Срби у Хрватској: Од ратника преко газди до губитника

У хрватској предизборној и широј регионалној гужви око изјава бившег социјалдемократског премијера Милановића, свим јавностима је промакла најава Милорада Пуповца из интервјуа загребачком "Јутарњем листу", да ће политичке организације хрватских Срба убудуће подржавати "све процесе демократизације унутар ХДЗ-а". Најкраћи могући резиме таквог развоја би гласио да је Милановић дивље измешао карте, Пленковић схватио да у руци држи саме адуте, а Пуповац променио правила игре.

ХДЗ се не може трансформисати у отворену демократску странку, зато што он, између осталог, и није политичка партија, његови творци су га поставили као "заједницу", архаичну колективну свест. И није све у имену, Шекспир би рекао – ружа би једнако мирисала и да се другачије зове. ХДЗ је напросто остао веран изворном плебисцитарном инстинкту, у неурози свеобухватне народне душе и клептоманским епизодама својих лидера.

Све то Пуповац зна. Стога његова изјава, преведена с академске социолингвистике на ниво директног вербализма, гласи: Хрватски Срби у политичком смислу дижу руке од Хрватске. Каква ће хрватска држава у будућности бити, либерална или хиперконзервативна, секуларна или клерикална, европски отворена или клаустрофобично национална, њима је свеједно, нека се с тим дилемама убудуће носе сами Хрвати.

То би значило да представници српске заједнице у фокусу држе само један једини циљ, а то је да од оне снаге која је тренутно на власти извуку што боље политичке услове. Ништа драматично – повратак избеглица, регулисање имовине, школовање, запошљавање, пензије, субвенције за културу и слично; све мало и ситно, а свакодневно и неопходно.

Европски трендови су такви, да ће и најцрње националистичке странке на Балкану, кад и ако дођу на власт, морати да гарантују права националних мањина. Са исфорсираним исељавањем, са бежанијом по региону је готово, па они Срби, који би сада напустили Хрватску, делују на основу трагично криве процене – осим ако то није да се заједно са Хрватима упуте у економску миграцију у Ирску или Америку.

Изјава како нека нова умивена нада удара такт у срцу ХДЗ-а конотира став да су хрватски Срби коначно схватили да су поражена страна у рату, те да ће подржати сваку већинску опцију која им нуди стабилан оквир гаранција за опстанак, уз онолико економског просперитета колико је то могуће, а у замену за њихово игнорисање чињенице какав тип државе странка на власти гради.

"Подржаваћемо демократски потенцијал ХДЗ-а" је порука следеће садржине хрватским странкама: Радите с Хрватима што вам је воља, под условом да се договоримо шта нама нећете радити.

Како стоји ствар са легитимитетом такве одлуке, да ли је она морална и, узимајући у обзир блиску историјску и културну повезаност Хрвата и Срба на овим просторима, је ли она технички уопште остварива?

Нетрпељиви рефлекси напаћеног народа

Може ли Милорад Пуповац, као неформални шеф СДСС-а (формално, он је један од потпредседника Самосталне демократске српске странке) и вођа Координације Српског народног вијећа (СНВ) донети и спровести такву далекосежну промену стратешког правца? Сме ли он то, тако да га се чује и послуша, онако у маниру некадашњег демократског централизма?

Само што је Пуповац најавио спуштање (или подизање, како ко види) овдашњих хрватско-српских односа на делатну и практичну раван, група регионалних српских кнезова из Приморско-горанске, Истарске, Славонске и Карловачке жупаније тражила је пријем код српског премијера Вучића у Београду, да га, као представници 40.000 или 25 одсто "напаћеног народа" упознају са тренутном ситуацијом.

Историјски и актуелно Срби у Хрватској јесу напаћени, и то без наводника, али кад их се њихови међусобно посвађани представници дохвате, онда су неки правописни захвати неопходни.

Вође Српског народног вијећа из четири споменуте жупаније (организациона структура СНВ-а следи административну поделу Републике Хрватске) легитимишу се преко српског премијера ка јавности у Србији, која је њихова права циљна адреса и на чије симпатије уствари рачунају, као представници једне четвртине овдашњих Срба, оних који не признају легитимитет Пуповца, представника преостале три четвртине. Све по систему: Србијо, помагај да се лакше свађамо међу собом, видећеш, матицо земљо, како ћеш се и ти онда пуно лакше свађати са Хрватима!

Када је ХДЗ-ов министар културе Хасанбеговић пре неколико месеци изгубио контролу над својим идеолошким опредељењима, тако да се више није знало где усташки revival завршава у политици а почиње у субкултури и обратно, Пуповац је изјавио да је у Хрватској сада горе него што је било под Туђманом.

Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта је пожурио да изда саопштење које такву процену види или као глупост из нехата, или нехат из образованости (тачна формулација је била да он "не разуме Пуповца"), јер је тамо увек било једнако лоше.

Ако је увек било исто и једнако, о чему онда разговарамо? Онда Пуповцу треба одузети и тих три четвртине Срба, казнити га што као политичар не види само црно и бело, већ се човек труди да ухвати нијансе, тражи нека полуотворена врата да покуца!

Дефинитивно – није све исто. Све је на срећу пуно богатије различитим нијансама сиве: Милановић је несоцијализовани нарцис са проблемом кућног васпитања, а не националиста; док је Хасанбеговић у опхођењу врло фин и углађен, а у деловању "bloody" расиста. Туђман је био нарцистички осветник, али није био расиста у биолошком смислу као Шушак или криминални социопата као Главаш. Са Туђманом се својевремено могло разговарати, у читавом његовом наступу свргнутог генерала постојала је дуго само једна константа – неопходност српско-хрватске нагодбе, нова, модерна варијанта договора Цветковић-Мачек из 1939. Зато је он у својој "заједници" скупљао све, "од удбаша па до усташа" како Здравко Томац каже у документарној емисији "Југословенске тајне службе" која се тренутно врти на Хрватској телевизији – тиме је поправљао своју преговарачку позицију према Београду.

У лето деведесете ме је уредник НИН-а назвао из Београда – ако му сад споменем име, мораћу једно месец дана на психотерапију – и тражио текст у коме би се "скупили докази" да Туђман намерава нову српско-хрватску нагодбу, практично асиметричну федерацију, а ми као лукаво њему иза леђа раскринкавамо његове праве намере! Туђман је у то време и вербално и невербално, и јавно и тајно, формално и неформално тражио нагодбу с Београдом, "дил" који би Србију и Хрватску у ефекту претворио у консензуалне владаре над народима Титове Југославије. Овде пробуђена политичка моћ, тамо нови друштвени уговор, између мртав Тито – шта ћеш ту доказивати? Да је завршен Хладни рат?

Нагодба две највеће нације – да ли би то било подло према осталим чланицама вишенационалне државе Југославије? Вероватно, али ни Титови комунисти нису земљу федерализовали по моралним начелима, варали су на изборима, отели је од Краљевине, побили људе, одузели имовину, шта све не. Први чин стварања једне државе је увек у акту насиља, демократија долази касније, ако уопште дође. Срби су своју средњовековну државу изгубили у акту насиља од Турака, а повратили је у акту насиља над Турцима. Хрвати су своју државу могли да утемеље само у акту насиља над Србима, након што су им Срби са свих страна помогли да у акту насиља из Хрватске протерају и Аустријанце, и Мађаре и Италијане.

Историјски гледано, између Хрвата и самосталне хрватске државе су осамдесетих година стајали још само Срби. Прва прилика која им се пружи, прва грешка из Београда, и Загреб ће довршити историјски пројект осамостаљења. Милошевић им је пружио ту прилику.

Представник хрватске војне контраобавештајне службе којег сам без властите иницијативе упознала 1992. године рекао је да "какав Бан Јелачић, ми Хрвати требамо подићи споменик Милошевићу насред Јелачић-плаца! Да не би њега, остадосмо ми голог д....а на снјегу". Доказивати Милошевићу данас "геноцидне намере" је стварно застарело, његов политички грех лежи на другом плану – провоцирао је рат, а кад је почео, није га водио. Нема историјске воде која га може опрати од те одговорности.

Поента: Онда се са Туђманом могло разговарати о опстанку какве-такве Југославије, данас се са представницима хрватске државе може само преговарати о каквом-таквом опстанку српске мањине. Те преговоре могу, по формалној политичкој процедури водити само политички представници хрватских Срба, најбоље једним гласом, уз моралну подршку Београда.

Ако Пуповац није тај један глас, нека га "база" смени. Ако не могу да га смене, нека формално прихвате његову легитимност, а приватно наставе да га оговарају због "етнобизниса". Само дај, није ни он из раја изашао. Али не може се правити политика на премисама "напаћеног народа". Туга, бол су приватне чињенице, политика не, она је за генерације које долазе, а не за оне који распети личном несрећом стоје на браницима историје.

"Рад, штедња, честитост" под булдожером 1946.

На питање шта мисли о Линти који се као "middle managment" самовољно убацио између државних органа Србије и Хрватске с једне и разједињених политичких представника хрватских Срба с друге стране, Никола Лунић из Српског привредног друштва "Привредник" у Загребу одговара са "лако је њему да то говори".

Лунић је миран и сталожен карактер, човек који је пронашао своју мисију у оживљавању једног историјског пројекта. Он се неће затрчати да каже "Линта говори глупости", или "сто посто је у праву", чак не ни "лако је њему".

"Лако је њему/њој да то говори" је крилатица записана на свим заставама Срба у Хрватској, од оног момента када је од 80-их година деветнаестог века развојачена Војна крајина а Срби ратници царским декретом пребачени у цивилни живот. Или седи овде и говори, или иди и бави се својим дивним новим животом у Матици!

Историја би нас одвела далеко, зато овде само најкраће црте: Од 1867. Хрватска прелази из аустријских у угарске руке, а од осамдесетих година, интеграцијом Војне границе постаје Банска Хрватска. Ни Беч, ни Пешта немају тада више потребе за Војном границом, зато што у међувремену постоји држава Србија која је добар део Балкана ослободила од турске власти.

Али, гле сад невоље, ратници из хабсбуршке Спарте нису никад радили ништа друго – они су ратовали и гинули, њихове породице обрађивале земљу; сиротиња, јад и умирање где год се погледа. Није ни Хрватима било пуно боље, али, каква је то утеха! Један човек с визијом се тада прихватио посла да од ратника и сељака кроз интензивни економски и образовни инжињеринг створи слој занатлија, трговаца и банкара, укратко, газда.

И сам потомак Крајишника-ратника из околине Карловца, Владимир Матијевић (1854-1929) је уз подршку оца ("нема ништа од солдачије!") најпре завршио гимназију у Карловцу, коју је у исто време похађао и две године млађи Никола Тесла; онда трговачку школу у Загребу, па студије на трговачкој академији у Бечу, да би по повратку направио импресивну каријеру и постао један од најбогатијих људи у Загребу. Године 1895. је основао Српску банку (са њим и Јован Медаковић, подбан Јован барун Живковић, Светислав Шумановић...), 1897. привредно друштво "Привредник", 1898. Савез српских земљорадничких задруга у Аустроугарској (земљорадничке задруге + кредитно-штедне задруге + Централна каса српских привредних задруга).

"Привредник" је скупљао и стипендирао децу са села (до забране "Привредника" 1946. ишколовано је на тај начин скоро 40.000 деце), Савез задруга их је слао у занатске радње и мануфактуре по Монархији, а читав пројект су финансијски пратили стручњаци Српске банке, организоване по немачком Рајфајзен узору. Српска банка, до 1914. једна од најјачих новчаних институција Хрватске, била је функционално ангажована на два плана: финансијски као банка спољне трговине Краљевине Србије, друштвено као погон за продукцију српске грађанске елите у Хрватској.

Матијевићев круг око Српске самосталне странке и Српске банке спроводио је акумулацију и концентрацију капитала доследно, грубо и визионарски у контексту ексклузивног националног обрасца. Мушка деца су се слала код свих пословних ментора који су их могли нечему научити, женска само у српске породице. За сваки случај – ако подбаци економски и финансијски инжињеринг, ту је генетски! Пропагандни слоган је био "свој своме" (ХДЗ ће 89-90 врбовати са слоганом "свој на своме"), а једна од "десет божјих заповеди" објављених у листу "Привредник" 1905. "свој новац подај само Србину у руке . Купуј само код Србина трговца и наручуј само код Србина занатлије (ХДЗ 90-те: "хрватска лисница у хрватском џепу").

Важно је рећи да су све националне заједнице у последњим годинама Аустроугарске монархије биле организоване на начин националног ексклузивизма. Матијевић је у том смислу само био дете свог времена. Царство које је преспавало модернизацију се распадало, а његови мањински народи – Чеси, Словенци, Хрвати, Срби – су трчали да заузму што боље стартне позиције.

Колико је читава Хрватска била у слепом углу и Аустријанаца и Мађара, добро говори податак да је основни капитал и депозит у новчаним заводима Банске Хрватске износио непуних пет одсто у односу на финансијски капитал читаве Угарске (податак: Нивес Румењак у Антологији српског "Привредника" из 2009).

Матијевића су занимали само Срби, тицала га се једино српска друштвена еманципација, док је на Хрвате гледао оптрилике као Вук ("да је Шокце наговорити да су Срби"). Његово политичко наслеђе је данас само део историјског контекста распада Хабсбуршке монархије кроз судар ексклузивних националних препорода. Оно је, међутим, живо друштвено и економски кроз 1993. обновљено друштво "Привредник", на својој старој адреси, у Прерадовићевој 18. Нови "Привредник" се вратио својој основној функцији, па годишње стипендира 20-30 ученика и студената српске националности слабијег материјалног стања.

Читава ова прича о Српском привредном друштву "Привредник" је уствари ту да би се одговорило на питање с почетка текста, да ли је од Пуповца морално када "диже руке" од карактера хрватске државе, или од својих амбиција да буде "хрватски политичар", прихватљив не само за српске, већ и за неке хрватске гласаче.

Више није Прибићевић, сад је Матијевић. Више не иде на велике, већ на мале циљеве. Једну ствар препознаје историјски: Срби Аустроугарске монархије били су у време Матијевића, и до данас тако остали, подељени на бројне политичке странке и фракције, увек у свађи једни с другима, "до те мере острашћени партијском борбом, да су занемаривали опште националне, а посебно привредне интересе, залажући се за њих само декларативно" (Нивес Румењак). Никола Лунић, данашњи шеф обновљеног "Привредника" с резигнацијом каже да "Срби изгледа имају још мање колективног осећаја од Хрвата".

Матијевићев модел стварања националног идентитета кроз економско консолидовање ("рад, штедња, честитост") је као контрареволуционарна "моралка" остао прегажен комунистичким булдожером братства и јединства 1946.

Конзервативна идеолошка линија "Привредника" (акумулација + концентрација капитала + образовање + Црква) на том се месту прекида и постаје комунистичка идеолошка линија хрватских Срба из партијских комитета Баније, Лике, Кордуна и Славоније. Одатле почиње прича о Србима као "natural born communists", а гаси се она о Србима као способним капиталистима јеврејског типа заједништва.

Одатле до Устава из 1974. био је само један корак.

Хрватски Срби у визуелном коду

Матијевић је трансформисао село, од потомака ратника и сељака буквално као од глине правио занатлије, трговце и банкаре. Али саму српску интелигенцију није морао да "штанцује", она је већ била присутна по градовима Банске Хрватске. Правници, професори, уметници и новинари били су прошарани у урбаном ткиву Загреба, заједно са Хрватима, Немцима, Чесима и Мађарима.

То историјско сећање на специфичан идентитет, створен у мешавини културе и језика (хрватске) и нације и религије (српске) препознаје се и данас у хабитусу ("одраз" друштва у појединцу) сваког српског интелектуалца. Тај је хабитус комплексан и слојевит, зато овде само о оном што прво упада у очи: Страх, често нарастао до резигнације, да ће без обзира шта учинио, увек бити криво схваћен. То је карма српског интелектуалца у Хрватској, порука "мене нико не разуме", која се преноси говором тела.

Српски интелектуалац је дупло кодиран, као постмодерна архитектура, да употребимо овде једну синтагму теоретичара Чарса Џенкса. Као што таква архитектура мора да задовољи припаднике "вишег" и "нижег" укуса, елите и плебса, тако је српски интелектуалац различито кодиран према Београду и Загребу, према јавности тамо и овде.

Срби из Србије, још ако су "метрополитански" из Београда, мисле велико, остало им од Душана Силног. Од времена кад су Турци Османлије замољени да почну да се пакују 1830, Србија је све до 1991. живела у победничком, скупо плаћеном обрасцу. Срби из Хрватске, напротив, мисле мало, приземљено, протестантски трезвено, уосталом као и Хрвати, док их Туђман с ХДЗ-ом није натерао да се преселе у монументалне мустре.

Крајем осамдесетих година прошлог века, српска интелигенција се нашла у судару личних преференци. С једне стране, већина није имала никаквих проблема с тиме да каже – српска нација је само један слој нашег идентитета, чак не ни најважнији, ми нисмо најсретнији са осамостаљењем Хрватске, али прихватамо већинску одлуку. Е да, али то није било довољно! Признање "рачунајте ме у политичког Хрвата и пустите ме на миру" подразумевало је вредносну неутралност према хрватској држави, емотивну хладноћу према "тисућљетњим тежњама" Хрвата. У ситуацији у којој су и Хрвати стално под пресијом морали доказивати "колико љубе домовину", српска резервисаност је упадала у очи. Од њих се очекивала еуфорија. Али када би се неки српски интелектуалци еуфорично декларисали као Хрвати, онда је то било превише! Тугаљиво! Онда би Хрватима за столом било ужасно неугодно због туђег понижења. Знали су да изговорено није истина, а знали су из властитог искуства, јер и већина њих не "љуби" апстрактну домовину, већ неку жену или мушкарца, децу, ширу породицу, пријатеље, познату улицу или кућу на мору.

Комуникација са Србима из Србије се одвијала и одвија једнако тешко. Српска јавност превасходно доживљава Србе из Хрватске у представама апстрактне борбе и битке, историјског ратништва, "солдачије" рекао би Матијевић, ретко, готово никако у мирнодопским терминима. Као да их увек виде у обрачуну с Хрватима, као да им је судбина да се у Србију врате по спартанском обичају, или са штитом или на њему. Српски интелектуалац осећа у костима, да од "метрополитанских" Срба увек може добити помоћ да се исели из Хрватске; ако мора и другачије не иде. Али он би радије добио помоћ да остане! Српска јавност очекује од њих снажну емотивну декларацију националне припадности, неки њих то и могу, не сви – али онда само погоршавају ситуацију онима који су остали, а које Хрвати сада, због доказано колебљивог културног идентитета, гледају с још већим неповерењем.

То је то кад Лунић каже "лако је њему да то говори!". И зато је одговор на треће питање, да ли је Пуповцу могуће да у техником смислу дигне руке од Хрватске одречно – не, не може. Превише су судбине Хрвата и Срба на овим просторима испреплетене, нема друге него поново разговарати.

Кад су загребачки Срби овде већ упоређени са постмодерном архитектуром, ред је да завршим алегорију. Као прво, Лунић ме је исправио, нема их 40.000 како сам написала у прошлом тексту, толико их је било пре рата. Сада у Загребу живи још само 18.000 декларисаних Срба, евентуално још десетак хиљада оних који ћуте ("мене нико не разуме").

Загреб је град који се простире између три семантичка центра: Марков трг и Горњи град конотирају политику, Јелачић-плац и Илица социјалитет, Трг маршала Тита културу. То су три урбана маркера, симболи колективног сећања.

На Титовом тргу – о чијој промени имена се стално разговара, али се нико не усуђује да то и оствари – стоје национални театар (направио га Куен), свеучилиште (направили га језуити; испред стоји копија Мештровићеве "Повијести Хрвата", оригинал је на Дедињу), Музеј за умјетност и обрт (Херман Боле, омиљени архитекта Карађорђевића); све зграде из 19 века.

Од пре две године, придружила им се модерна зграда Музичке академије архитекте Милана Шостерића, стакло и брут-бетон. Овде је важна декорација испред, изведена у стилу француске револуционарне архитектуре с почетка 19 века, познате као архитектура "парланте" она која "говори": Кугла, празни прозори у колосалном реду и нахерени обелиск.

Кугла је мировање и савршенство; празни прозори су гробље, спокој мртвих; обелиск је победа, тријумф. Загребачки обелиск је искривљен, он се руши. У његовом статички немогућем положају очитава се свест о "отетој држави", етички искривљеној перспективи стварања самосталне Хрватске.

То, наравно, не треба преувеличавати: свака држава се оснива у првобитном акту насиља. Нахереност тријумфалног стуба није признање Београду и Србији, да је Хрватима жао што су напустили Југославију, да се због тога кају. Не, то је само нешто што Загреб одаје о самом себи, да зна, да поседује свест о типу историјског процеса у ком је држава зарађена.

Нешто је криво у Држави Хрватској – тријумфални обелиск на Титовом тргу.

број коментара 14 Пошаљи коментар
(петак, 30. дец 2016, 23:07) - Profesor u penyiji iy Knina [нерегистровани]

Draga Vesna

Do sada nisam procitao bolje i realnije stivo o Poloyaju Srba u Hrvatskoj. Ko bolje poynaje Pupovcevu cudnu i nesuvislu politiku u njemu moye prepoynati Domanovicevog Vodju... On toliko dugo opstaje yahvaljujuci nakaradnoj hrvatskoj politici, pa mi Srbi u Hrvatskoj postasmo koleteralna steta.

(недеља, 04. сеп 2016, 23:39) - anonymous [нерегистровани]

Republika Srpska Krajina

Srbi su nekada cinili 25% populacije Hr a danas 3%

(недеља, 04. сеп 2016, 16:08) - anonymous [нерегистровани]

Ovde nema mnogo "komentara", i.....

......to dovoljno govori o - nama! Govori, zapravo vise neka da je ovde napisano desetine - komentara! Za Srbe su oduvek teska vremena, ma gde bili!

(недеља, 04. сеп 2016, 16:02) - anonymous [нерегистровани]

vesna knežević

Kao i ranije, njezini tekstovi su odlični, nema veze što su dugački, uživam ih čitati. Ipak sam razočaran sa nekoliko rečenica na samom kraju i lamentacijom o kosoj igli pred Akademijom, mislim da je promašila.

(недеља, 04. сеп 2016, 15:38) - zoran [нерегистровани]

mudro

Sve je ovo gospodski,mudro napisano,samo nešto fali, a to je pogrom nad Srbima za vreme tzv. NDH!Problem je suštinski,strah od ponovljana genocida.To je ušlo u kolektivnu svest svakoga preko Drinskog Srbina!Srbi su racionalan narod bez obzira šta mnogi tvrde suprotno.Srbi su bili pod okupacijom u mnogim država i carevinama i bili lojalni građani.Ovo je na neki način intelektualna mistifikacija odnasa Srba prema Hrvatskoj.Činjenica da su Srbi intelektualno,kulturno,sportski obogaćivali Hrvatsku i smatrali je svojom Domovinom,a kako im je Hrvatska vratila!?Izbacivanjem iz ustava(to nije pomenuto)Protjerivanje i segragacije Srba prvo je počela u Hrvatskim gradovima.Ti ljudi su sto posto bili apolitični i nisu podržavali nijednu tzv.srbijansku političku opciju,za razliku iz Srba iz Krajine koji su digli pobunu i odmah u startu previranja,pokazali da neće da priznaju novu Hrvatsku Državu.Krajiški Srrbi su poraženi nakon četiri godine rata,tako da su i oni doživili sudbinu ostallih Srba u Hrvatskoj,etničko čišćene.Ne znam ko je kriv,ali činjenica što god da su Srbi radili,zbrisani su iz Hrvatske.Bili lojalni,nelojalni,sitacija je uvek ista.KOLEKTIVNA KRIVICA je ono što sljeduje Srbima na ex YU prostoru!

(недеља, 04. сеп 2016, 15:37) - A. N [нерегистровани]

Nestala pri nastanku

Ovo o cemu pricate je mozda vredelo u pre 100 god. Moja baka i stricevi pomalo lice na tu viziju Srba iz Hrvatske sa pocetka 20-og veka. Moja baka je umrla sama u svom zagrebackom stanu jel je Tudjmanova policija ispitivajuci maltetirala svaki put kada su joj deca Srbi dolazili u posetu. Nema skoro uopste Srba tamo Gospodjo..Ono malo sto je ostalo je rezignirao, poluasimilirano. Hrvatska je abortirala pokusaj pravljenja gradjanske drzave pri samo nastanku. Bez izgleda da zadobije svest o tome sta je pogromom Srba izgubila.

(недеља, 04. сеп 2016, 11:53) - Dr.Top [нерегистровани]

0belisk ?

I ja sam jedan od onih koji izuzetno cijeni sve tekstove gospodje Knezevic i procitam svaki prilog od prvog do posljednjeg slova.
Vecina stvaralaca savremene umjetnosti nacini djelo, a onda ostave teoreticarima da filosofiraju sta se tim djelom htjelo kazati. Slicno je i sa ovom zgradom muzicke akademije u Zagrebu. Arhitekt se nije opterecivao.kojekakvom simbolikom, Napravio je savremenu, pretpostavljam i funkcionalnu zgradu jednostavne ortogonalne strukture, Da bi razbio monotoniju horizontalnih i vertikalnih linija ubacio je jednu kosu liniju (iglu) i jednu loptu. Arhiitektonski je rjesenje vlo uspjelo.
Po zavrsetku objekta pocela su filosofiranja po kojima se u kosoj igli vidi dirigentska palica, neki iglu i kuglu zajedno vide kao muzicku notu, a i sam arhitekt se prikljucio kazavsi da je igla koja mu je dosla iz sna, djelovala previse muski, pa je postavio kuglu kao kontrastni zenski element.
Gospodja Knezevic uspijeva u ovom objektu vidjeti mnogo vecu simboliku;
"Кугла је мировање и савршенство; празни прозори су гробље, спокој мртвих; обелиск је победа, тријумф. Загребачки обелиск је искривљен, он се руши. У његовом статички немогућем положају очитава се свест о "отетој држави", етички искривљеној перспективи стварања самосталне Хрватске".


(недеља, 04. сеп 2016, 10:59) - anonymous [нерегистровани]

misterija

Neka mi neko objasni kako to da je Milorad Pupovac "večni" predstavnik Srba u Hrvatskoj od 90-ih do današnjeg dana. Pupovca u Hrvatskoj lokalni preostali Srbi ne vide baš kao svog predstavnika, a pogotovo oni koji su izbegli sa tog područja. Pupovac se čudnom političkom igrom ustoličio preko 20 godina.Kako to da ni jedan drugi Srbin nije došao na njegovo mesto za sve ove godine? Možda zato što takav kakav je odgovara hrvatskoj vlasti, a preostali Srbi imaju i dalje probleme kakve su imali i krajem 90 ih - nakon akcija "Bljesak" i "Oluja". Lično smatram da je potrebno da umesto Pupovca dođe neko drugi i pokuša bolje da se izbori za prava Srba u Hrvatskoj.

(недеља, 04. сеп 2016, 10:13) - anonymous [нерегистровани]

Bilo mi je krivo, kada.....

.....sam stigao do kraja sa citanjem ovog briljantno napisanog - teksta! Mnogo detalja, podataka, istorije, ali ne i resenja za ovu tesku situaciju Srba u - Hrvatskoj! Njihovi medjusobni odnosi, ne zavise mnogo od njih samih, jer u svemu tome, njih malo ko pita za bilo - sta? Mogao bi i ja pvde sada da pisem dugacak tekst, ali sam unapred svestan, da on nista ne moze da promeni! U, svakom slucaju, hvala autorki, na ovom izuzetnom tekstu! Steta, sto mnogi ovo nece "procitati, misleci da inace sve znaju, ali i prevashodno zbog duzine - teksta!

(недеља, 04. сеп 2016, 10:09) - anonymous [нерегистровани]

Izvanredno!

Obično počnem sa čitanjem nekog teksta bez prethodne provere ko mu je autor pa onda iz nekoliko početnih rečenica procenim da li je tekst dovoljno dobar i zanimljiv da ga dalje čitam. Tekstove vaše dopisnice iz Beča prepoznajem praktično već nakon par pročitanih reči i onda odmah halapljivo nastavljam sa čitanjem do poslednje innterpunkcije u tekstu! Ja ne poznajem ni jednog novinara sa tako originalnim stilom i hiruški preciznim seciranjem teme o kojoj piše!. Tražio sam po internetu pod imenom Vesna Knežević i nisam ništa našao. Da nije to pseudonim? Mislim, ovakvo novinarsko pero, a anonimno, ne biva!