Када Загреб израња из сна

Од "шарај то, брате, мало тамо, шарај онамо" до "шаке јада", од прошлих избора кад су га ХДЗ и Мост преварили као мало дете, до ових у које је ушао с пркосним гестом "усташког унука", Милановићеве идиосинкразије постале су камен на врату хрватских социјалдемократа.

Уживати статус градског "факина" није у Загребу само по себи лоша ствар. Особе с таквом структуром личности су врло цењене на "кави суботом", једном од урбаних ритуала Загрепчана, временски смештеном између посете Долцу и кувања ручка. Може се рећи – је па кај, и Београд је попустљив према својим "мангупима".

Али за хрватски политички моментум, који је одавно напустио ниво духовите досетке, за урбане ешалоне националног бирачког тела, свих оних што су у Милановићевој странци (не у њему) видели витеза на белом коњу који ће их спасити од ХДЗ-овског национализма ознојене народне душе и мостовског клеронационализма, Милановићев последњи иступ се граничи с трагедијом.

Да ли СДП одговара метафори витеза на белом коњу сада је небитно, дај шта даш, у муци враг и мухе једе, каже једна загребачка пословица. Ако нема ко други, морају они: социјалдемократама је већ по релационом односу са другим хрватским партијама припала обавеза спасавања европске компатибилности, либералне демократије и секуларизма на државном нивоу. Један премијер са пркосним идентитетом Петра Пана оболелог од Туретовог синдрома сада руши ту конструкцију рођену из оскудице наде.

По истом релационом принципу, Пленковић, шеф ХДЗ-а, странке чији је прошли лидер – опетовано! – ухваћен с рукама у врећи, сад одједном добија ауру мирног центра, стабилног уземљења способног да неутрализује све националне пароксизме.

Да ли су се Хрвати за то борили?

Ало, Јастреб, зове Сокол(ица)...

Заиста, за шта су се Хрвати борили? Двадесет и осам година од Осме седнице српских комуниста, двадесет и шест од првих вишестраначких избора у Хрватској, четврт века од избијања рата и скоро толико од оснивања самосталне државе чине се солидно време да се постави то питање.

Сви се нису борили за исто, толико је јасно.

Неки Хрвати су се борили за плуралистичко, демократско, отворено, цивилно друштво, људска права и власт која не краде (пуно); али ко њих пита, после сваких избора такви остају унезверена мањина, идеолошки гледано у горој мањинској позицији од српске мањине.

Неки Хрвати су се борили против Милошевићеве иницијативе, вођене из умрежених партијско-државних институција комунистичке Србије, ширене елементима директне демократије ("митинзи истине"), све у корист уставних промене којима би се увео принцип "један човек – један глас" и у ефекту укинула федерална структура Југославије.

То је тако разуман принцип, аргументовале су колеге из београдских медија. Јесте – ако си Србин. Јесте, ако гледаш теорију политичког федерализма, од Монтескјеа па надаље. Али ако си Хрват и у рукама већ држиш Устав из 1974. који су ти дали Тито и Кардељ, а писао најбољи српски професор уставног права, документ којим је Југославија у свему осим у имену претворена у конфедерацију, онда се то претвара у немогући принцип.

Неки Хрвати су се борили против бесмислено агресивне културне политике из Београда. Хрватски језик? Не постоји! Серија "Вук Караџић" мора да се емитује у најбољем термину, у недељу увече после Дневника, и готово, иначе сте усташе какви сте увек били!

Кад сам почетком 1990. као дописник Радио Београда из Загреба написала анализу о финесама Вуковог имена и дела међу Хрватима, очито ме је чуо и прочитао шири круг од оног с моје стране намераваног.

Основна теза из текста је била: Вук Караџић је за српски језик месија, за хрватски само један од пророка. Полако с Вуком у Хрватској – он је ту, раширио се у читавом хрватском језику, удобно наместио, али што се више инсистира на његовој језичкој беатификацији, тим ће Хрвати брже снижавати његов статус језичког пророка.

Насеље у коме сам тада живела с породицом било је у сваком погледу бисер хумане постмодерне архитектуре, бели "неотусканизам" на падинама загребачке Медведнице – осим што у њему, уздуж и попреко, као и у свакој поштеној новоградњи тог времена, није било ни једног јединог телефона.

За новинара, апсолутно неприхватљива ситуација. Најавила сам се код Милована Шибла, министра информисања у управо устоличеној влади Туђмановог ХДЗ-а, и тражила телефон преко везе, преко реда, испод стола, преко крова – Миловане, учини нешто!

Милован Шибл је пре тога био колега са Радио Загреба, оне исте институције где је некад тата Иван Шибл као партизански избор био директор. Шибл јуниор је, као освештени патриота хрватског језика и културе, више времена проводио у кафићу на првом спрату Радио Загреба, него у редакцији. Чак нисам сигурна ни да је увек знао којој редакцији припада, будући да је стајао под хроничном серијом суспензија.

Углавном, господин министар ме је примио у свом кабинету, мало смо попричали о ономе што је он написао о Вуку, па му хрватски комунистички уредници нису пустили у програм, или што сам ја написала о Вуку, па су ми моји српски комунистички уредници радо пустили у програм.

Телефон? Најмање што ХДЗ може да учини за мене, сад ће то секретарица, само да се сети како јој је име! И тако је породица Кнежевић добила први телефон на шумском пропланку између Шестина и Илице, чудо природе самоуправне инфраструктуре.

Када су у јесен 1991. почеле ваздушне узбуне у Загребу, на скупу станара је једна комшиница проширила вест како у једном од десет улаза живи "београдска шпијунка, фол новинарка", која једина има телефон да "наводи авионе" и да јој је прикључак средио директно Милошевић! Најлепше од свега је што је исто то препричавала и мени напољу, не знајући ко сам и тражећи од мене подршку у свом комунално оправданом бесу, док су се њена ћерка и мој син играли около и договарали за рођендан. До рођендана је, међутим, схватила ко сам, тако да од прославе није било ништа.

И тако су ми Вук и Шибл, у необичном акту срско-хрватске синергије, дали телефон кад га нико није имао, али ме нису спасили од рата.

Балван револуција revisited

За разлику од хрватске цивилне авангарде, "уставобранитеља", или идентитетских бораца културе и језика, четврта група Хрвата се борила за ревизионистичке принципе засноване на политичкој традицији НДХ. Пристигли углавном из емиграције, спојени са комунистичким безбедносним апаратом који им се отворио као одстајали швајцарски сир, неоусташе су нацију стрпале у времеполов и повеле је у мај 1945, не би ли сада у некој врсти над- и међугенерацијског уговора "позлатиле" бешчашће историјске епизоде усташтва.

Питање да ли је та четврта група најбројнија је излишно, у крајњој линији ирелевантно. Дарко Ерцег, уочи рата главни уредник Унутрашње редакције у Радио Загребу, говорио је: "Усташе су 1941. стигле у Загреб у пет камиона – еј, ал' су изградиле сустав!"

Садашња техничка влада ХДЗ-а је ишетала директно из те Даркове тужбалице. У тој влади – као и у танушној саборској већини, или клијентелском исечку бирачког тела – нису неоусташе најбројније, али су, свеједно, по историјском сећању репродуковале "камионџијску епизоду", унутар чијег оквира функционишу као најделатнија политичка снага.

Како им то полази за руком, како успевају да читаву нацију поставе на стазу конкретног историјског ревизионизма? Како су усташе стигле у Хрватску 1990–1991. у неколико авиона, да би се тек сада, четврт века касније, осећале довољно сигурним да кажу – "више нисмо инцидент, сад смо сустав"?

Основна техника којом је то постигнуто је медијски, образовно, друштвено и културно форсирани "time-gap". Конкретно, на све критике из "хрватског пука", "сустав" одговара тако да каже – честити мужеви хрватски, послушне матернице хрватске, сјетите се како вам је било 1989–1990. кад сте морали трпјети митинге истине и трести се над Титовим федералним насљеђем, ми смо вас избавили да не изгубите памет! Ко гуске у маглу сте улетјели у Југославију 1918, па опет 1945. на бис; боме би се и 1991. полакомили, бандо једна незахвална, изроди, носталгичари и скојевци, само да сте којим случајем добили једну епизоду "Вука Караџића" мање! Сад сви натраг у 1991. и да сте тамо сједили док си не утувите због чег сте нас звали натраг!

Све телевизијске станице су прошле недеље отварале вести са централном информацијом о "двадесет и петој годишњици Балван револуције". Вести су овде и иначе тако сложене, да би чак и др Неле Карајлић у фази најдубљег надреализма показао више осећаја за логику модерних информативних емисија.

Битно за Балван револуцију – она на Хрватској телевизији није споменута у контексту документарно-историјског програма.

Није ни у смислу да високе путарине данас имају на Хрвате сличан ефекат као и Балван револуција некад, терају их са главних на споредне путеве. Као, ајде рећи ћемо (лепа фраза којом се у хрватском језику наговештава да је оно што следи подложно интерпретацији), раном примеру економске политике ограничавања слободе кретања хрватским цестама. Некад балвани, данас чињеница да те две повратне вожње Загреб–Сплит већ коштају више него годишња аустријска вињета!

Напротив, побуна книнских Срба је пласирана у букету актуелних информација: рат у Сирији, миграциона криза и Балван револуција, потпури дневних невоља.

Ово је само један пример, али довољан да разјасни природу јавног медијског дискурса у Хрватској који никад није изашао из 1991. Тај дискурс је конструисан као Фукоов, односно Бентамов "паноптикум"; он је "идеални затвор" – пропустан за Србе, који могу отићи кад год им је воља, непропустан за Хрвате, поносне власнике самосталне државе, бесрамно покрадене од властитих политичких елита на њиховом развојном путу од камиона до система.

Нема ниш' од солдачије...

Драматика социјалних патологија у међусобним односима Срба и Хрвата – у смислу државе Србије и државотворне идеје Хрватске, сачуване у рудиментарном функционисању Сабора под Бечом, онда од 1867. под Пештом – потиче од историјски променљивог статуса хрватских Срба.

Они су били Еугенови Срби, хабзбуршки Срби, Срби Марије Терезије, Фрањини Срби, Куенови Срби, много пре него што су 1918. постали хрватски Срби. Чак и тада су они били "хрватски" само за Хрвате, док су за саме себе били Александрови Срби, поданици централистичке краљевине којом се владало из Београда, идеални становници правне формуле "један човек – један глас".

"Хрватски" Срби су они постали тек 1945. Иронија судбине је да су их комунисти превели у тај статус, а да су онда Срби Баније, Кордуна, Лике, Славоније управо Комунистичку партију доживљавали као гарант да они нису "хрватски" већ "југославенски" Срби.

Негде крајем 1990. нашла сам се у саборском кафићу на Горњем граду са Миланом Бабићем. Он је био један од пет посланика СДС-а у првом сазиву Сабора. Изборни закон је био већински – то је била ситуација која је погодовала ХДЗ-у, али из истог разлога и Српској демократској странци. Ко год је имао велику концентрацију становништва на компактној територији, тај је директно слао заступнике у парламент.

Кад би данас, у општим националним, анонимним изборима, хрватски Срби послали пет заступника у Сабор? Незамисливо.

У том моменту, 1990. године, била је то идеална прилика за темељни договор Хрвата и хрватских Срба. Нерадо и на рате, Туђман је давао културну аутономију, у једном тренутку би дао и политичку.

Би, кад би, можда, евентуално – да је пет српских посланика из Книна уопште долазило у Сабор. Уместо тога, одлучили су се за бојкот.

Тада, кад сам се срела са Бабићем, био је једини пут да су СДС-овци дошли у Загреб.

Зашто не долазите, питала сам Бабића. Раније или касније, мораћете да преговарате са Загребом о неком модусу политичке организације. Што касније, то горе по вас.

Стајали смо за шанком, он, бахати динарски мачо раздрљене кошуље, ја потпуно исцрпљена сазнањем да је рат неизбежан. Само да се разумемо, Сабор је тада био пун хрватских бахатих динарских типова раздрљених кошуља, није Бабић у том смислу одскакао од локалног политичког стандарда.

"Зато што ми уопште не мислимо да се морамо договарати са Загребом. Нас само Београд занима. Београд ће нас штитити", објаснио ми је Бабић нижу математику.

"Неће", одговорила сам.

Тешко је данас, четврт века касније, пренети сву резигнацију, тугу и очај који ми је остао од тог кратког сусрета за шанком саборског кафића. Знала сам шта следи, а да у томе није било трунке "видовитости" – само хладна логика, упоредна комбинаторика историјских епизода, хватање тренда у ваздуху и истренирани рефлекс посматрања, особине које у принципу поседује сваки новинар.

"Београд" није био спреман ни за отворен фронтални сукоб око ствари која му је историјски била много важнија, као на пример Босна 1914; да је на крају натеран да то учини, део је шире међународне ситуације. Ако то није хтео због босанских, зашто би то учинио због хрватских Срба, који су толико несавитљиви и невешти, да чак и не покушавају да се договоре са – ајде, рећи ћемо! – шест пута бројнијим хрватским становништвом.

Ако тога није био свестан Туђман, јесу Шушак, Главаш, Мерчеп и слични – било да су и они препознали тренд или само с весељем ушли у ризик да га провере у пракси.

Обележавање годишњице "Олује" из августа 1995. увек доживљавам као временски "фалсификат". Пред мојим менталним оком она је протутњила много раније, још 1990–1991. – када је до реалног егзодуса заиста и дошло, била је то само техника.

Give me a war!

Привремени резиме би гласио: Срби више нису политичка претња за хрватски историјски национални пројект самосталне државе. Како каже Никола Лунић из Српског привредног друштва "Привредник", у читавој Хрватској их је остало око 180.000; у самом Загребу мање од 40.000.

Зашто онда садашња техничка власт, "техничке" културне институције и "технички" медији већ месецима не испуштају српску коску, пардон тему, из руку? Зашто се у овдашњем јавном дискурсу већ годинама, последњих месеци интензивно, плете конструкција о хрватским Србима, политички потентнијим него икада до сада, с подршком хрватских националних изрода, који само па што нису демонтирали хрватску државу!

Зашто се политички форуми ветерана тресу пред "српском претњом", у ситуацији када загребачки Срби напуштају службу божју на споредан излаз, преко неугледних врата стамбене веже у Ици, посрамљени и уплашени, тиши од воде, нижи од траве, само да их неко не би видео како користе главни црквени портал у Преображенској улици?

Једноставно – зато што службени Загреб држи Хрватску у паноптикуму из 1991. Зато што се економија урушила, што је међугенерацијски уговор пропао, зато то млади беже, зато што локална врста клерикализма не постоји више ни у Ватикану, зато што су перспективе за економски бољитак никакве. Гледано тако, једини успешни пројект је био "домовински рат". Никакво чудо што је Карамарко вукао на ту страну, сад већ и Милановић. Никакво чудо што је једино светло на хоризонту саплитање Србије на путу у ЕУ.

Јован Рашковић се својевремено договарао са Туђманом о културној, евентуално политичкој аутономији. Био је то процес, ишло се ка томе, када, у ком темпу, ком обиму – било је отворено. А онда је Туђманов саветник Славен Летица одлучио да снимак тих поверљивих разговора достави новинама. После изјаве о "лудом српском народу", Рашковић се политички никад није опоравио. Може се мирне савести рећи да га је Летица уништио и тиме отворио пут ка "Олуји" и "Бљеску".

Сад је Милановић налетео на исти тип бомбе као Рашковић својевремено. Једина разлика је – Рашковић се стидео изреченог, Милановић се тиме поноси.

Осим што, кад је Рашковић у питању, моја савест није мирна. Како смо били комшије у насељу где сам ја једина имала телефон, а у његов "српски стан" је већ у првом таласу провалио извесни службеник Министарства унутрашњих послова с фамилијом, Јован ме је позвао из Београда и замолио да скочим до стана и погледам ко је тамо, онако, добросуседски, не да ми је заповеђено.

Шта вам пада на памет, ја имам дете од пет година, одговорила сам му. Дођите па гледајте!

Ја сам знала да разговарам са кукавицом, али мислим да је он тек тада схватио да сам и ја кукавица. Нормално, више никад нисмо разговарали.