Представљена Декларација о заједничком језику

Декларација је већ подигла велику прашину у државама региона на које се односи – БиХ, Србији, Црној Гори и Хрватској.

Владимир Арсенијевић из Удружења "Крокодил" је представљајући Декларацију изјавио да пажња коју је изазвала заправо говори о њеном значају.

"Желели смо да покушамо да реконструишемо неприродно стање које живимо у региону већ неколико деценија", рекао је Арсенијевић, који је потписник Декларације.

Хрватска књижевница Ивана Бодрожић, која је такође потписница Декларација, рекла је да је Декларација погрешно интерпретирана у медијима и додала да иза оних који су је потписали не стоји ниједна институција, странка нити било каква финансијска подршка.

"Нашли смо се око ове Декларације и удружили због наших уверења. У Хрватској је сматрају нападом на Декларацију о хрватском језику из 1967. године, иако се и та декаларација бори за један језик који је главни, а који можемо звати како желимо", рекла је Бодрожићева.

Доказ да говоримо једним језиком је и тај што се сви разумемо и не треба нам преводилац, рекла је, додавши да се у хрватским медијима о Декларацији говори као да се сада ствара неки непостојећи језик, што није тачно.

Разноликости су, додала је, наше богатство.

"Постоје четири стандардне варијанте које се у свакој држави могу именовати онако како то те државе желе. Ако се 75 одсто међусобно разумемо, значи да се ради о једној лингвистичкој основици која је споменута у декларацији донесеној пре 50 година", рекла је Бодрожићева. 

Књижевница Бодрожић је рекла да Декларацијом желе да упозоре на разноликост коју, како објашњава, сматрају богатством. 

"Не желимо народе чистити од нечега. Језици се врло често не подударају са народима, што је пример са Немачком, Аустријом. У Аустрији говоре немачки језик, што не чини Аустријанце мање Аустријанцима. Сви знамо шта се догодило након рата, а мени се на неки начин чини да се језик којим смо говорили распао", рекла је.

Осврнула се на појаву "Две школе под једним кровом", где су деца одгајана да живе и одрастају у заједници са "оним другима".

"Циљ ове Декларације није кршење Устава ни чишћење нечега. Желимо симболизовати јавност да народ може бити самосталан, држава суверена, а да допустите том народу да прича како жели. Наравно, не заговарамо језичку анархију, постоје језички стандарди и нека тако остане", рекла је Бодрожић.

Она је испричала да је шетајући Башчаршијом гледала сувенире и угледала хемијску оловку направљену од чауре метка на којој пише "Сарајево".

"Ми не желимо рушити Устав или нешто репресивно уводити, не желимо било кога приморавати ни на шта." Рекла је како састављачи Декларације желе да јавност буде свесна тога да постоје и други модели схватања језика, и додала да су првих 200 потписника махом људи који су изузетно образовани.

Такође, казала је, "ми не тражимо заједничко име језику, не желимо га назвати југословенским, балканским, заговарамо да сваки народ именује своју варијанту језику онако како жели."

Павићевићева: У Београду нема кафића са српским називом 

Директорка београдског Центра за културну деконтаминацију Борка Павићевић објаснила је како је држава једно, а језик друго, и како умножавање национализма погодује политичким елитама.

"Многе ствари овде не подсећају на деведесете, него тридесете. Пре неколико година била сам у српској енклави Ораховац на Косову, где у једној школи сва деца говоре француски. Разговарала сам с професорком српског језика, која ми је рекла да ме мрзи, а на моје питање зашто, рекла је да ја пишем хрватски. Рекла сам јој да сам из генерације која је читала литературу која се издавала у Загребу и да ми је то остало тако. Онда је рекла да ме разуме", испричала је Павићевићева.

Истакла је и да је дошло и до идентификације религије с нацијом и језиком.

"Откад имам едукаторе едукованих едукатора, уместо образа и знања имамо све више лажних докторанада. Шефови разних држава преписали су докторате. Друга ствар је да је осећај одговорности код људи произвео то што се зове 'почистити у свом дворишту'. По мом мишљењу, то је омогућило и Доналда Трампа, а то је провинцијализација која на бази језика производи популизам који се тиме служи и због тога је у језицима дошло до њихове редукције", рекла је.

"Мислим да је идентификација нације и језика произвела нешто што могу назвати националистичким кичем, а то је губитак моћи свога језика", закључила је Павићевићева.

Она објашњава како у Београду немате кафића са српским називом, све је интернационално, свуда је бизнис. "Од границе до границе имате постколонијални језик којим се данас говори", истакла је Павићевићева.

Писац и новинар Балша Брковић осврнуо се на лажне докторате, додајући, уз смех, да су језички чисти.

"Читав спектар реакција показује да су националисти свих боја знатно изиритирани, што је сјајно", рекао је.

Професор Енвер Казаз истакао је да ова декларација доказује очигледно не само оно што су знали модернисти словенског простора већ и да су деца у БиХ данас изложена националистичкој идеолошкој мржњи.

"Деца у БиХ су у образовном процесу изложена језичком расизму до којег доводе политички моћници и националисти који школу виде као ментално обрезивање или лоботомију у сврху формирања ригидног концепта националног идентитета из којег избија мржња", навео је Казаз са Филозофског факултета у Сарајеву.

Реаговања на Декларацију о заједничком језику стижу из Хрватске, а Хрватска академија наности и умјетности навела је да је Декларација апрурдна.

Иначе, Декларацију о заједничком језику досада је потписало више од две стотине лингвиста, књижевника, научника, активиста и других кредибилних личности из јавног и културног живота Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске и Србије. 

Међу њима су: Раде Шербеџија, Игор Штикс, Мирјана Карановић, Борис Дежуловић, Ненад Величковић, Марко Томаш, Рајко Грлић, Борка Павићевић, Филип Давид, Теофил Панчић, Јасмила Жбанић, Виктор Иванчић, Драган Марковина, Борис Буден, Биљана Србљановић, Ранко Бугарски, Сњежана Кордић и Балша Брковић.