Дете из села vs. дете из града

Живим у београдском насељу које одудара од српског просека. Не, не, не станујем на Дедињу или у "кругу двојке" већ у насељу у којем има много деце. Иако родитељи, баш због тога, имају проблем да их сместе у један (очито недовољан) вртић, свега осталог, чини ми се, има и више него довољно! Лепа, модерна школа са великим двориштем, доста игралишта, играоница и богата понуда спортских и уметничких школица и радионица (које се, додуше, углавном плаћају).

Е баш, гледајући на сваком ћошку огласе за те "слободне активности", размишљам о мом сестрићу и сестричини који живе у малом месту у унутрашњости. Могу да их замислим у готово свакој од тих школица, али...за њих је то само сан!

Вук је свестрано дете..са четири године знао је да чита (и ћирилицу и латиницу), има сјајну способност да готово фотографски памти бројеве и податке, а и одличан је ученик.

Са 12 година опасно добро игра Слагалицу и има много жеља! Волео би Вук да неко ради с њим пред такмичења из математике, историје, српског, волео би да научи што више страних језика, да глуми (то додуше и покушава у суседном месту, али та школа више не ради него што ради), да плива и тренира различите спортове (док не нађе оно што му највише одговара). Нажалост, све ће то остати само жеље јер у селу у којем живи нема никакве шансе да их и оствари.

Школа у коју иде јесте солидно опремљена и памти много боља времена, али наставници који углавном долазе по потреби из оближњег града, немају времена (а вероватно ни много воље) да се баве једним Вуком који свашта жели. У селу, истине ради, постоје неки спортски клубови, али то су већ уиграни тимови у којима углавном нема места за аматере попут њега. О школи страних језика или додатним часовима информатике не вреди ни говорити.

Вукова сестрица Јована има четири године и права је уметничка душа. Воли да игра и пева и могу баш лако да је замислим у некој школи балета, плеса, на фолклору или у хору. Могло би то и да се оствари да живи у месту у којем се "исплати" организовати такве активости за децу Јованиног узраста.

Нажалост, све се свело на то!

У великим градовима се "исплати", у варошицама и селима не. Ту је крај приче!

Е па не не би смело баш тако и да остане ако желимо оно чега су нам "пуна уста" – бољи наталитет, спасавање села и смањење економске миграције.

Рећи ће многи да је ово небитно у поређењу са економским разлозима због којих људи беже са села и из земље, али ја сам сигурна да није тако!

Љути ме кад чујем да је школа у неком малом селу "велики трошак" и да се мора затворити иако има још неколико дечака и девојчица који је похађају! Шта друго да у тој ситуацији ураде њихови родитељи него да се преселе у град? Какву поруку им као друштво шаљемо?! Да су они и њихова деца "превелик трошак"?!

Крајње је време да се мењамо, да схватимо да је улагање у децу и њихову будућност приоритет, а не бацање пара. Јована, Вук, али и сви њихови вршњаци, без обзира где живе, морају да имају једнаке услове, могућности и прилику да развијају све своје способности.

Тамо где не постоји интерес да се отварају приватне школе и радионице, где родитељи једноставно немају новца да деци обезбеде такве часове, мора да "ускочи" држава јер, на крају...ваљда баш због тога и постоји!!!