"Због укидања пресуде, Степинац остаје непознаница"

Први састанак мешовите комисије одржан је недавно у Риму, а Пилсел најављује да ће се комисија бавити предратним Степинцем на већ најављеном сусрету у октобру у Загребу, затим ратним Степинцем на планираним сусретима у Новом Саду, Пожеги и Подгорици, а онда и послератним Степинцем, најмање спорним, на завршном скупу опет у Ватикану.

"Поништење процеса Степинцу практично ништа неће променити у разговорима између представника СПЦ и Католичке цркве, па ни у обичној јавности", навео је Пилсел у тексту објављеном на поралу Autograf.hr.

Пилсел оцењује да судија Иван Турудић, председник Жупанијског суда, и Владимир Шекс, као саветник новог шефа ХДЗ-а Андреја Пленковића, који је иницијатор измене Закона о кривичног праву из 2009. којом је омогућено да ти ”политички процеси” из времена Југославије буду ”ревидирани”, недвосмислено себи дижу споменике за живота, и на тај начин се уписују у историју.

Међутим, захваљујући Шексу и Турудићу, Степинац нам остаје непознаница, каже Пилсел и подсећа да то не каже само он, већ да је то рекао и надбискуп Бозанић, који је по завршетку прве рунде разговора с православцима у Ватикану рекао да је ”нужно боље проучити ко је био, што је био и шта је радио блажени Степинац”.

Пилсел указује и да одлука Жупанијског суда није мудра из још неколико разлога.

Подсећа на изјаву Дражена Будише, да та одлука Жупанијског суда "није била потребна ни Степинцу ни Хрватској".

Будиша је, иначе, пензионисани политичар и лидер омладине у доба "Хрватског пролећа", који је на монтираном политичком процесу осуђен на четири године затвора и четири године лишавања грађанских права.

Од историјске драме до судске фарсе  

Будиша је за Вечерњи лист, наиме, рекао да "од историјске драме правимо судску фарсу" и додао да је процедура суда трајала равно 15 минута, подсетио је Пилсел.

Истиче да је Будиша био и против закона који је омогућио такву ревизију.

Иако је поништењем пресуде против Степинца отворен пут да се и нека друга политичка суђења прогласе неважећим, Будиша каже да се заправо ишло на ”доказивање у квазисудском поступку којим се ништа не истражује оно што је само по себи разумљиво”, јер, сматра Будиша, ”шта смо радили у последњих четврт века кад морамо судским путем доказивати какав је био комунистички режим?”

"Да није Будиша једини који тако размишља, знам из прве руке јер сам у фебруару ове године водио разговор с владиком Јованом Ћулибрком за Јутарњи лист, у којем је епископ пакрачко-славонски јасно рекао да 'комунистичка оптужница не може бити полазна тачка разговора о Степинцу'”, навео је Пилсел.

Опширно подсећајући на преписку српског патријарха Иринеја са папом Фрањом у вези са Степинцем, након чега је дошло до формирања мешовите комисије, Пилсел указује да Жупанијски суд поништењем пресуде из 1946. није Степинца прогласио невиним, него је утврдило да је у процесу дошло до битних процедуралних погрешака.

"Коначно, не сматрам овај потез Жупанијског суда у Загребу мудрим јер се избегава установљавање, а што би се правом ревизијом процеса сигурно успело, шта јесте а шта није објективна Степинчева кривица у меродавном поступку. На пример, а тога има на вагоне, је ли Степинац помагао усташама да након капитулације снага Трећег рајха и сателитске НДХ у мају 1945. наставе ратовање против нове, партизанске власти или није", констатује Пилсел.

Утврђивање истине обавеза мешовите ватиканске комисије 

Цитирајући део докумената из заоставштине Степинчевог адвоката, Пилсел каже да је Суд пропустио да утврди истину, па тај задатак остаје обавеза мешовите ватиканске комисије.

Поништење процеса против Степинца практично ништа неће променити у разговорима између представника СПЦ и Католичке цркве, па ни у обичној јавности. Они који су сматрали Степинца светим то ће чинити и даље, а они који су га сматрали кривим наставиће да тако мисле.

"Ако смем бити личан и дати закључак, рекао бих да је важно суочавање с прошлошћу које је у подлози проблема, јер оно треба да се заснива на хладном научном истраживању, а не 'јавном политизовању'", навео је Пилсел.

Уз још једно подсећање на писмо патријарха Иринеја, где он папи Фрањи поручује да је слика о Степинцу, слажу се и католици и православни чланови Комисије, ”била радикализована и нереална: не само да надбискуп Степинац није имао моћ да наређује и руководи политичким, војним и полицијским апаратом Независне Државе Хрватске, него из врло раних извора сазнајемо о случајевима где се Степинац заузимао за поједине прогоњене Србе и Јевреје”, Пилсел указује да је написано и то да је Степинчева улога оптерећена ћутањем, да је улазио у тешке компромисе с усташама и чињеницом да је био војни викар снага НДХ.