Дојче веле: Хрватска је свађалица у комшилуку

"Хрватска нема отворене граничне конфликте са Италијом и Мађарском, али са осталим суседима – има", пише дневник Франкфуртер алгемајне цајтунг у опширном чланку који почиње приказом спора између Хрватске и Словеније око Пиранског залива.

"Међународна арбитража је пресудила да три четвртине тог залива припадају Словенији и признала тој земљи право на поморски коридор ка међународним водама. Словеначки премијер Миро Церар је то назвао историјском одлуком која ће дефинитивно окончати спор."

"Десило се супротно, односи између две суседне земље, које су некада биле у саставу Југославије, драматично су се погоршали. Словенија сада бојкотује приступ Хрватске Организацији за међународну сарадњу и развој, прети да ће уложити вето и на план да Хрватска приступи шенгенској зони 2018. године."

"У лето 2015, када су стотине хиљада миграната преко Балкана ишле ка северу, Хрватска није била заинтересована да преузме контролу своје спољне шенгенске границе. Откако је та рута затворена, њу поново занима либерални гранични режим."

"Јер, земља живи од туризма. Када је почела овогодишња сезона, Словенци су поново почели да спроводе контроле по правилу службе и одмах су се на граници према Хрватској формирале колоне аутомобила у којима се чекало сатима. Географски положај је делотворно средство притиска. У прошлости се више пута показало да Словенци не оклевају да га примене уколико процене да су им угрожени национални интереси."

"Србија, источни сусед, често протестује због могуће или стварне дискриминације српске мањине, као и због ревизионистичких тенденција владајуће ХДЗ. Један од последњих таквих спорова је вођен због спомен-плоче хрватским жртвама рата у Југославији, која је првобитно била постављена у близини бившег концентрационог логора Јасеновац. На њој је исписан усташки поздрав."

"Црна Гора, сусед на крајњем југу, протестовала је против постављања споменика десничарском екстремисти и отмичару авиона Мири Барешићу. Хрватско-црногорски гранични спор око полуострва Превлаке би једном требало да буде окончан билатералним преговорима; две земље не желе да се обрате међународној арбитражи."

"Посебно су оптерећени односи између Хрватске и Босне и Херцеговине. Сарајево протестује због градње моста на Пељешцу, који би југ далматинске обале спојио са хрватском друмском мрежом, што би значило заобилажење босанскохерцеговачког дела обале са Неумом."

"Бошњаци, то јест, босански муслимани, бране се од оптужби да исламистички терористи имају своје центре у Босни. Загреб подржава босанске Хрвате у настојању да остваре већи утицај у бошњачко-хрватској федерацији. Босанска тајна служба је недавно признала да је прислушкивала телефонске разговоре хрватских политичара и предузетника."

Аутор напомиње да је хрватско одбацивање одлуке међународне арбитраже о Пиранском заливу довело до непотребног заоштравања ситуације и препоручује тим државама да поступе као Холандија и Немачка – граница на Емсу је била спорна, али, уместо да инсистирају на њеном тачном утврђивању, две земље су се договориле о формирању специјалне комисије која је регулисала управу и коришћење тог подручја бројним додатним споразумима.

"Питање тачне границе је још увек неразјашњено, али то не смета ни Немцима ни Холанђанима."

Идентитети словенских муслимана

А швајцарски дневник Ноје цирхер цајтунг објавио је подужи чланак о "флексибилности словенских муслимана", тачније о томе како се "Горанци, Бошњаци, Торбеши и Помаци лоше уклапају у националне шеме на Балкану".

Почиње описом почетка наставног дана у Рестелици, забаченом селу на југозападу Косова, у којем се ђаци у истој школи раздвајају – једни уче на босанском, а други на српском језику. Први уче по косовском, а други по српском наставном програму.

"Раздвајање деце у школи је израз политичке поделе у локалном муслиманском становништву. Родитељи који шаљу своју децу у босанске разреде дефинишу себе као Горанце у етничком смислу, не као Србе, како би то могло да се очекује."

"Та реч потиче од речи Гора, која означава и регион у којем они живе. И Бошњаци и Горанци су убеђени да само тако могу да очувају свој идентитет спрам спољних фактора који га угрожавају. Још једно им је свима заједничко: то су муслимани словенског порекла, чији су преци у току петовековне османске владавине из хришћанства прешли у ислам. Од стварања етнички дефинисаних националних држава на Балкану у последњој трећини 19. века, становнике Горе су својатале друге нације, Албанци (због заједничке вере), Срби и Македонци (због словенског језика)."

У тексту је објашњен и настанак "двоструких" школа у Босни и Херцеговини. Оне су "цементирале мишљење у етничким категоријама које је дубоко укорењено у Босни. На становнике те земље се гледа као на Бошњаке, Србе или Хрвате, дакле као на припаднике одређене нације, па тек онда (ако уопште) као држављани (...) насупрот томе, словенски муслимани на јужном и источном Балкану, Горанци, Торбеши у Македонији и Помаци на југу Бугарске и североистоку Грчке су имали вишеструке националне идентитете који се често преклапају: тако се Торбеши дефинишу као Македонци, Албанци, Турци, муслимани (у националном смислу), као Бошњаци или баш и као Торбеши; Помаци – као Турци, Бугари, Грци или муслимани".

"Но, не својатају словенске муслимане само други. И они сами својатају идентитете који им се намећу. О томе одлучују њихове сопствене потребе, у многим случајевима и локални односи снага. Тако се национални идентитети мењају од села до села, од особе до особе, па чак и унутар породица. Већ према томе шта желе да постигну, словенски муслимани могу истовремено да ускоче у различите националне идентитете и да их потом опет промене. Могло би да се говори о етничкој разноврсности у једној јединој особи."

"Тај прагматизам је пре свега акт отпора према свима који им се намећу као власт и желе да их присвоје као сопствену нацију. Мали муслимански народи на ободима националних држава на Балкану су у својој националној флексибилности модернији и европскији од свих оних који у име напретка и окретања западној Европи желе да их притегну у националне корсете", пише, између осталог, Ноје цирхер цајтунг.

Приредио Саша Бојић