Индекс: Ко је био Слободан Праљак

"Слободан Праљак није ратни злочинац и с презиром не признајем вашу пресуду", узвикнуо је генерал Слободан Праљак данас у хашкој судници и – попио отров. Пензионисани генерал-пуковник Хрватске војске и ХВО-а тако је починио самоубиство након што је Жалбено веће потврдило његову првостепену казну од 20 година затвора, пише портал Индекс.

Ко је Праљак и за шта је тачно осуђен?

Рођен је 2. јануара 1945. године у Чапљини (БиХ), у Хагу је завршио као представник МОРХ-а (Министарства одбране Републике Хрватске) у "Херцег-Босни", и касније начелник Главног стожера ХВО-а.

Проглашен је кривим за ратне злочине и удружени злочиначки подухват. Веће је уважило део жалби одбране, поручивши да су цивилни и војни челници босанских Хрвата "и даље криви за бројне и тешке злочине у БиХ".

Праљков отац радио за Озну и гањао усташе по Херцеговини

Слободанов отац, Мирко Праљак, био је припадник југославенских тајних служби.

"Ја сам познавао чика Мирка и целу породицу Праљак и о њима не бих могао баш ништа ружно казати – него је тако казивано за покојног Мирка Праљка у западној Херцеговини, јер је он био полицијски човек, човек Озне, човек Удбе. Дакле, они партизани који су били остали у униформи – а Озна значи Одељење за заштиту народа – тако су се и осећали, били угледни, часни људи... Тако је Мирко Праљак радио своју патриотску мисију гонећи по шкрипама по Херцеговини преостале усташке војнике. И као такав, наравно, понео на леђима огромну мржњу многих преживелих који су имали своју родбину, синове, браћу међу Павелићевим војницима", говорио је о Праљку књижевник Абдулах Сидран. 

У интервјуу Новом листу 2011. године Сидран је бранио свог пријатеља:

"Дете је понело татин крст... плавооки Бобиша, њега су звали Слободан Бобиша Праљак, а гуркају се људи лактом док је ходао Мостаром и казују 'види ли га, ј... ли га ћаћа, исти Мирко', јер мрзе његовога оца. А дете, кад расте носећи на плећима такав страшан терет, при својим животним опредељивањима тражи решење.

Код Праљка се догодило да, збацујући татин крст с леђа, преузме и нешто што можда и није хтео да преузме. Ја не браним ниједног ратног злочинца, како ћу бранити, па мени је учињено зло које је обесмислило мој живот, уништило мој народ, уништило државу коју ја више немам; народ је малчице преживео, али још мало па неће бити ни Бошњака, за сто година постојаће људи који ће се звати 'пореклом Бошњаци'...

Али, ја верујем – а то ми је много замерено – и говорим у одбрану Слободана Праљка. Били смо пријатељи и моје познавање његове људске природе буни се против икакве могућности да је могао издавати команду за злочин".

Завршио три факултета, а након рата постао богаташ

У медијима се често истицало да је Праљак дипломирао на чак три загребачка факултета, електротехнику је завршио 1970, филозофију и социологију 1971, а 1972. и Академију драмских уметности.

Водио је лабораторију за електронику у Техничкој школи "Никола Тесла" у Загребу, а касније је постао "слободни уметник". Радио је као позоришни редитељ у Загребу, Осијеку и Мостару. Режирао је телевизијску серију "Блесан и тулипан", филмове "Смрт пса" и "Повратак Катарине Кожул".

Оженио се бившом супругом свог доброг пријатеља Горана Бабића, песника и уредника часописа Око, који се деведесетих преселио у Београд и постао велики Милошевићев заговорник.

Каћуша Бабић у брак с Праљком донела је двоје мале деце, Николу и Наташу.

Никола Бабић Праљак данас је власник фирме "Октавијан", која има у власништву велики пословни комплекс "Центар 2000" у Радничкој.

Почетком ове године, процурила је информација да Хашки суд покушава да лоцира имовину Праљка не би ли је запленили за трошкове одбране од 3,3 милиoна евра. То показује да и Хашки суд сматра да је генерал био стварни власник Радничке.

Фабрику "Октавијан" је основао Слободан Праљак, а државна ревизија својевремено је спомињала у договору којим је оштећен "Chromos" за око два милиoна тадашњих марака.

Наиме, у "Chromosu" је Праљак био председник Управног одбора 1995. и 1996, па шеф Надзорног одбора до 1999, који је одобрио продају највеће вредности фирме – 27.000 метара квадратних фирме "Октавијан".

Фирма Праљковог сина, која данас управља некретнинама у Радничкој, има двадесетак милиона куна прихода годишње. На сина је пребацио и фирму "Либеран", која има власнички удео у љубишкој фабрици дувана, у којој је генерал био сувласник.

Као добровољац 1991. је отишао у Суњу и у том граду близу Сиска постао је заповедник одбране. Касније је у истом граду постао власник фирме за претовар терета у речним лукама – Пристаниште и сладиште Сисак, које је 2003. пребацио на сина.

У 1992. постао је помоћник министра одбране Гојка Шушка, школског колеге, а 1993. представник Хрватске у "Херцег-Босни", творевини Туђмана и Шушка и касније начелник главног стожера у ХВО-у.

Осуђен заједно са шесторком херцеговачких генерала

У хрватској јавности Праљак је био најпознатији као рушитељ Старог моста у Мостару. Ипак, за шта је тачно осуђен?

Био је оптужен заједно с шесторицом генерала у случају "Прлић и други", најопсежнијем у предмету суда. Шесторицу су теретили за злочине против човечности, тешке повреде Женевских конвенција.

"За прогоне на политичкој, расној и верској основи, убиства, силовања, депортације и затварања, нехумана дела, нечовечно поступање (сексуално злостављање), противправну депортацију, премештање и заточење цивила, уништавање и одузимање имовине широких размера, окрутно поступање, противправни физички рад, безобзирно уништавање градова, насеља и села, пљачкање јавне и приватне имовине, противправни напад и терорисање цивила."

Суђење је почело 26. априла 2006, а седам година касније потврђена је одговорност оптужених за злочине у Прозору, Горњем Вакуфу и Јабланици, као и граду Мостару. Неправоснажна пресуда данас је потврђена.

У свом прегледу пресуде, агенција Хина истиче да се по тежини злочина истицало село Ступни До, које су 23. oктобра 1993. напале оружане снаге ХВО-а.

Припадници специјалних јединица "Матурице" и "Апостоли" силовали су и сексуално злостављали три жене и убили 36 особа, укључујући троје деце од 13, осам и три године. Село је у потпуности разорено, а мештанима је одузета имовина.

Судије су такође утврдиле да је 8. новембра 1993. тенк ХВО-а цео дан отварао ватру по мостарском Старом мосту, који се сутрадан срушио. Иако га је користила Армија БиХ, па је за ХВО представљао легитимни војни циљ, рушење моста проузроковало је непропорционалну штету цивилном муслиманском становништву источног Мостара.

Праљку се на терет стављају војне акције у којима су почињени злочини над муслиманским становништвом – у Горњем Вакуфу, Прозору, Источном Мостару и Ступном Долу. Слободан Праљак значајно је допринео удруженом злочиначком подухвату, сматра Хашки суд.

Бројни злочини које су снаге ХВО-а починиле над Муслиманима од јануара 1993. до април 1994. били су, закључак је Хашког суда, исход плана који су припремили учесници удруженог злочиначког подухвата како би отерали муслиманско становништво из Херцег-Босне. А не злочин шачице недисциплинованих војника.