три актера, народњаци, социјалдемократе и слободари, појављују у сасвим новим улогама.

При томе слободари наступају против коалиционог партнера Народне партије кад траже неопозиво утврђивање онога што је било пре; а опозиционе социјалдемократе против слободара кад траже парламентарни одбор за оно што је сада.

Стиснута у том сендвичу, конзервативна Аустријска народна партија углавном ћути, добрим делом из моралних разлога – бивши министар Штрасер је 2013. правомоћно осуђен на три године затвора због примања мита и корупције.

Кикл је привремено суспендовао читав БВТ, али све индиције говоре о томе да је то крај те службе у датом облику и под тим именом.

Јер како се може опоравити обавештајна служба чији се прљав веш пере данима у јавности, а слика њеног "штаба" у трећем бечком бицирку појављује у медијима сведена на димензије пиктограма?

Чињеница је да је у једном осетљивом тренутку, Аустрија остала без организоване службе за антитерористичку борбу.

Тај су задатак преузели други, али психолошки није пресудно да ли се тај посао ради, већ ко не сме да га ради – служба за спречавање тероризма.

Проблем Запад–Русија

Пад осећаја безбедности у Бечу не би био тако страшна ствар да су околне прилике у Европи боље, да су односи с Русијом срећнији, Америка предвидљивија, а утицај блискоисточних сукоба на европске политике мањи.

Овог пута нема утехе шире слике за Аустрију. У њој је и кад не ваља и даље боље него што је другде, у Немачкој, Француској, Шведској, Данској, Италији, Белгији, Грчкој... никад краја набрајању.

Као да односи Запада и Русије већ нису довољно оптерећивали Европску унију, Велика Британија је прошле седмице прогласила нову политичку мобилизацију против Москве због покушаја убиства над дуплим руско-британским шпијуном Сергејем Скрипаљем.

Ако се оставе по страни правне и моралне димензије једног обрачуна у шпијунском миљеу, или мотиви Москве да одједном организује "чишћење палубе" тог типа, оно што остаје је следећа ситуација: Лондон је бесан јер Брегзит не функционише како је замишљен.

Нема славе, нема глорије, нема величине старе империје, само бескрајно натезање са тврдоглавим Туском и Јункером о визама за пољске водоинсталатере.

Истина полако почиње да свиће чак и британским заговорницима Брегзита да се Лондон не враћа у славну прошлост, већ одлази у безначајну будућност.

Најстрашније по Лондон чак и није непослушност Шкотске, бекство великих фирми с Острва, или врисак католика у Северној Ирској кад их се тврдом границом пресече од Републике Ирске, већ представа да заговорници Брегзита нису имали појма шта раде кад су форсирали излазак из Уније.

Како натраг неће, а напред не зна, службени Лондон почиње да се осећа пониженим. Атентат на Скрипаља додатно појачава тај осећај националног понижења.

Зато Лондон тражи помоћ Запада и Европске уније за додатне санкције Москви. Без трунке моралних скрупула, Лондон је спреман да ЕУ претвори у таоца своје хаотичне политике "егзодуса".

Да Запад и ЕУ нису једна те иста ствар јако добро открива политички развој ситуације око афере Скрипаљ – без остатка се са Великом Британијом солидаришу Француска, Немачка, САД и НАТО, класични симболи моћи који појмовно пуне идеју "Запада".

Западни мотив за заоштравање санкција против Русије није толико рањени британски понос, већ признање да досадашње не делују по плану.

Остали или немају тежину да односе Европе и Русије гурну из лошег у горе, или би, као Аустрија или средња Европа у целини, радије чекали да виде шта бити с Украјином пре него што пређу на то шта је било са Скрипаљем.

Проблем за Беч је да је он чекао предуго. Морао би да се покрене, али како сви градски путеви воде преко Пратерштерна, није ни то тако једноставно.