Папирне кесе – колико ли је само дрвећа страдало

Улазим пре пар дана у продавницу. Као и обично, прво прилазим рафовима с воћем и поврћем и видим конкретан резултат забране коришћења пластичних кеса у Београду. Уредно сложене велике папирне кесе и натпис – молимо вас да рационално користите амбалажу. Схватам наравно шта су хтели да кажу, али мени ово нема никакве везе с рационалношћу, да не користим неки тежи израз.

Како другачије назвати то што су, у циљу заштите животне средине, танке, пластичне замењене релативно дебелим и великим папирним кесама? Некако сумњам да су ове нове баш стигле из рециклаже и збуњено размишљам колико је само дрвећа страдало да би се нашле овде, у мојој продавници.

Иако ме "душа боли" док узимам једну и у њу пакујем четири-пет мандарина схватам да другачије тренутно не може. За веће воће и поврће или оно које узимам на комад ни раније нисам користила кесе, али за ово ситније, попут мандарина, морам.

Знам да је пластика најгоре могуће решење, али ово разбацивање с папиром још ми теже пада. Док банане, с олакшањем, убацујем директно у корпу питам се шта смо добили забраном која је на снази од почетка године. Иако сам јој се радовала сад ми се чини да, као и много пута до сад, нисмо баш много размишљали о спровођењу оног што је договорено и усвојено.

Паде ми на памет да сам последњи пут воће у папирним кесама видела још као девојчица, осамдесетих... Сећам се тог дебелог папира који се једва савијао и хвата ме паника од саме помисли колико је ту целулозе потрошено. Ипак, друго је то време било. Куповало се и трошило много мање него сад, пластичне кесе и амбалажа биле су реткост, а еколошка свест сводила се на скупљање старог папира и понеку акцију чишћења и пошумљавања. Није се много говорило о "великим" темама, глобалном отопљавању и штетности и неуништивости пластике.

Додуше, пластика тад и није била тако велики проблем као данас. Вода и сокови су се (бар код нас) још увек паковали у стаклене флаше, пластичне чаше и есцајг били су реткост, а кесе су се куповале и чувале. Сећам се да су их неке моје (старије) комшинице редовно прале и сушиле на тераси. Тад смо им се смејали, а данас би их вероватно прогласили првоборцима у заштити животне средине.

Деведесетих смо оскудевали у свему, али пластика је полако и сигурно освајала тржиште. Отварањем првих приватних предузећа за њену производњу, предмети и кесе од пластике постали су доступни свима. Све што сте могли да замислите правило се од тог јефтиног и опасног материјала који је, чини ми се, претио да замени све друге.

Док смо се "бахатили" и са пијаце и из продавнице кући враћали са гомилом кеса у којима је најчешће била по једна намирница, нисмо баш пуно размишљали о томе шта уствари радимо и колико неповратно уништавамо природу. Срамота ме је да признам да сам једном, селећи се у други стан, пронашла право мало складиште најразличитијих кеса које сам годинама скупљала и, не знам ни сама зашто, чувала.

И као што човек почне да води рачуна о исхрани и начину живота тек кад га снађе нека болест тако је и наша еколошка свест почела да се буди оног тренутка кад смо схватили да се мења клима, да су нам реке загађене, да удишемо лош ваздух.

Пластика је, хвала богу, почела да "излази из моде". Испочетка стидљиво и уз бројне подругљиве погледе, а затим и све поносније, почели смо да носимо платнене цегере, више пута користимо исте кесе и пакујемо заједно до јуче неспојиве производе.

Поносна сам на себе што се одавно тако понашам иако су ме продавци, све до тренутка кад су кесе почеле да се наплаћују, гледали чудно кад на касу донесем воће на које је директно залепљена цена. Нудили су ми да "то спакују" и покушавали да раздвоје намирнице по неком њиховом реду, али сам то одбијала и, на опште запрепашћење, све заједно трпала у платнену торбу уз опаску да ми кесе не требају.

Е, баш због те моје истрајности радовала сам се тренутку кад су кесе почеле да се наплаћују и много очекивала од ове забране о којој сам писала на почетку.

Признајем да сам, на крају, прилично разочарана јер, ако смо забранили пластичне да би користили папирне, не ваља нам посао.

Решење су, верујем, праве биоразградиве кесе, а њих, изгледа, још увек нема на нашем тржишту или бар тако кажу неки стручњаци. Док, по ко зна који пут, констатујемо да је "закон донет, али има проблема у његовој примени", остаје нам да, као оне моје комшинице из осамдесетих, смислимо неки свој начин да се изборимо за чистију будућност.  

број коментара 10 Пошаљи коментар
(недеља, 26. јан 2020, 13:17) - anonymous [нерегистровани]

imam genijalnu ideju

@Прање кеса и осталог..Klasična demagogija. zato ja predlažem da se i ti tanjiri kao i sva ostala plastika stavi u kotlove, peći, šporete i izgori.Tako bi zaštitili šume od sečenja za potrebe grejanja i rešili problem.Uzgred, ne znam da li imamo fabriku papira (za ranije znam).

(петак, 24. јан 2020, 14:48) - Боки [нерегистровани]

Предлог

Први предлог би био коментаторима да прочитају текст пре него што напишу коментар на основу насловног блока (и сам сам некада падао у ту замку).
Па добро, ако је баш воће и поврће из "великих набавки"проблем за пластичне кесе, то је само тек мањи проценат. Већина тих кесурина је за уље, кекс, сухомеснато итд... то све можемо ставити у цекер или платнену торбу. Када би се сви макар у томе дисциплиновали осетила би се разлика, па онда ћемо да ово незгодније за паковање, као воћкице, ринфуза итд...

(четвртак, 23. јан 2020, 20:09) - Miro [нерегистровани]

Konoplja

...mnogo lakse je napraviti papir od konoplje. Da dobro ste procitali, biljka koja od sadnje do potpune zrelosti treba 120 dana. Drvo za papir treba najmane 40 godina... pa onda sami vidite. Mozda bi bolje bilo da konoplja kao kultura ponovo zazivi?

(четвртак, 23. јан 2020, 12:43) - kesa [нерегистровани]

kesa

Fina priča kao iz bajke. Pitam se od čega se prave papirne kese? Ekološke kese sigurno se ne prave od životinja. Kod nas šta god se prizvodi je veliki problem za pojedince-demagoge. Pa neće se praviti od čovjeka pobogu. Strašne konstatacije.

(четвртак, 23. јан 2020, 09:24) - anonymous [нерегистровани]

Јасно и гласно

@Vlajko

Прича јесте ради приче, али постоје закони. Постоји закон о забрани пластичних кеса, али НЕ постоји ниједан закон о обавезном пошумљавању. И није тачно да су папирне кесе од рециклираног материјала, него директно из сече. Значи, сва решења су половична. Зашто не постоји закон у Србији, ако већ не постоји у ЕУ да на једно исечено дрво, мора да се посади два нова? Ко сече, мора и да сади. Или ко увози папирне кесе, мора да сади у Србији! Једноставно, зар не? Као што је могло и за пластичне кесе и пластичне флаше да се систематизује њихово уништавање и то на врло једноставан начин. Мада се проблем пластичних флаша веома једноставно решава - законом се обавезују сви да пакују у стакло. Али хајде замерите се Кока Коли (која иначе финансира политичке партије и у Србији) која годишње потроши и баци 6 милиона тона пластике!?!? Дакле, добром организацијом са потпуним решењима може и папир али и пластика. А не овако - на половче, тј. више штете него користи.

(среда, 22. јан 2020, 19:08) - anonymous [нерегистровани]

Прање кеса и осталог...

Да би сте опрали једну кесу потребно вам је десетак литара воде и детерџент (средство за прање). Да би се та вода пречистила потребно је избацити загађење у ваздух и земљу избацује у виду хемикалија и троши се енергија - сагоревају се фосилна горива. Тањир од пластике за једнократну употребу мање је штетан за околину него тањир од стакла кога после сваке употребе морамо да перемо. Исто важи и за амбалажу.

(среда, 22. јан 2020, 11:31) - Vlajko [нерегистровани]

Čini mi se, izgleda mi, najverovatnije

Sve niz pretpostavki, nigde činjenice.Početkom sedamdesetih godina Centroproizvod je na kasama imao samo papirne kese u dve veličine.Onda je bilo priče o seči šume pa su uvedene plastične kese.Sada, 50 godina kasnije, uvode se papirne kese jer su plastične napravile haos i zagadile sve živo na nekoliko stotina godina.Uvode se ponovo papirne kese ali od recikliranih materijala, da se ne bi pominjale šume ponovo.Suština je da se šume obnavljaju, da se koristi u najvećoj meri papir iz reciklaže ali i najlon kese izrađene od biorazgradivih masa.Sve drugo je priča radi priče.

(среда, 22. јан 2020, 10:33) - jovica [нерегистровани]

Alternativa

Najbolje resenje je da svako ima platneni ceger kod sebe koji se moze nonstop koristiti ali i oprati po potrebi.Jednom kupis i imas godinu dana.A ko bas nema nikakvu torbu treba da plati eko-taksu na ovu papirnatu ambalazu a od eko-takse da se sadi novo drvece.Prica je time zavrsena.

(среда, 22. јан 2020, 08:49) - Rada [нерегистровани]

Nije komšinica

jedina koja pere i suši kese, ima nas još-to jeste doprinos ekologiji. Možda bi rešenje bilo imati 4-5 mrežica od konca (teca su to nekad plala na opštetehničkom u 3.-4. razredu osnovne pa u njih spakovati voće ili povrće na merenje i zalepiti cenu. Posle toga, sve u platneni ceger. i ceger i mrežice mogu da se peru i traju dugo.

(среда, 22. јан 2020, 08:44) - Slađan [нерегистровани]

Ima rešenja i za pakovanje sitnog voća

Ima rešenja i za pakovanje sitnog voća. Možeš imati neku malu kesicu u tašni i prati je nakon korišćenja a možeš i od neke mrežice, poput onih crvenih za krompir stalno nositi i koristiti ih pri kupovini. Sve ima svoju ekološki prihvatljiviju alternativu samo je stvar volje, ne moraš koristiti ove papirne.