Колико Пандориних кутија Беч подноси?

Аустријска влада десног центра представља тренутно најзанимљивије поље европског политичког експеримента, на њој се доказује или руши аксиом који су поставили леви популисти: да су десни популисти штетни за државу. Било коју.

Тај политички аксиом се формирао полако, од краја 2015. године, да би у касно лето прошле године стајао готов и спреман, као графички растер исплетен од моралних скрупула, који ће се пребацити преко изборних резултата у Аустрији и Немачкој ако прођу лоше.

Оба избора су, са становишта левице, прошла лоше. Шта сада – прихватити резултате док траје легислатура или их подривати? Или и једно и друго заједно?

Распоред снага је комплексан. Није све у имену, јер у групу продукције левог јавног мњења и политике спада, на пример, и конзервативни ЦДУ Ангеле Меркел, појединачно и даље најјача странка у Немачкој.

Министри из редова слободара одају тајне Русима?

За разлику од зиме 2000. године, кад су против Аустрије проглашене европске санкције због коалиције Шисел–Хајдер, овог пута нема јединствене политике кажњавања, али је зато ту у истој функцији читав низ ситнијих и крупнијих блокада, бојкота, моралних инвектива и интрига на пола пута.

"Интриге на пола пута" су, рецимо, оне ситуације кад нека јавна личност каже "у влади би требало да седе паметни људи", али онда у медијима негира како је рекла да у влади седе глупи људи.

Једна таква интрига се управо закотрљала прошлог петка, када је Франкфуртер алгемајне цајтунг објавио информацију да је Ангела Меркел приликом недавног сусрета пренела Себастијану Курцу своју забринутост "зато што са полицијом, војском и дипломатијом министри из Слободарске партије држе кључне ресоре преко којих се обавља европска размена сензибилних информација".

Даље, пише тај лист, немачка в. д. канцеларка је подсетила аустријског незрелог канцелара "да сви знају како слободари траже близину с Русијом, па би преко њихових министара у Москву могли да стигну обавештајни подаци, што би руским тајним службама отворило увид у изворе западних обавештајних служби. Беч зато мора имати разумевања ако западне службе не буду као до сада спремне да деле податке".

Преведено на јасни језик и конкретне људе, Марио Куназек као министар војске, Херберт Кикл као министар полиције и Карин Кнајсл као министарка дипломатије могли би, у перспективи, да почине државну велеиздају. Они су могући велеиздајници, али то и даље не значи да је речено како су они спремни да почине велеиздају.

Службени Берлин и Беч одбијају да потврде или демантују такав садржај разговора између Меркелове и Курца прошле недеље. О томе се у јавности не разговара, аргумент је обе стране.

Франкфуртски лист, међутим, никако не спада у листове који измишљају вести. Интерпретирају на свој начин, то да, као и сви медији у принципу, али за директну лаж таквог ранга... Том листу је превише стало до властитог угледа.

Закључак је зато да се нешто у том смислу заиста догодило. Низ логичких премиса води до следеће реалне ситуације: немачка канцеларка Меркел је у поверљивом разговору онако мајчински забринуто упозорила младог "Бастија" да је троје његових министара у виталним ресорима могуће непоуздано и спремно на велеиздају – али да то не мисли она, него "да не треба да се чуди" ако то мисле други.

Free Република Српска!

Следећа оптужба гласи да слободари уништавају углед аустријске државе.

Почело је прошле недеље, тако што су Неоси (мала парламентарна странка) открили интервју који је вицеканцелар Штрахе крајем лета дао у Бањалуци. Садржај је прослеђен бечком социјалдемократском листу Стандард, а Стандард га је даље проширио као нагазну дипломатску мину.

Штрахе се у интервјуу чудио зашто међународна заједница и даље инсистира на очувању Босне и Херцеговине када је она "вештачка творевина која не функционише", у мултиетничком смислу је без легитимитета и као таква "без позитивне будућности", па би стога "требало размишљати о алтернативама", на пример о одвајању Републике Српске.

Иако је са три адресе – министарства спољних послова, владиног гласноговорника и канцеларове канцеларије за европске послове промптно стигла реакција да Аустрија не мења свој став према државном јединству Босне и Херцеговине, узбуђење јавности се не стишава, напротив.

Наравно, има више јавности, нису сви подједнако узбуђени. За поноћне вести ОРФ-а се у суботу јавио дежурни балкански експерт са бечког Факултета политичких наука Ведран Џихић и рекао како је Штрахеова изјава "опасна по друштвено добро" (gemeingefährlich).

Џихићеви ставови: 1. Деведесетих година се видело какво зло могу изазвати сепаратистичке тенденције. 2. На Западном Балкану и данас има несређених граница: Косово, Македонија, Санџак. 3. Свака прича о границама "отвара Пандорину кутију и уништава дугогодишњи, континуирани ангажман ЕУ и Аустрије". 4. Истина је да Босна као држава "не функционише", али решење није у томе да се оно што "не функционише" растури до краја, већ да му се "подигне функционалност кроз срастање три народа". 5. Штрахе "иде у лов на гласове у српској заједници".

Све скупа таква гомила дефектне логике, од које се врти у глави: 1. Зашто су "сепаратистичке тенденције" које су изазвале распад Југославије биле добре, а оне које растурају Босну лоше? 2. Чему служи спомињање Санџака у логичком поретку са Републиком Српском – уцена, претња? 3. Ко је и када донео одлуку о дефинитивном садржају Пандорине кутије? 4. Од када се то нешто што не функционише мора поправљати, али му се "не сме задавати последњи ударац"? Главни аргумент којим је Европа прихватила и активно подржавала распад Југославије је управо био тај да она "није функционисала". Тачно, Југославија није функционисала зато што се државном силом више од седамдесет година радило на "срастању народа". Одакле је сада "срастање народа" у Босни постало добра ствар? 5. Зашто је покушај да се "српска заједница" у Аустрији држи задовољном вредна политичког презира, али је племенито да се "босанско-муслиманска заједница" држи задовољном, до мере да се један интервју у регионалном листу назива опасношћу по друштвено добро?

У петак су аустријски медији пренели изјаву Муамера Бећировића, секретара омладинске организације Аустријске народне партије, за једну од 23 бечке општине(!), који од владе захтева да "коначно укроти слободаре" јер они "из све снаге уништавају аустријске спољнополитичке интересе".

Из канцеларовог уреда је стигла љубазно-иронична реакција како је то јако лепо да национални медији преносе изјаву једног општинског функционера омладинске организације, "јер то доказује да је омладински дух све релевантнији у Народној партији".

Бојкот, изолација, стигма

Следећи проблем у функционисању коалиције је парцијални бојкот са стране Израела, што није ново, и аустријске Јеврејске општине (Kultusgemeinde), што је барем у техничком смислу ново.

Идуће суботе (27. јануара) је међународни Дан сећања на жртве Холокауста, широм Европе се припремају државне комеморације у то име, па тако и у Аустрији, која дели нешто као историјски патент на тај феномен европског бешчашћа.

Ако на државној комеморацији присуствује вицеканцелар Хајнц Кристијан Штрахе, онда ће Јеврејска општина бојкотовати комеморацију, изјавио је њен председник Оскар Дојч.

Како је Штрахе већ потврдио своје учешће на манифестацији, може се очекивати нови скандал, комеморација за жртве Холокауста уз оркестрирани бојкот преосталих 7.000 аустријских Јевреја.

Наравно, Штрахе би могао одлучити да не заоштрава ствари, остане код куће и комеморацију одгледа на телевизији, али то је онда у међународном смислу још горе по њега. Замислите наслове "Штрахе игнорисао комеморацију за јеврејске жртве", пише аустријски Пресе.

Како је аналитично писање о домаћим Јеврејима као политичком фактору табу и за аустријске и за немачке медије, Пресе пола каже а пола прогута да је јеврејски бојкот оркестриран од стране социјалдемократа, дакле превасходно дневнополитички, зато што су водећи људи Јеврејске општине чланови или симпатизери Социјалдемократске странке.

Ствар је штавише парадоксална јер се ниједна аустријска странка никад није тако јавно и отворено удварала и додворавала Израелу као слободари последње две деценије, чак преко граница доброг укуса. Наводно је, како јављају дописници аустријских медија из Израела, премијер Нетанјаху спреман да укине бојкот плавих министара аустријске владе, али га у томе спречавају јеврејске организације у Европи.

Даске које живот значе

Основни тон леве интелигенције, у политичком смислу артикулисане кроз аустријску Социјалдемократску странку, јесте следећи: кадровима из Слободарске партије недостаје знања, стила и одговорности; као државничке особе, они су испод захтева међународне ситуације и њених изазова; с њима никад ниси сигуран шта ће рећи, где отићи у посету, или, у случају Гуденуса, с ким ће ступити у брак.

Овде се не полемише с таквим ставовима, само се илуструје како звуче неки од оних који их изговарају.

Др Волфганг Петрич, бивши високи представник међународне заједнице за Босну и Херцеговину (1999–2002); дипломатски водитељ преговора у Рамбујеу који су завршили недипломатски, у перспективи крваво; политичар који би постао аустријски канцелар да су социјалдемократе победиле на изборима 2002, дао је прошлог четвртка велики интервју за Пресе у коме са високих интелектуалних позиција критикује садашњу владу.

Кнајслова се мора ослободити "слободних стрелаца из редова слободара", Гуденус није смео да оде у посету Републици Српској, а канцелар Курц мора престати да прича "како је он затворио балканску руту, када то не би успело без договора ЕУ–Турска".

"Са Турском као најважнијом државом у региону морају се одржавати интактни дипломатски односи, а слободари разграђују аустријске спољнополитичке компетенције. Ја сам за прагматичну, дугорочну политику. Спољна политика је бушење дебелих дасака, а Турска је једна посебно дебела даска", навео је Петрич.

Барем три питања се ургентно намећу после тог интервјуа: 1. Да ли је Република Српска дебља даска од Турске? 2. Да ли би Гуденус требало да се разведе од супруге, пореклом из Републике Српске? 3. У којој су то столарској радионици формиране аустријске спољнополитичке компетенције, чије нестајање сад оплакује несуђени социјалдемократски канцелар?

Одговоре уписати на првој дрвеној огради.