Књижевност о рату и из рата: Српска Европеана у Бечу

Изложба није нова, виђена је у Београду, где је била доступна посетиоцима у холу Народне библиотеке. Тамо се, на домаћем терену, тачно уклопила у ритам обележавања стоте годишњице од почетка Великог рата.

Ни тада није била ексклузивно национална ствар, јер се преко европске дигиталне библиотеке Европеане тематски и функционално уклапала у шире програме за очување колективне књижевне меморије Старог континента.

Питање је: У којој се улози она сада појављује у Бечу? Коме се обраћа и шта каже, да ли јој је циљ монолог или дијалог, информација или апотеоза, политички акт или литерарна катарза?

Антиклимакс Великог рата

Бечка изложба смештена је између стоте годишњице почетка и краја рата, ближе његовом крају.

Кад се показивала у Београду, историјски сатови су били намештени на Колубарску битку. Бечком догађају недостаје тај ефекат темпирања меморабилног историјског догађаја са стварности: поглед на историјски сат открио би да је краљевска војска већ више од године дана на Крфу (од краја зиме 2016), да се велико умирање од болести и исцрпљености примиче крају, и да још има доста времена до пробоја Солунског фронта (септембар 1918). Апис ће бити стрељан тек у јуну 1917, Принцип умрети у Терезину у априлу 1918.

За разлику од београдске, тајминг бечке изложбе је у медијски слепом простору. То за последицу има да она толико не обележава, колико сама по себи нешто значи. Комуникацијски, рекло би се да се она обраћа српској дијаспори у Аустрији.

Неоспорно, српска амбасада у Бечу, која је успела да осигура тако атрактиван простор као што је Музеј литературе, рачуна на дијаспору и српске туристе.

Временски простор је мали – од отварања изложбе прошле среде, до њеног затварања 16. маја, нема прилике за одуговлачење посете. На срећу, ствар је много комплекснија од тога.

Да се хтела ситуација "Срби међу Србима", не би се ишло на тако атрактивну локацију у самом центру, добар би био и који корак даље. Не би се каталог изложбе и сви експонати преводили на немачки, не би се инсистирало на визуелно упечатљивом – на пример, проминентни југендстил лејаут "Босанске виле", часописа који је излазио 1885–1914 у Сарајеву – већ на вербално јаком, читај патриотском.

Не би се, такође, у пројект тако проминентно укључивала лекторка за српски језик на бечкој славистици, Гордана Илић Марковић. Изложба има своје београдске кустосе, Наду Мирков-Богдановић и Милену Ђорђијевић. Зашто не оне?

Разлог је у томе што је Гордана Илић Марковић боље опремљена за улогу "гласноговорника" српске ратне књижевности према аустријској културној јавности.

Не само као лектор/професор на овдашњем универзитету већ пре свега као аутор и уредник зборника "Велики рат – Der große Krieg" из програма аустријске издавачке куће "Промедија" (2014).

Говори тихо и носи велики штап

Велики рат, као што је познато, има два лица: једно с почетка, које се односи на "четврти балкански рат" Аустроугарске и Краљевине Србије, завршен у децембру 1914. победом Србије, и друго, лице светског конфликта које ступа на сцену када је историјска динамика могла кренути и неком срећнијом стазом.

Барем што се тиче Аустрије и Србије, Велики рат су два рата у једном. Послати изложбу Народне библиотеке Србије у Беч као њену прву интернационалну станицу, увек је осетљив задатак.

У каталогу изложбе се не околише, већ се јасно каже да се српска књижевност тих година развијала између родољубља и пропаганде. Цитат: "Пропагандна литература постаје доминантна на ратној књижевној сцени."

Рат не иде без ратне пропаганде. Аустријска изложба "Extraausgabee-!" из лета/јесени 2014, постављена у холу и атријуму бечке палате Порција, била је експлицитно критичка у приказивању аустроугарске пропагандне машинерије. Њу су водили генерали, али одржавали књижевници и уметници, некад присилно мобилизовани, некад добровољци.

У оба случаја имамо посла са "музеализацијом" ратног патриотизма, у аустријском случају (Porcia 2014) са становишта експлицитне кривице, у српском сада (Музеј литаратуре) са становишта прећутне правдољубивости.

Поента је: Може се "четврти балкански рат" уметнички стилизовати на разне начине, његова изложбена презентација увек остаје велики изазов за сваког организатора. Такве изложбе данас више нису изазов за међудржавне односе, али јесу за јавности две земље.

Ако са таквим изложбама историјски ресентимани не расту, него падају, оне су пун погодак. У противном, оде труд генерација!

Књига Гордане Илић Марковић, која је сада, с овом изложбом, иако не њен директан део, поново постала актуелна, управо показује вештину како пренети а не доцирати, како историјско сећање укротити књижевном естетиком.

У случају њене књиге, тај задатак је обављен на начин да само две почетне у делу од 260 страница нуде синтезу ратне уметности и јавне речи, док су све остале директни историјски примери у добром немачком преводу.

Пре две године је на промоцији своје књиге у Библиотеци града Беча, Гордана Илић Марковић врло дипломатски излазила на крај са деловима махом српске публике, која се до те мере емпатијски уживела у страхоте 1914, да их је на лицу места претварала у модерни политички слоган.

Социјалне компетенције су ту неопходне, не треба сметнути с ума да се ради о особи која Аустријанце и Немце учи српском књижевном језику.

Уби ме прејака реч!

Овог пута, свако је обављао свој посао – представници књиге су отварали изложбу (Ласло Блашковић), а професионалне дипломате стајале са стране, задовољне да је организациони труд од године дана уродио плодом.

Изложба није вредносно неутрална, барем на почетку и крају. Отвара се факсимилом стихова који се приписују Гаврилу Принципу (објављени у часопису Звоно годину дана после његове смрти).

У песми "Умирање" Принцип, ако је заиста он аутор, исписује апотеозу смрти и позива "ко хоће да живи нек мре, ко хоће да мре нек живи". Аустријанци би рекли – тестамент једног непоколебљивог.

Крај је хронолошки, песма "Спомен Принципу" Милоша Црњанског из збирке "Лирика Итаке", такође 1919. Први стих је: "О Балши и Душану Силном да умукне крик. Властела, Војводе, Деспоте беху срам. Хајдучкој крви нек се ори цик. Убици дижте видовдански храм."

Између тестамента једног непоколебљивог (Принцип) и манифеста једног историјског "ревизионисте" (Црњански са својом примедбом "да ми није неко писнуо о Душану Силном!"), изложба се заиста развија као антиратна репрезентација времена пуног бола и крви.

Из главног корпуса изложбе јасно је да београдске кустосе више занима сведочанство о томе како су високо лежали стандарди српске књижевности тог времена, како су се уклапали у европска духовна струјања тог времена, где би српска литература данас била да пола националних писаца није младо скончало у рату, него да подносе извештај обавезујућег патриотизма.

Ко мисли да је довести ову изложбу у Беч био једноставан задатак, нека замени место и организатора: како би било да је аустријски државни организатор изнајмио простор у холу Народне библиотеке Србије да би три недеље показивао изложбу о аустријској (анти)ратној литератури, чији се дизајн отвара сликом мртве трудне Софије Хотек?

Јер Музеј литературе припада Аустријској националној библиотеци, а она је институционално и финансијски део аустријске државе, онако као што је Народна библиотека Србије део српске.

Зато одговор на питање са почетка текста, коме се обраћа ова изложба, гласи: не дијаспори. Њоме се српска дијаспора полако навикава на идеју да велики наступи српске културе у иностранству нису у функцији неговања "веза с домовином", већ имају за циљ националну промоцију на великој европској сцени.

Наравно да би ситуација била много чистија да је на отварање дошла директорка аустријске националне библиотеке Јохана Рахингер, не само зато што је Музеј литературе позиционо у њеној одговорности већ и зато што је ту био њен српски пандан, директор НБС Ласло Блашковић. Али дошао је Вернер Алмхофер из Министарства спољних послова, један од шефова Канцеларије за Западни Балкан и проширење ЕУ.

Кроз Музеј литературе свакодневно пролазе школски разреди, организују се семинари и књижевне радионице, посећују сталне и привремене изложбе. Свако ко дође пролази кроз изложбени хол у ком се сместио модерни дизајн српске изложбе (потписује га Растко Шурдић).

Медијски је НБС могла да обави бољи посао и осигура већу покривеност.

Са своје стране, аташе за културу и медије у српској амбасади Бојан Стојановић и први секретар Горан Брадић професионално су и без грешке обавили посао, обојица техно-дипломате с минимумом патоса.

Ни то није било ни једноставно, ни саморазумљиво, ако се пође од тога да су сва ексјугословенска дипломатска представништва наследила комунистичку праксу да делују као "сервиси" дијаспоре, а не институције националне промоције. Разлика је само у томе што су под комунистима амбасаде контролисале дијаспору, а данас је пре обрнуто, дијаспоре наступају са амбицијом да контролишу амбасаде.

Свака реч има реп

Чак и на једној овако чврсто структурисаној изложби, издељених поглавља ("Бунт", "У ропству", "Песници бола и поноса", "Повратак ратника") и предвидиве поруке, пробије се снага језика, неконтролисана и слободна енергија људске комуникације.

Погледајте само предивну вишезначност стиха Милоша Црњанског о Принципу "Убици дижте видовдански храм".

Сваки бољи лектор сваке угледније медијске куће би осетио рефлекс да исправи ортографску неправилност "дижте".

Али који самогласник да стави? Ако убаци "и", реч постаје "дижите", а читав стих се претвара у отворену апологетику убиства: ајде, људи, славите убицу, дижите му храм!

Ако стави "е", онда реч постаје "дижете", а значење стиха добија обрнуто значење, у смислу, шта вам је људи, ви убици дижете видовдански храм...

Чини се да се и Црњански из истог разлога одлучио за скраћену уметничку форму: Диж'те храм, држ'те историју, док не смислимо шта ћемо с њима.