Читај ми!

Прескочите 2021, ако икако можете

Ако бисмо једног дана нестали са Земље, нека будућа цивилизација реконструисала би нашу трагом отпадака, ствари које су изгубиле употребну вредност и отишле у recycle bin, али не онај у углу лаптопа, већ на више распоређених свуда по његовој површини јер, ђубрета је тако много.

Оставимо је иза себе, управо протеклу, 2020. и загледајмо се испред себе, у Нову 2021. Чешће него икада раније у свом свесном животу чула сам варијације наведене реченице, као потребу неопходног заборава године која је истекла. И још више од тога, сместимо је, ту 2020. у „депонију сећања" у онај свеприсутни recyle bin са десктопова наших живота.

Уверени у лакоћу покрета који једним кликом брише протекло и затрпава контејнер свежим отпадом, изговарамо ту реченицу.

Као да вируса, страха, неизвесности, глобалне политичке и економске нестабилности, мржње и освете и још мноштва ствари које су нам загорчавале живот више неће бити. Наивни барем за неколико секунди колико је потребно да се изговори реченица о забораву и „бацању у ђубре" ствари којима је на ђубришту и место, постајемо истовремено и лакомислени, да ће све бити другачије.

Можда и хоће, барем нешто, али, знате шта, recycle bin и даље стоји у неком углу нашег десктопа.

Одлажемо у њега емотивне баласте, погрешне речи и реченице, ђубре једно, место му је у канти за отпатке, у ваздуху њушимо смрад из контејнера оптерећених кужним отпадом, истовремено несвесни отровних честица чија се невидљивост мери у микрограмима по метру кубном, а опредмећује у тешком даху и замору плућа.

Управо ових дана гледам површину реке Лим која на својим плећима носи ђубре мерено тонама а „дивље депоније" одавно су предео крајолика. Ако бисмо једног дана нестали са Земље, нека будућа цивилизација реконструисала би нашу трагом свих тих отпадака, ствари које су изгубиле употребну вредност и отишле у recycle bin, не више један, у углу лаптопа, већ распоређених свуда по његовој површини јер, ђубрета је тако много...

Савремени амерички писац Дон ДеЛило, аутор романа "Подземље", комплексну причу о нашој цивилизацији, формирао је управо око мотива отпада. Његова јунакиња, уметница Клара Сакс, од отпадака ствара визуелну инсталацију, покушај уметности, рециклира и сабира, гради скулптуре, од ђубрета.

Има Дон Де Лило у том роману, тачније, један од његових јунака, мисао која би могла бити утешна ако безрезервно верујемо у хуманост.

„Цивилизација није настала и развијала се захваљујући томе што су људи на бронзаним капијама клесали призоре из лова и шапутали дубоке мисли...Не, него је најпре настало ђубре, што је људе подстакло да заузврат изграде цивилизацију, као самоодбрану." 

Цивилизацијски чин хигијене, стварања од ове Планете места за ослобођен дах и слободну мисао. Али, увек има нешто што срећу квари. "Подземље" је настало 1997.

Сада је година 2021. У међувремену, овај писац, шушка се и кандидат за Нобелову награду, написао је многе друге ствари и, занимљиво, мисао га је водила даље свесна чињенице не хуманог, већ управо супротног, безбрижног односа према тој гомили земаљског отпада и базда, физичког и менталног који расте и јача, видљив и невидљив око нас.

Тако је протекла година, управо она коју сви прижељкујемо да бацимо у отпад, донела његов нови роман који се зове једноставно, "Тишина". Идеја апокалипсе и краја света прикрадала се Дон ДеЛилу одавно, у роману "Нула К" оголела је силни страх који човек осећа пред том могућношћу, откривши не алтруизам и жељу за спасењем човечанства већ себичлук да се само изабрани појединац са све ђубретом који носи у себи заштити и обезбеди.

И тако смо добили његов нови роман који иде у блиску будућност, у 2022. А у њој, само ће једног дана екрани престати да раде, црнило које буде избијало из њих биће слично Ајнштајновој црној рупи у свемиру, како је то приметио један од јунака и коначно, коначно ћемо „опазити невидљиво".

Тренутно, на почетку године за коју нико са сигурношћу не може да тврди каква ће заиста бити, ово Де Лилово још једно поверење у цивилизацију и њено самоосвешћење и отрежњење, звучи ми оптимистично.

Остаје ипак стрепња да не погреши и овога пута као што је погрешио његов јунак из "Подземља" тврдећи да је цивилизација последица и реакција на ђубре свуда око нас, док се годинама касније доказивало да је ништа друго до акција и машина за производњу ђубрета.

Зато, не би било лоше прочитати сада, на поћетку ове године Де Лилову Тишину. Ако се заиста деси тај „прекид" и та тишина која може да завлада, неки ће бар знати, да смо били упозорени...

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 25. април 2024.
9° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво