Хрватске боли и тужбалице: Све ће то народ позлатити

Каква год да је власт седела у Загребу у последњих седамдесетак година, Хрвати су могли да буду сигурни у једну ствар: да после сваке зиме долази летња туристичка сезона.

Сви они дуги месеци између два туристичка лета били су третирани тек као експериментални полигон за симулацију економских, политичких и идеолошких авантура на живом месу. Ако би то пошло по злу, а обично јесте, нема везе, долази Ускрс као мала туристичка сезона, онда лето као велика, и ето ти компензације за зимске тврдоглавости.

Јадранска туристичка сезона постала је фиксни термин за поправни испит, рог изобиља из ког се својевремено намиривала читава привреда комунистичке Југославије, а од деведесетих година само Хрватска.

Из краха Југославије Србија је, касно али ипак, извукла поуку о коначности грешке без права на поправни. За разлику од ње, Хрватска је еуфорично наставила стазом непромењене економско-езотеричке школе, чија је главна мудрост у томе да иза неукости, крађе, пропалог експеримента и забрљане шансе долази туристичка сезона која ће све то позлатити. Као последица, у Хрватској се не само културно одомаћио већ и подржавио погубни рефлекс неодговорности према самој могућности грешке.

Влада за владом хладнокрвно доноси стратешке одлуке које преко ноћи мењају егзистенцијалну основицу хрватске државе и неповратно је стављају на криви колосек.

Премијер за премијером се пење и силази с власти без адреналинског удара, јер зна да ће се његови/њени пропусти и грешке памтити само до прве туристичке сезоне.

У контексту такве хладнокрвне политике чак се и Иво Санадер појављује као живи створ барем ситуативно способан за емоције страха и панике. Мора да му је срце накратко стало кад га је аустријска полиција као обичног "тāта" (лопова) хапсила на ауто-путу у покушају бекства, да му је срце тукло као птица у крлетки док је размишљао шта ће му Хрвати направити кад га се дохвате.

Кад оно, ништа! Данас се подигнуте главе шета по Загребу, свестан да хришћанске културе традиционално воле покајнике, чак и кад се нису покајали. Довољно је да само стоички ћуте као Јов на ђубришту, или Језекиљ на балеги.

За шта да се каје, кад у Хрватској ниједан политичар не може направити грешку, ниједан бизнисмен, приватни или корпоративни, не може донети погрешну одлуку, ниједан Хрват не може починити ратни злочин!

Хрватска је земља у којој нико ни теоретски ни практично не може да падне на испиту историје.

Како је Хрватска своју ћерку Економију удала за "Агрокор"

У комунистичкој Југославији право на грешку је било подруштвљено. У данашњој Хрватској оно је најпре подржављено, затим стављено у релациони однос са свежим изворима прихода, а онда као такво до крајњих правних консеквенци релативизовано. Последица: нико није крив.

Случај с "Агрокором" и његовим невероватним дугом од шест милијарди евра појављује се као ударничка значка за ревером државно однеговане (не)одговорности скројене по идеолошким габаритима раног средњег века. Ради лакше разумљивости, тај тип друштвене интеграције ће се у даљем тексту означавати синтагмом "од стољећа седмог".

Каква је структура тог дуга, која тачна висина, како су избалансирани односи имовине и потраживања, хоће ли "Агрокорове" регресивне менице уништити мале произвођаче, да ли ће банке-кредитори развити свест сестара милосрдница, или ће држава намиривати банке, то је нешто о чему овог тренутка нема поузданих бројева.

За разумевање димензија катастрофе која је управо ушла у фазу директног преноса, довољно је рећи да "Агрокорових" претпостављених шест милијарди евра дуга (покушајте да визуализујете 1.000 милиона помножено са шест!) износи нешто више од једне десетине хрватског бруто националног производа. Ако се томе приброји минус националног предузећа за ауто-путеве (четири милијарде евра), дуг се само из та два извора пење на 10 милијарди.

На колоквијалном хрватском рекло би се да је држава само по те две тачке "у банани" (у були, на фином српском) од једне петине БНП-а.

Оно што није спорно јесте ко стоји иза регионалне катастрофе "Агрокора". О томе "како је Хрватска одавно своју економску судбину оженила с 'Агрокором'" пише Јасна Бабић у тексту под насловом "Родно мјесто непоновљивог концерна: Мали попис бедастоћа око Агрокора".

Трпељивост хрватске јавности на хрватске израбљиваче још је за време Туђмана постала друштвени стандард. Чак и ако тако поставимо проблем, као "хрватски тāт у хрватској лисници", могуће је приметити промену од лошег на горе.

Када је, на пример, била актуелна већ споменута епизода с Ивом Санадером, још се могло говорити о вриску јавности. Тек што се премијер-побегуља нашао у аустријском притвору, већ су се око његовог скромног, у неколико нелегалних фаза откупљиваног дома (400 метара квадратних) у Козарчевој улици изнад "Британца" (популарни назив за загребачки Британски трг) окупиле телевизијске и остале новинарске екипе. Као социолози-лешинари организовали су бдење поред затученог политичког феномена, чекајући да из куће извири Мирјана Санадер не би ли за њом викали: "А ди ти је сад Пикасо!"

Сада нема никога испред Кулмерових двора испод Сљемена. Ниједна телевизијска екипа не стоји испред тог имања од 55.000 метара квадратних где на 2.000 метара квадратних у трострукој piano nobile етажи живи обитељ Тодорић, а у још хиљаду родбина, гости, кувари, собарице, масери, шофери и баштовани (портал 24sata.hr од 9. 4. 2017).

Нико да би био безобразан и повикао "Дај чашу млијека!" или "Ива, јесмо'л сад сви на дијети?" Напротив, сви се нешто устрчали око права "Агрокорових" 60.000 запосленика на "свечану благданску трпезу" и "миран Ускрс". Најважније је да запослени – а у TВ покривању то су увек касирке трговачког ланца "Конзум" – добију плате за празник, а онда ћемо некако, долази летња туристичка сезона, све ће то народ позлатити.

Ауторка овог текста је свесна да се у горњим реченицама крије позив на револуцију, чак линч, али није лако остати хладан пред социјалним бродоломом једне блиске нације. Сигурно, и бечке улице су последњих десетак година пуне просјака, али то су "неки тамо" Бугари и Румуни, некад Мађари и Словаци, па у Аустрији свима лакне кад за такав развој могу да оптуже Брисел и праксу антируског проширења.

Овде у Хрватској "Брисел" није одговоран за пауперизацију друштва, кривица је ексклузивно национална. Хвата вас мучнина док гледате неке хрватске губитнике националне еманципације како у трансу отупелог срама копају по ђубрету да нађу нешто употребљиво. А можда су неки од њих и Срби, враг би га знао, ником од њих не пише националност на леђима док се сагињу да прегледају садржај контејнера!

Још Хрватска ни' пропáла, док ми живимо!

Поруке премијера Пленковића јавности своде се на аморалну мантру: стрпите се док не смислимо како да сачувамо фирме, послове, сва радна места, супстанцу "Агрокора", капитализам, социјалну државу, једном речју, све што вам падне на памет.

Резиме: Тодорић је проширивао "Агрокор" као неку врсту привредног наследника Југославије, односно продужење Југославије средствима економске интеграције. То је пукло, из више разлога. Рушевине, остатке и дугове Тодорић каже да је поклонио држави, а држава да је развластила Тодорића.

Сад национална влада обећава чудо према којем би указање Госпе у Међугорју постало тек видео-инсталација завршне класе филмске режије. И то влада коју Мирјана Касаповић, професор са загребачког Факултета политичких наука, назива "жалосним друштвом из Банских двора... које нас све више излаже терору политичке некомпетентности, привидности и баналности" (из текста "Криви људи на кривом месту у криво време: Како је афера 'Агрокор' прекинула reality show Пленковићеве владе", Глобус, 15. 4. 2017).

Таква влада сада тврди да ће преварити дух светског капитализма и укинути земљину тежу. Одакле владајућа хрватска елита извлачи такву ароганцију? Одговор: Из историјског искуства.

Уместо дубље анализе, за коју овде нема места, нека послужи једна кратка алегорија. Пита Историјски смисао Хрвате, негде око ренесансе, тамо где се она полако прелива у барок, шта би желели за будућност. Да отерамо Италијане, Аустријанце, Мађаре и Србе и будемо своји на своме, кажу Хрвати. И још да нам остане приде све што су они икад овде створили, осим наравно Срба, који су пословични нерадници и не стварају него само разносе.

"Их", каже Историјски смисао у неверици, "па не иде то све заједно, нисам ја Бог, само скромни рационални аргумент. Нема чак још ни Хегела да ме опише, ни Ранкеа да ме поведе на тест-вожњу. За такву се жељу иде у цркву, а не код мене!"

Ко би рекао, али Хрвати су добили битку са Историјским смислом и, стрпљиво чекајући на синергију појединих епизода, све истерали: Италијани су им помогли да истерају Мађаре, Срби су им помогли да истерају Аустријанце, комунисти су им помогли да истерају Италијане, Запад им је помогао да истерају Србе.

Сад Пленковићева помпезно-конфузна влада обећава да ће из Хрватске истерати логику светског капитализма, али тако да то нико не примети, ни Брисел, ни Беч, ни Београд, ни Љубљана, а понајмање руске банке. Познајући хрватску историју, смех би био преурањен.

Руски рулет на хрватски начин

Колико се ситуација у Хрватској драматично променила нагоре, сведочи реакција Николе Лунића из Српског привредног друштва "Привредник" при СНВ-у. Прошлог лета га је бринуо положај Срба у Хрватској (4,5 одсто становништва). Овог априла он је забринут за Хрвате, над њиховом муком сад здваја (очајава)!

Није Лунић постао Хрват, нити већи католик од папе, чак ни сасвим мали, само добро зна да свако даље економско урушавање хрватске државе значи и нови ударац на преживљавање ослабљене српске мањине.

Хрвати и "њихови" преостали Срби су спојени економски лонци: што у аритметичкој прогресији смањивања бруто-националног производа има мање за Хрвате, то у геометријској прогресији има још мање за Србе. 

Лунић дакле нема другог излаза него да се тресе над здравственим билтеном хрватске економије, коју је низ лоших влада, не само ХДЗ-ових, претворио у морибунда (= на самрти).

Рачуница "што горе то боље" не решава ниједан проблем српске мањине, напротив. Банкрот хрватске економије повлачи за собом и банкрот државе. Банкротирана држава у принципу не нестаје (осим у гужви неког великог рата), већ остаје да као злобна сенка саме себе гуши сваку перспективу властитих грађана на пристојан живот.

У хрватском случају то би значило даље јачање деснице, а за њу не постоји други "scapegoat", слика непријатеља, осим спрске мањине.

На снаге грађанске, отворене, европске Хрватске у таквом сценарију не треба превише рачунати. Оне су данас десетковане, исцрпљене и резигниране: двадесет и седам година после "плебисцитарне победе ХДЗ-а" (Туђман у мају 1990), те грађанске снаге говоре, пишу и раде праве ствари, а да сваки дан, са сваком новом владом, губе један део свог реалног и симболичког територија.

Такозвана "грађанска" Хрватска (средином деведесетих се тај феномен звао "друга Хрватска") данас је присиљена да води ретроактивне борбе са клерикалним традиционалистима не би ли барем сачувала тековине из доба просвећности. Како да се либерална грађанска Хрватска избори за поштовање људских и грађанских права српске мањине, кад није у стању да се избори ни за властита?

Није ни клерикалној и политичкој десници лако, јер је сада остала да као једина победничка снага дефинише тип државног система (феудални клијентелистички капитализам) и модел друштвене интеграције ("од стољећа седмог").

Држава је "тисућљетњи сан" само у поезији. У реалном свету, она је машина коју професионални апарат одржава у радном стању. Као "оперативни строј", хрватска државотворна идеја је већ банкротирала – победила у рату, изгубила у миру.

Клерикална и усташоидна десница, једнако као и социјалдемократски хибрид национализма и народне кухиње, све су се те снаге показале некомпетентним за вођење државе.

Како је Хрватска пала у несвест

Најгоре од свега је што нема никога ко би понео кривицу за опструкцију националног пројекта. Нема више Италијана, нема Аустроугара, нема Срба. Први пут од стољећа седмог, још откако су Лангобарди прелазили "преко овог територија", Хрвати су остали сами, своји на своме.

Феномен властите кривице/одговорности је за Хрвате историјски и темељно сасвим нови појам. Њихово национално биће напросто не излази на крај с тим изазовом.

Регион, као за инат, показује мало разумевања за ту врсту историјског ескапизма: Љубљана им се, уз прећутну дозволу Брисела, свети и уништава туристичку сезону, Сарајево гласно плаче за Југославијом, Београд се наслађује и штити властите интересе.

Телевизијске вести око Ускрса, свеједно да ли на ХРТ-у или неком од приватних загребачких канала, добро одсликавају актуелно стање духа.

Најпре, то је тип информативног дневника на који гледалац никад не стиже касно – кад год да се укључи, главна вест само што није почела, чиме се јавност присилно хипнотише зурењем у спирални "дежа ви".

"Агрокор" се представља у социјалном контексту, кроз серију коментарисаних вести (банана је, ал' бу добро). Вести из света вас појединачно изненаде високим стандардом, на пример кад се ХРТ-ов новинар Драган Николић јављао из Турске (опет Србин, докле више...).

Добар део дневничких емисија отпада на старе обичаје, занате и етнографске сликовнице из 16, 17, 19. века, који се стилизују у ретроактивне темеље хрватске државности, оно што Мирјана Касаповић назива "симболичком легитимацијом свега и свачега".

Дуж далматинске обале оживљен је тако локални фестивал "Жудија" ("Жидови"), и још, како се поносно истиче у електронским медијима, распродан до 2045, минимум. Реч је о етно-перформансу током којег чланови локалних "жудијских" друштава, мушкарци између 16 и 33 године, у костимима римских легионара чувају Христов гроб између Великог петка и ускршње недеље.

"Римљани" – односно Јевреји, ту је сад мала конфузија на кога се односи расна етимологија термина "Жудије" – чувају гроб до Исусовог ускрснућа, кад акробатски попадају у несвест један преко другог.

А кад "Жудије" пред камерама попадају у несвест, нема забавније вести тог дана. Осим можда изјаве бившег министра спољних послова Мире Ковача да су на сарајевским улицама победу Ердогановог референдума славили "турски студенти у Босни".