Хрватски бог Марс летује радно

Шта је у Хрватској горе, политичка или јавна сцена, питали би песимисти. Шта је у Хрватској мање лоше, политичка или јавна сцена, кориговали би их оптимисти. И једни и други не би имали дилема око тога шта сматрају "јавном сценом" – простор легитимног, државно потпомогнутог мишљења, онако како се формира и артикулише кроз највеће и најрелевантније медије. А та јавна сцена нема мотивацију да се мења, осим од лошег на горе и натраг.

Проблем са горњом констатацијом је њен уопштавајући карактер. У неким "легитимним" медијима, дакле онима који постављају меру важности друштвених дијагноза, као у Јутарњем или Новом листу, наћи ће се, углавном суботом, низ критичких текстова који се супротстављају владајућем дискурсу.

Иако формално у централном медијском регистру, такви гласови одјекују само на његовим рубним зонама. Они су ту, али не одређују ништа. О њих се пре оглушило него што их се одштампало.

Они би о моралу доцирали политици која још није одлучила с којих етичких координата се јавља.

Зато се "медијска сцена" и "јавна сцена" у овом тексту односе само на оне који воде у рачуноводству стварног политичког утицаја. На оне који дају тон и шире трасу на коју су модерну хрватску државу деведесетих година поставили ХДЗ и њен отац Фрањо Туђман – пут историјског ревизионизма, ексклузивистичког националног пројекта и клијентелистичке економије.

Они други, који кажу да то тако не може, остају неми и кад вичу, пантомимичари у дубини сцене на којој се грми клингонска опера.

Издајници, мајку вам псеудолевичарску

Извештај америчког Стејт департмента о религијским слободама у свету, у ком се Хрватска оптужује за неговање усташке историјске опције, а поименице спомињу бивши министар културе Златко Хасанбеговић и редитељ Јаков Седлар, затекла је овдашњу јавност на левој летњој нози, у финишу глувог августовског доба.

Како је реч о Сједињеним Државама, из чијег савезништва хрватска политика изводи легитимацију за политику континуитета, за то да се, као Пољска, супротставља Бриселу или да супериорно диже нос над "суседним државама", тај развој догађаја није могао да се прећути. Али је могао да се минимизира, да се одгура на периферију јавног простора, и то је управо оно што се тренутно догађа.

У јутарњи програм Хрватске телевизије позвана је прошлог петка уредница и водитељка главног вечерњег дневника, Каролина Кришто, да коментарише интернационалне досеге и амбиције документа у питању.

Да ли европски медији извештавају о томе, питали су водитељи лаких нота колегиницу из озбиљне информативне редакције. Не, рекла је Каролина Кришто, о томе пишу само медији "суседних држава".

По њој, ту се сада постављају три питања. Прво, какве везе имају Други светски рат и НДХ (спомињани у америчком документу) са стањем националних мањина у данашњој Хрватској? Никакве, потпуно нејасно како је направљен тај логички скок.

Друго, ко је и из којих извора слао податке Стејт департменту?

И треће, како је српски председник Вучић унапред знао да нико од страних амбасадора неће доћи на државну прославу поводом годишњице "Олује" 4. августа? Зашто он лобира, уместо да из новина сазнаје ко долази?

Констатација "шта се догађа у Хрватској?" у секунди је преведена у оптужбу "ко оговара Хрватску?".

Таква је била и реакција Хасанбеговића на "фалсифицирано извјешће хрватске невладине проказивачке и преплаћене псеудољевичарске сцене", које је бивша администрација, лења да мисли, "некритички" уградила у службени документ нове.

Из формулације је јасно да се левица сматра невином, те да њени представници нису Хрватску међународно тужакали и срамотили, већ је то учинила "лажна левица".

Ко су ти "лажњаци" на које Хасанбеговић мисли када прозива "денунцијантску псеудолевицу", ко се то сакрио иза Маркса и Енгелса? Обесправљени и ућуткани грађански сектор? Анархистичка интелигенција? Срби из Хрватске? Пуповчеви Срби? Убачени елементи и плаћеници из "суседних држава"? Јевреји и бициклисти? Руси?

Сад долази до изражаја информативни ланац који се у периоду посттуђманизма усталио у хрватским медијима као сурогат за новинарску неутралност – јавност реагује на реакције особа које реагују на реакције јавности која се осврће на реакције особа.

Та "псеудонеутралност" има за сврху да се изворни импетус, у овом случају документ Стејт департмента, изолује и избаци из расправе, а остане само надградња од повређене части, сломљених срца и лоше увијених претњи.

Ој Србијо србијанска, како си ми суседњачка

Синтагма о "суседним државама" се овде спомиње под наводницима како би хрватски политички језик лакше демонстрирао свој карактер мале архивске машине.

Реч је о језичким формулацијама које су псеудонеутралне тамо где су вредносно агресивне. Оне су продукти паметне етимологије, док се претварају да су само невини придеви, суфикси, везници и остале језичке цигле с фугама.

"Суседне државе" је једна од њих, новијег порекла, настала у времену после хрватског уласка у ЕУ.

У ширем реченичном контексту та формулација значи "они који су лошији од нас", или "ми који смо бољи од њих". Да то није произвољна интерпретација, доказује пратећи контекст, који увек иде у комбинацији са инсајдерским европским статусом, ми-јесмо-они-не.

Некад је та веза и сасвим директна, као када је Зоран Милановић, тада премијер, изјављивао како ће се "сутра разговарати о томе на састанку ЕУ, на који је Хрватска позвана као чланица, а суседне државе нису" (радило се о третману балканске руте).

Јачи термини као "србочетници", "југокомунисти" или "србочетнике југокомуњаре" су протерани из јавног простора и сад живе тужну избегличку судбину на друштвеним мрежама.

У функцији су остале суптилне увреде, а најснажнија од њих она у којој се каже "србијански" тамо где се мисли "српски": "Србијански председник Вучић", "србијански министар дипломације Дачић", "србијанска атлетичарка Шпановић" и слично.

Истина, једном Србијанцу, особи рођеној у Шумадији, тешко је објаснити зашто је придев "србијански" увреда. Каталонац, Калабрезе, Загорац, Штајерац, Шваба, Војвођанин – шта је ту увредљиво?

Најкраће речено: увреда је зато што је то смишљено као увреда. Зато што је ушло у употребу крајем осамдесетих година као израз фрустрације над Милошевићевом "антибирократском револуцијом", лингвистички пиктограм опанка, шајкаче и византијске превртљивости, а са ратом 91. се наставило као ритуална клетва за "скупљање" граница на тзв. ужу Србију и Београдски пашалук.

А лекторско оправдање с почетка те дрске бесмислице, да је "српски" општи придев, док се "србија-нски" односи специфично на државу Србију, у смислу "српска историја" и "србија-нска влада"? Зашто се онда не каже "њемачки језик" и "њемачка-нски министар"; "аустријске Алпе" и "аустрија-нски премијер"; "француски камамбер" и "француска-нски председник"? Једноставно, зато што је језичка бесмислица. Eben.

Први пут кад су ме колеге, чак и неки пријатељи крајем осамдесетих назвали "Србијанком", покушала сам да објасним да неко ко је рођен на Косову, живео у Босни и студирао у Београду није Србијанац, као што Загорац није Далматинац.

Али механизам у коме је географија постајала етикета, етикета увреда, а увреда презир, тада се тек захуктавао.

Његов movens је сада, на сву срећу, исцрпљен. Озбиљни аутори као Јурица Павичић, Јелена Ловрић, Анте Томић или Миљенко Јерговић (Јутарњи лист) ионако никад нису употребљавали игрицу "лети, лети... србијанска столица" у службену посету Загребу.

У тој цивилизованој пажњи, они више нису усамљени. Овог лета, вести ХТ-а, РТЛ-а, Нове, учтиво се држе српских придева и остављају Шумадију Шумадинцима. Ипак, не треба се превише ни опустити, јер ту и тамо неко од новинара повремено улети са "србијанским председником", а при томе не мисли на председника шумадијског удружења за узгој малина.

"Србијански" је још једино остао доследно примењиван у хрватском спортском новинарству. Тек је то охрабрујући развој!

"Србијанска" атрибутивна пошаст је и рођена у крилу спортског новинарства. То значи, како смо ушли у рат, тако сад истим путем полако напуштамо његову отровну атмосферу.

Кафићи северно-јужне осе

Поента, Загреб се мења, што се најбоље види у ритуалу његових кафића.

Стари Римљани су градили војна утврђења с насељима тако што би на тлу најпре поставили геодетски крст, криж.

Линија "cardo" би држала правац север–југ, линија "decumanus" исток–запад. Колико је познато, у Загребу није било римског насеља; да јесте, Римљани би морали да копају северни тунел испод Медведнице.

Загребачки кафићи свеједно функционишу по принципу cardo-decumanus, али умноженог, као координатни систем који се увек паралелно помера за једну улицу, док улична мрежа центра не поприми графички изглед растера.

Кафићи дуж cardo-линија су летњи кафићи. Кроз њихов смер спушта се свежи ваздух са Медведнице, осећај шуме, паркова с дубоком хладовином и сеновитих вежа иза северног низа кућа на Илици.

Кад лети седиш у кафићу на источно-западној decumanus линији имаш осећај да си затворен у врелој градској кутији непомичног ваздуха, објашњава једна загребачка пријатељица.

И иначе Загрепчани имају специфичан кафић-тик: један кафић је увек "ин", остали су "no go", а да критеријуми нису увек јасни.

Као госту може вам се догодити да се једне године с домаћима добро проведете у неком decumanus-кафићу, а кад се ове поново упутите тамо, загребачки пријатељи вам згрожени кажу: "ТАМО се више не иде!"

Аустријски карикатуриста српског порекла Милан Илић нацртао је ексклузивно за читаоце РТС-а загребачки кафић-синдром – сви у један, док се тај статусно не потроши!

У празном кафићу лево досађују се само професор Балтазар и жути носоња из "Сурогата", Оскаром награђеног цртаног филма Душана Вукотића.

Кад човек боље размисли, њих двојица не само да седе у погрешном кафићу већ им вероватно нико није ни рекао да је у међувремену био рат!

Средином осамдесетих, "ин" је била "Звечка" на самом почетку Трга маршала Тита.

Људи су у гроздовима висили с врата и испадали на Масарикову улицу, док је около све било празно.

Сад је "Звечка" прошлост, уништило ју је време к'о дете звечку, али је зграда у којој је била свеједно славна. Њу је на самом почетку двадесетог века подигао чувени загребачки архитекта Виктор Ковачић, на врху је његов спомен-стан, мали музеј.

Успут речено, ове јесени се у хрватској амбасади у Бечу спрема изложба о Виктору Ковачићу, можда онда поново видимо фасаду "Звечке".

Ковачић је био ученик бечког архитекте Ота Вагнера, а хрватска амбасада је смештена у некадашњој приватној кући Ота Вагнера, у којој је пре тога годинама била српска амбасада, а још пре ње југословенска.

Игра нултих сума, оно што се добије, неко је изгубио. Опет смо некако сви ту, читава бивша Југославија се згурала у ограниченом простору културолошких референци, нема међународне арбитраже која то наслеђе може да подели.

Пре неколико година "ин" је била Боговићева-decumanus улица, на Илићевој карикатури ће читаоц препознати златну куглу иза једног од празних кафића.

Овог лета (као и прошла два) "ин" је Цвјетни трг с cardo-линијом Преображенска-Прерадовићева, која додирује бочну осу православне Цркве преображења Господњег.

Сви су ту, tout la ville. Не у цркви, већ око ње. У неколико сати суботом читав Загреб који држи до себе промаршира и попије "каву" на том правцу.

Циник би рекао, гледају ко иде у цркву. Позитивнија душа би рекла да су Загрепчани одавно склопили мир са својим српским суграђанима. Неки, многи, сигурно јесу, ако су, осим у рату, и доживљавали "српски елеменат" као нешто страно.

Но није било ни тако давно, у јануару прошле године, када је Марко Јурич с Канала З1 позвао гледаоце да избегавају тај крај због "величања четништва и певања четничких песама у српској цркви" испред које наводно патролирају попови с ножевима.

Расплет је познат. Агенција за електронске медије је Каналу З1 привремено одузела лиценцу, али је пет хиљада агресивних демонстраната држало под опсадом Агенцију и њене већнике, протестујући због казне Јуричу и З1 због "хумореске" о Преображенској катедрали.

Сви остали су мирно отишли на "каву" на Цвјетни, а и данас седе тамо ако није време ручку, чекају на ветар из северних шума.

Рат, последња страница

Гледајући развој овог пролећа и лета, сви они којима је стало до бољих односа Београда и Загреба вероватно су упали у још дубљу депресију.

Тако близу, тако лични, тако разумљиви једни другима, а тако горки, србија-нски и хрватска-нски неопростиви.

Београд и Загреб се некако морају иузвући из слепе улице у којој су се нашли.

За почетак, довољно је да једни другима ништа не опросте и ништа не забораве. Сваки опроштај и сваки заборав до сада су у другој тури нараштаја још више коштали!

Слободно нек памте, браћа с обе стране, имају право на то.

За почетак је довољно да се као загребачки Хистриони на Опатовини испод Пришлинове куле заједнички поклоне пред широм интернационалном публиком и кажу: ову представу сте гледали последњи пут. Ратне једночинке и двочинке више не играмо.

Иронија да је глумачка дружина Златка Витеза изабрана за алегорију српско-хрватског помирења је намерна. Витез, некадашња перјаница културе ХДЗ-а под Туђманом, као иконички знак послератног помирења?

Зашто да не. Мире се непријатељи, а не пријатељи, Друго, мисли се на клањање у пренесеном значењу пред светом.

Чак и у стварном смислу, да ли је Витез, док се клањао, могао знати да у публици седе и статистички Срби? Вероватно јесте, али га није занимало.

То је право помирење – безлично, принципијелно, некатарзично.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(недеља, 20. авг 2017, 09:57) - anonymous [нерегистровани]

svoj na svome

pokazuje se da je veoma tesko u kratkom roku napraviti drzavu, istoriju, velikane, kolektivno pamcenje i kolektivnu svest.
cilj hrvatskih drzavnika je da postignu nesto za sta obicno treba par stotina godina ili vise!
oni to ne vide ali... taj se put ne da ubrzati!
Jos ce vode proteci Savom (srpsko ime!) pre nego sto se oni opuste i budu "svoji na svome"!!!