Читај ми!

Како ми је вожња возићем потврдила да Србија није Швајцарска

Ми "падамо" на стварима које би требало да се подразумевају, али зато "полажемо" када је тешко, када се чини да излаза нема, када су потребне жртве и несебичност. После, наравно, и то често покваримо, али шта ћеш... Србија је то, бре!

Ни сама не знам колико сам пута од људи који имају викендице чула да се жале како их оне "спречавају" да иду на друга места. Неки су их чак и продавали због тога, тврдећи да су им постале превелик и непотребан терет. Признајем да су ми те приче деловале прилично размажено, чак и лицемерно, али, како то обично бива, показале су се као тачне када сам и лично доживела то искуство.

Од кадa сам, пре годину дана, купила викендицу, сваки слободан дан, викенд, па и годишњи одмор провела сам тамо. После почетног ентузијазма, схватила сам да ћу и ја упасти у колотечину и да је време да нешто предузмем.

Одлучих због тога да, макар на један дан, западни део Србије "заменим" источним. Излет до Голупца учинио ми се као лепа и лако остварива промена. И била сам потпуно у праву.

Пријатан септембарски дан, лагана вожња кроз лепа, али нажалост пуста "гастарбајтерска" села и стигосмо за мање од два сата до Дунава. Призор за који би се вредело и намучити!

Разлила се моћна река, баш ту, код Голупца, па јој не видиш крај. Суседна, румунска обала тек се назире у даљини, а шест километара широк Дунав више личи на море него на реку.

И заиста, сваки пут кад дођем на ову обалу, имам исти утисак. Пожелим једино да удахнем онај непоновљиви мирис мора, јер само то у Голупцу недостаје.

Ова варошица ми, иначе, делује све боље и живахније. Улагања у обнову тврђаве и изградњу модерног кеја очито су се исплатила, а надам се да ће се ускоро до овог лепог места и долазити много бољим и модернијим путем.

И док погледом покушавам да "укротим" Дунав, по ко зна који пут кроз главу ми пролази  мисао – боже, колико је лепа ова наша Србија!

У жељи да пробамо нешто ново, распитујемо се за вожњу бродићем. Жао ми је што нема места у тури која управо креће, али ме радује што нема попуштања и што се поштују правила о броју путника. Хвала богу, кажем онако, у себи.

Уместо на брод, седамо у возић и крећемо пут села Винци, удаљеног пар километара од Голупца. У отвореним вагонима, попут оних на Ади Циганлији или Златибору, возимо се тик уз  Дунав.

Уживамо у погледу, лаганом поветарцу и повременим блиским сусретима са лабудовима и барским птицама које нас незаинтересовано посматрају. Идилу помало квари "бректање" камуфлираног трактора који глуми локомотиву, мирис бензина и смеће којег понегде има на обали и у реци. Добро, мислим, не може баш све да буде савршено...

После пола сата, како је и предвиђено, стижемо у Винце, село које је прерасло у право мало туристичко насеље. Купимо нове путнике и крећемо назад. Само пар минута касније, воз стаје. Мислимо да чека неког путника и нико се претерано не узбуђује пошто ни возач не излази из кабине.

Минути пролазе, постаје помало вруће, а брине нас и то што чујемо возача како виче у телефон: "Ма да, опет се покварио".

Схвативши да смо чули тај разговор, момак који наплаћује карте креће да враћа новац путницима који су ушли у Винцима. Мрмља збуњено како вероватно неће бити ништа од поправке, а на питање како ћемо се вратити у Голубац, још збуњеније одговара да ће доћи комби...

Нисмо баш одушевљени, али нервозе нема. Збијамо шале и, наравно, помињемо филм "Ко то тамо пева" и чувене Крстиће. Ипак, како време одмиче, шала је све мање.

У једном тренутку крај возића се зауставља аутомобил који памти и боља времена и из њега излази спасилац. Не, није мајстор, који је наводно позван, већ комшија, случајни пролазник. Иако возач мудрује како трактору нема помоћи, човек поставља "дијагнозу", диже поклопац са мотора, сипа воду и после пар секунди, машина се буди из "коме". Аплаузом награђујемо "мајстора", а он нам узвраћа осмехом!

Возач даје гас и у страху од новог квара враћа нас у Голубац брже него што смо се очекивали. Док смо излазили, приметих да се у луку враћа и онај бродић. Уз благу језу, с олакшањем помислих – хвала богу што није било места. Посебно ако им и брод и воз "одржава" иста фирма.

Извињење или бар неко објашњење нисмо добили ни од возача, ни од кондуктера, али смо зато добили још један осмех од "мајстора" који нам је махао с оближњег паркинга. Схватих да нас је човек практично пратио до Голупца и да је сад био сигуран да смо безбедно стигли. Браво мајсторе.

Док смо се у предвечерје враћали за Београд, сумирала сам дан. Излет – врло пријатан, Голубац – обећавајући, Дунав –неописив, природа – прелепа, епизода са возићем – типично наша.

Помало уз смешак, питала сам се како би изгледало да се нешто слично догодило у неком другом делу свету, у једној Швајцарској на пример. Прво, тамо би вероватно било незамисливо  да путници у отвореним вагонима удишу бензин из "локомотиве".

Друго, неисправан воз не би ни кренуо у вожњу, а уколико би се ипак покварио, знало би се тачно шта се ради у таквој ситуацији.

Треће, не верујем да бисте, у случају квара или незгоде, остали без извињења и неке врсте одштете.

Тако би било негде у "белом свету", али некако код нас још не може. Међутим, оно што може код нас и што је постало реткост у том организованом и уређеном свету, је онај комшија, мајстор-аматер којег није мрзело да помогне. Иако му нико то није тражио, иако га нико није платио, човек је помогао јер – такав је ред.

Такви смо ми – "падамо" на стварима које би требало да се подразумевају, али зато "полажемо" када је тешко, када се чини да излаза нема, када су потребне жртве и несебичност. После, наравно, и то често покваримо, али шта ћеш... Србија је то, бре!

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 25. април 2024.
14° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво