Беч: ЕУ остаје у добронамерним рукама

За разлику од европског згражавања и демонстративних санкција ЕУ објављених Аустрији због прве црно-плаве владе у фебруару 2000. године, друга пролази без међународних протеста. 

Ако би се позната пословица о историји која се догађа као трагедија, а понавља као фарса, применила на Аустрију овог тренутка, гласила би – први црно-плави кабинет био је скандал, други досадна реалност.

У недостатку међународних успеха прошле недеље одржаног самита ОЕБС-а у Бечу, за Аустријанце је тај скуп пред крај, дај шта даш, попримио улогу дипломатског сондирања за владу десног центра. На питање да ли се боји европских протеста, Себастијан Курц је одговорио: "Напротив, сви су ме питали хоће ли та влада већ једном!"

Укратко, Европа је у међувремену толико отишла удесно да више нема никога ко би канцелару Курцу и вицеканцелару Штрахеу објавио санкције.

Послови ЕУ "шефовска" тема

Један од проблема који се тицао европских послова разрешен је почетком ове недеље. Већину ингеренција ЕУ Курц преноси у канцеларију шефа владе, а не оставља их, што би било у складу са праксом ресорних подела, у одговорности министарства спољних послова.

Разлога је неколико, неки од њих индиректно имају везе и са Србијом, односно имаће консеквенце по српске преговоре за улазак у Унију.

Први разлог: Курц, као уверени заговорник европског заједништва, професионално социјализован у условима наднационалног политичког идентитета као европског хабитуса епохе, не верује Штрахеовом тиму. Не кад је реч о ЕУ.

То не значи да су Штрахеови слободари остали иста она антиевропска странка каква је била пре неколико година. Она то више није, али једнако се тако није трансформисала ни у уверену проевропску странку. Њен европски идентитет је данас рационално фиксиран, али емотивно свеједно неодређен, а како се државна политика типа нове деснице у принципу води емотивно, такво стање ствари је за проевропског канцелара превише непредвидиво.

Номинално, Европска секција (канцеларија за европска питања) остаје унутар Министарства спољних послова, али са истањеним одговорностима. Група за припрему аустријског председавања ЕУ у другој половини 2018. прелази у канцеларски тим, једнако као и обе Координације са Унијом (то су канцеларије III. 2 i III. 5 преко којих теку апсолутно сви послови Беча са Бриселом и Европским саветом).

Други разлог има везе са политичким преференцама ускоро канцелара Курца и аутоматиком његове досадашње каријере. Почео је као државни секретар за интеграције, брзо преузео европске послове, а са само 27 година и целокупно Министарство спољних послова.

Он је, иако млад, већ развио извесне маниризме у политици, а главни је тај да "сакупља" дужности, а не одриче их се, тамо где се он сели, селе се и оне. При томе то не треба схватити како Курц спада у ону сорту политичара који гомилају и грабе више него што објективно могу да покрију, па им зато на рубовима власт "цури" на неформалне инстанце.

Курц је напросто доследан: од почетка га је првенствено занимала интеграција као она политичка агенда која утврђује габарите нације, ко је Аустријанац, а ко не, како се постаје Аустријанац, а како губи право на то. У томе је задржао визионарски приступ да ће се читава будућа, сада актуелна ЕУ вртети око питања интеграције. "Држати везу" с Бриселом значи контролисати, онолико колико је то организационо могуће, по којим правилима ће се убудуће развијати Аустрија као нација – колико муслиманског идентитета, колико паралелних друштава, колико и какве "домовине" у државном акционизму.

Последица је не само да координације ЕУ Курц односи са собом, већ и да ће коалиционом партнеру слободарима законски бити везане руке за организацију евентуалног референдума о изласку Аустрије из Уније. Какву форму ће та забрана имати још није јасно, али је извесно да коалициони уговор неће бити довољан и да се циља на законско решење.

Директна демократија је још једина отворена тачка између нових коалиционих партнера, али се компромис већ назире – конзервативци би могли да пристану на ниски цензус за одржавање референдума ако слободари обећају да ће из референдумске тематске масе избацити платформе против ЕУ.

Западни Балкан и Беч

Проширење ЕУ, Западни Балкан и Србија као регионално најозбиљнији, краткорочно једини реални кандидат за улазак у Унију, остају у ингеренцији Канцеларије III. 4 при Министарству спољних послова, у делокругу одговорности министарке Карин Кнајсл.

Колико је то добро, а колико лоше за Београд? Питање није само реторичко, будући да је Себастијан Курц увек пожуривао отварање ЕУ за земље Западног Балкана, пре свега Србију. Опет, наравно под његовим шлагвортом "интеграције", са измешаним критеријумима друштвене и политичке интеграције – ко спада унутра, а ко не. Србија и ближа политичка околина да, по могућности што пре. Турска не сада, а ако поправи своје демократске дефиците, никад.

Курц са собом односи оно што је њему важно. Карин Кнајсл са собом доноси оно што је њој важно и због чега су је слободари у крајњој линији и предложили на ту функцију – неповерење према политичком исламу Блиског истока.

Коме ће, међутим, бити важно проширење Уније? Хоће ли оно бити један од приоритета нове министарке? Хоће ли Кнајсл имати енергије и воље да реагује на евидентне блокаде српског приступног процеса, код сваког новог поглавља из почетка – Хрватска увек, Немачка принципијелно тврдоглаво, Француска због домаће политике, Велика Британија из брегзитске нервозе?

Где је шалтер за куће троспратнице?

Карин Кнајсл (Беч, 1965) најинтересантнија је личност новог кабинета. Она није члан Слободарске партије Аустрије, али су је на ту функцију предложили баш слободари, што је преговарачки тим Аустријске народне партије оберучке прихватио.

Студирала је међународно право, арабистику и хебраистику у Бечу, Аману, Дамаску, Јерусалиму, Бејруту, као и на факултетима у Паризу и Вашингтону. До 1998. је провела скоро деценију у аустријском Министарству спољних послова. Отишла је сама, огорчена одсуством рационалних критеријума дипломатске службе, након што су је послали у Амбасаду у Мадриду. Како је шпански ваљда једини језик који не зна, побунила се, а као одговор добила аргумент – "шта кукаш, па ти говориш италијански!".

Последње две деценије, Кнајслова је направила академску каријеру као предавач и аутор књига о Блиском истоку. У "наручје" Штрахеових слободара натерао ју је ситуативни контекст, иако, као што је речено, она није члан ниједне политичке партије. Када је у аустријским медијима (Пресе, 4. 10. 2015) објавила први текст у коме је довела у везу високи проценат младих мушкараца међу арапским мигрантима са "тестостеронским импликацијама" по домаћа друштва, преко ње се разлио "shitstorm" социјалних мрежа. Слободари су тада почели да је позивају као предавача на све своје манифестације, док су други повлачили позивнице, ишла је тамо где су је звали и игнорисала стигму коју су јој залепили други.

Овдашњи медији описују Кнајслову као "идеолошки хибрид", она сама себе у интервјуима као "слободни конзервативни ум, који се подиже против ауторитета само кад дају бесмислене наредбе".

Њен долазак на чело истањеног Министарства спољних послова значи да ће главни фокус аустријске дипломатије бити Блиски исток. Компетенције "идеолошког хибрида" у њеном случају односе се на чињеницу да је Кнајслову, најкраће речено, отрежњени, или "лечени" симпатизер исламских култура.

Ако оставимо вољу за моћ по страни, људе у политику уводе емоције. Код Кнајслове је то љубав према Оријенту, али оном који нестаје, који је у ствари већ нестао. Кнајслова је расла у Аману, где је њен отац био пилот у цивилној флотили краља Хусеина, кроз кућу су им пролазили образовани урбани слојеви, представници и потомци у колонијализму секуларизоване мањине.

Кад је студирала у Дамаску, кретала се у образованим академским круговима, за које је ислам био исто што и хришћанство за већину Европљана данас – традиција и културна меморија.

У споменутом ауторском тексту, Кнајслова прича како је, чим је почела миграциона криза у септембру 2015, узела код себе у стан три Сиријца, "али они су били тако другачији од оних које сам пре познавала у Дамаску". Културни судар је кулминирао у моменту када су је гости питали "на ком шалтеру се добијају кућа и ауто" и послали је у извиђање да погледа около где има добрих кућа.

Од када је тако директно проговорила о "изазовима интеграције" ван еуфоричних хуманистичких фраза, Карин Кнајсл је у круговима левих интелектуалних елита – а такве су Аустрију провеле кроз прве две године мигрантске кризе – постала персона нон грата. Сада ће такви морати да је подносе као шефа националне дипломатије.

Идуће године у Јерусалиму?

После америчког признања Јерусалима као изралеске престонице, европским градовима су се разлиле антиизраелске демонстрације, уз учешће превасходно муслиманског становништва, домаћег или недавно придошлог на таласима мигрантске кризе, у Бечу на стотине, у Берлину на хиљаде.

Ускоро вицеканцелар и потенцијални министар одбране (алтернативно: министар домовинске заштите, Heimatschutz) Штрахе изјавио је тада "како не би било лоше" да Аустрија пође примером САД и призна Јерусалим за главни град Израела. Мандатару Себастијану Курцу то је било превише, Карин Кнајсл такође.

Курц је уредни Европљан ЕУ, а како Унија већ деценијама негује екстремно критичан поглед на Израел, ту се од њега не могу очекивати промене. Са своје стране, Кнајслова је можда отрежњена од носталгије за несталим секуларним изданцима исламских друштава, али то је није смекшало према израелским аргументима.

Чим се о Кнајсловој почело причати као о будућем шефу дипломатије, јеврејске групе су по социјалним мрежама рашириле цитате из њене књиге "Мој Блиски исток", делове у којима темеље Израела види у "блу-бо идеологији", идеологији крви и тла.

Истовремено, на слободаре је у унутрашњој политици порастао притисак да напусте групу ЕНФ, фракцију "Европа нација и слободе" у Европском парламенту, у којој седе представници холандске Партије слободе Герта Вилдерса и француског Националног фронта Марин ле Пен. Курц за сада не јавно преко медија, али државни председник Александар ван дер Белен и (ускоро) опозициони социјалисти да.

Логика је: слободари сада по функцији постају респектабилна владина странка која је преузела одговорност за судбину земље. У току је трансформација странке од домовинских "слободара" у угледне "либерале", а такви већ морају имати свест са ким се друже.

Црно-плава коалиција долази на чело Аустрије у тренутку када светска политика почиње да доминира националним агендама европских држава.

Зато за регион Западног Балкана нема важнијег питања аустријској дипломатији од оног о статусу проширења ЕУ – коме је оно у новом кабинету заиста битно, до мере да би рискирао свађу са регуларним "блокадистима"?