Праљак затражио ослобађање од оптужби

Праљак је негирао да је био учесник у злочиначком подухвату насилног стварања проширене хрватске државе на територији БиХ, као и само постојање тог подухвата.

Генерала Праљка, који је био начелник Главног штаба Хрватског већа одбране (ХВО), војске самопроглашене Хрватске Републике Херцег-Босна (ХРХБ) у БиХ, Трибунал је 2013. неправоснажно осудио на 20 година затвора због злочина над Муслиманима у средњој Босни и западној Херцеговини, 1993-94.

Током данашње расправе о Праљковој жалби, заступница одбране Наташа Фаво-Ивановић осуђујућу пресуду Праљку назвала је "непрецизном, конфузном, неразумном и противречном".

Том пресудом Праљку и још петорици лидера босанских Хрвата утврђено је да су злочини почињени у оквиру удруженог злочиначког подухвата, на челу с председником Хрватске Фрањом Туђманом, чији је циљ било успостављање "хрватског ентитета, делимично у границама Хрватске бановине из 1939. године", насилним и трајним протеривањем муслиманског становништва из осам општина у БиХ.

Сврха стварања тог ентитета, ХРХБ, по пресуди је било "поновно уједињавање хрватског народа", будући да је злочиначким планом било предвиђено да се он "или уједини с Хрватском, у случају распада БиХ" или да остане у БиХ али "с тесним везама с Хрватском".

Заступница одбране Фаво тврдила је да је првостепено веће "измислило и исконструисало" хрватско злочиначко удружење, проглашавајући "политички циљ" хрватског вођства за "злочиначки план".

Као "противречан", Праљкова заступница издвојила је закључак из пресуде да је Туђман желео поделу БиХ, али и хрватску аутономију унутар те државе.

"Подела БиХ није била измишљотина Туђмана, који јој се увек противио, него је њу на сто ставила међународна заједница", казала је Фаво, тврдећи да је Туђман желео суверену БиХ у међународно признатим границама.

По одбрани, "нема доказа" да је Праљак у БиХ спроводио политику Хрватске, иако "та политика није била криминална". Фаво је побијала налаз из пресуде да су хрватске снаге "окупирале" територије у БиХ, тврдећи да босански Хрвати нису могли окупирати земљу у којој су живели.

Притом, подсетила је и да је ХВО био део оружаних снага БиХ, заједно са Армијом БиХ.

По Праљковој бранитељки, "Хрватска није учествовала у рату у БиХ", већ је наоружавала и логистички подржавала муслиманске снаге.

Фаво је тврдила и да није доказано да су Праљак и ХВО били одговорни за рушење Старог моста у Мостару, те да се "ниједна чињеница не може Праљку ставити на терет".

Пресудом је утврђено да је 8. октобра 1993. "један тенк ХВО цео дан пуцао по" Старом мосту у Мостару, који је сутрадан срушен.

"Потпуно произвољним и без доказа" Фаво је назвала и налазе из пресуде да су Праљкове снаге одговорне за снајперисање и гранатирање, односно за терорисање Муслимана који су, претходно, протерани из западног у источни Мостар.

"Праљак се залагао за окончање рата и спречавање злочина. Није имао ниједну злочиначку помисао, а камоли намеру", назначила је Фаво, сугеришући да су злочини били последица напада АБиХ на хрватске снаге.

Друга Праљкова бранитељка Ника Пинтер рекла је да Праљак није знао за масакр које је ХВО, по пресуди, починио над 36 муслиманских цивила у село Ступни До, као ни за логоре за Муслимане у Дретељу и Габели. За то време, Праљак је "спасавао животе Хрвата", тврдила је његова бранитељка.

Обраћајући се судијама, Праљак је тврдио да је, почетком 1993, "немоћна да се супротстави Војсци Републике Српске, АБиХ напала ХВО да би надокнадила територије", упркос чињеници да је "90 одсто оружја добила од Хрвата".

Тужиоци: Праљак на терену злочинима спроводио Туђманову политику поделе

У наставку расправе, Тужилаштво Хашког трибунала означило је Праљка као једног од "кључних учесника" у злочиначком подухвату којим су, током рата у БиХ, власти и снаге Хрватске и босанских Хрвата протеривале Муслимане из средње Босне и западне Херцеговине.

Тужилац Даглас Стрингер рекао је да је доказано да је Хрватска, преко снага босанских Хрвата, спровела "посредну окупацију" дела територије БиХ. "Хрватска је била окупациона сила преко ХВО", додао је Стрингер.

Праљак је, по Стрингеровим речима, у том злочиначком удружењу био један од "најзначајнијих учесника", будући да је, у исто време, био генерал Хрватске војске, помоћник министра одбране Хрватске, саветник председника Туђмана и де факто, а потом и де јуре, командант снага босанских Хрвата које су починиле злочине над Муслиманима.

Као такав, Праљак је у БиХ спроводио Туђманову политику, "речима и делима промовишући поделу, промену етничког састава становништва и обнову Хрватске бановине из 1939", као што је и утврдила првостепена пресуда, рекао је Стрингер.

Туђман је Праљка сматрао "својим сурогатом" у БиХ, додао је он.

Тужилац је навео да је и сам Праљак рекао да је "спроводио политику хрватске државе", чији је, по пресуди, циљ била промена етничке слике ХРХБ протеривањем Муслимана.

Доказујући то, тужилац је цитирао Праљкове речи упућене Туђману у јесен 1992, након што су муслиманске избеглице стигле у Травник: "Уколико их не избацимо, нећемо имати већину".

Да је обнова Бановине била циљ Туђманове власти, Праљак је рекао и команданту Војске Републике Српске Ратку Младићу током тајног сусрета у Мађарској, у септембру 1992, рекао је Стрингер, позивајући се на Младићеве забелешке с тог састанка.

Месец дана касније, током сусрета с Младићем у Црној Гори, Праљак је, по тужиоцу, рекао да су на добром путу да присиле "Алију Изетбеговића да подели БиХ", као и да је у њиховом интересу да "Муслимани добију свој кантон да би имали где да се преселе".
Стрингер је назначио да је сличну идеју крајем 1991. изнео Туђман рекавши да је неопходно створити "муслиманску државицу, као тампон зону између Хрватске и Србије".

По тужиоцу, Праљак је не само заговарао циљ удруженог злочиначког подухвата, него је и делио намеру да он буде остварен злочинима.

"Био је то намерни покушај да се Муслимани уклоне, а не бекство од рата, како одбрана тврди, нити самоодбрана", рекао је Стрингер, подвлачећи да је генерал Праљак "директно учествовао" у операцијама у којима су почињени злочини.

Рушење Старог моста у Мостару у јесен 1993. године, како је рекао заступник оптужбе, "симолично представља разарање и беду које је Праљак за собом оставио". По пресуди, Стари мост је срушио ХВО под Праљковом командом, што он негира.

Источни део Мостара, у који су из западног дела града, протерани Муслимани, ХВО, под Праљковом командом, гранатирала је и снајперисала "свакодневно и јако", тероришући становништво, подсетио је тужилац на налазе из пресуде.

Стрингер је одбацио аргумент одбране да је "немогуће" да су хрватске власти имале злочиначку намеру против Муслимана који су из Хрватске, истовремено, добијали оружје и логистичку подршку.

"Било је у интересу Хрватске да подржава АБиХ у сукобу са Србима, али у ХРХБ према њима није била добронамерна", навео је тужилац.

Пред Трибуналом ће се сутра расправљати о жалби коју је на првостепену пресуду уложио ратни заменик команданта ХВО Миливој Петковић.

Поред Праљка и Петковића, Трибунал је 2013. изрекао казну од 20 година затвора Бруну Стојићу, министру одбране ХРХБ.

Ратни премијер ХРХБ Јадранко Прлић осуђен је на 25 година затвора.

Валентин Ћорић, командант војне полиције ХВО, осуђен је на 16 година затвора, а председник комисије за размену заробљеника ХРХБ Берислав Пушић на затворску казну од 10 година. Пушић не присуствује расправи о жалбама, будући да је практично издржао казну.

О њиховим жалбама, али и о жалби Тужилаштва које је затражило оштрије казне, Трибунал ће расправљати до 28. марта.

Прлић и остали проглашени су кривим за кампању прогона Муслимана из осам општина у западној Херцеговини и средњој Босни од пролећа 1993. до пролећа 1994. која је укључивала убиства, силовања, депортације, нечовечно поступање, противправно затварање, нехумана дела, уништавање и одузимање имовине, безобзирно разарање насеља и културних и верских објеката, принудни рад и противправно терорисање цивила.

Та злодела - квалификована као злочини против човечности, кршење закона и обичаја рата и тешке повреде женевских конвенција - почињена су у општинама Мостар, Чапљина, Љубушки, Прозор, Столац, Вареш, Горњи Вакуф и Јабланица.

Сви оптужени су се у априлу 2004. добровољно предали Трибуналу, а у септембру  исте године су пуштени на привремену слободу до почетка суђења, крајем априла 2006.

Од окончања суђења у фебруару 2011, Прлић и саоптужени такође су били на привременој слободи у Хрватској, али су од изрицања пресуде, у марту 2013, сви поново у притвору Трибунала у Схевенингену, осим Пушића који је казну већ издржао, али су се тужиоци жалбом затражили да она буде продужена.