Само нам не дирајте кошеве

Сваки комшилук у Србији има “свој кош”. Под нашим, у улици у којој сам рођена, одавно се не гурају дечаци и девојчице, да докажу да могу “да убаце”. Ово је прича из сазвежђа плавог коша, са београдске периферије.

Ако не волиш кошарку, ниси фаца из краја, тако смо се ми у Железнику распоређивали средином деведесетих, када је овај спорт на велика врата ушао у новоизграђену халу ФМП-а.

Мушки су замишљали како у њој закуцавају, како личе на Декија Милојевића, шутирају као Кецман, шмекеришу као Шекуларац, а девојчице су скривале руменило на образима, бежећи са часова, само да стигну, само да се докопају те хале.

Прошле ноћи, после победе наше репрезентације над Италијом, седим у локалном кафићу са екипом из старог краја. Сећамо се 95-те и Атине, Индијанополиса, Истанбула, редом.

Генерације у Србији имају своју петорку, омиљену тројку, упамћену асистенцију. "Је'л се сећате кад је...", и тако кроз ноћ...

Иста сећања, идентичне приче, зачињене са мало носталгије, можда слојем, два измишљеног, прашта се.

Сваки пут када се окупљају наши кошаркаши, детињство изрони испод тог обруча. Без коске и до коске, не морам да зажмурим, а видим нас и бројим редом.

Чика Бане и мој кум Зоран ово првенство гледају са неког далеког места, верујем, из неке ложе са бољим углом процене сваког напада.

У лето 95-те, "склепали" су нам брзински тај кош, замазали таблу остатком неке фарбе из гараже и тако је почело.

Наше плаве умазане шаке на тој табли дуго су сведочиле о томе чији смо и каква се кошарка игра код "Проде".

Продавница Бановог брда, читајте Прода, остала је лозинка која отвара фолдер сећања на тај сабирни центар детињства, првих и других љубави, украдених трешања, кукуруза на роштиљу, сломљених срца.

Са тог парчета бетона су ме родитељи "вукли" у кућу, после оне Салетове тројке из ноћи 97-ме. Баба Љубинка и данас воли да преприча како је њена 13-годишња унука ономад псовала, ко матора.

У галаксији између коша и Проде, склоњени од смутног пролећа 99-те, признавали смо једни другима фаул, без судије, правили се глуви на сирене јер морамо да завршимо " Амера", или Пут око света, ту смо сачекали вест да нема пријемног за средњу школу, вриштали кад је Боба изгубио битку са леукемијом, изазивали се на још једну партијицу пре мрака.

Баш ту ми је дебели Сале први пут рекао да играм "к'о Арбутина", и баш су се ту пољубили, али баш баш пољубили, Марко и Милица. Мој млађи брат одатле носи ожиљак на челу и надимак "камена глава", а Зоранова Наташа титулу наше крштене куме.

Добро, признајем да је баш на то место један Милан деценијама касније морао да дође по мене. И није закаснио, имао је добру финту!

Ту сам једног априла одрецитовала екипи омиљену ми Микину. Јер, "никада више нећемо се ухватити за руке, ни ходати од угла, до угла, ни покушавати да се сетимо док ћутимо нечега врло важног, нечега толико огромно важног, чега се раздвојени никада више нећемо моћи сетити.."

Исту Микину одрецитовах и ноћас, док је Срки обртао "стварно последњу" туру за све.

Плавог коша одавно нема, кукуруз више нико не краде, али, због кошарке се онај фолдер поново отворио.

И зато су нам, уз Богданове, Јокићеве, Гудурине, Јовкетове и Бобијеве, потребни и кошеви из комшилука.

Не дирајте нам њих, то је за искључење!

број коментара 7 Пошаљи коментар
(субота, 07. сеп 2019, 19:09) - anonymous [нерегистровани]

Lepo je to vreme...

Samo sto je moje bilo 15ak godina kasnije.Istina ,nedavno sam izasao iz tog bezbriznog perioda zivota,koji je slican ovome u tekstu,samo sto nije bilo toliko betona i kosarke nego livada i ulica i uglavnom jedna lopta i stara ograda kao gol.Celo leto provedeno na prasnjavom asfaltu,mnogo razderanih kolena i oziljaka da ostaju tu da se nekada setimo tih bezbriznih dana kada smo svi mastali i cekali da sto pre odrastemo i postanemo ljudi verujuci da je sve bolje kad smo odrasli,no verujem da svi danas misle drugacije..i pamtim reci roditeljske koje su stalno govorile uzivaj dok si jos mali i kako bi se rado menali sa mnom da bar jos jednom osete cari tog bezbriznog decijeg zivota...

(субота, 07. сеп 2019, 07:10) - Miroslav [нерегистровани]

Univerzalna

Prica o vecini nas, nosi lepotu prozivljenih dogadjaja slozenih u jedinstven mozaik malih stvari koje cine nasu licnost. Divno je saznati da postoje tamo neke Ane koje su sposobne da na ovakav nacin i dozive i saopste zajednicko iskustvo.
"Moj" kos, rucno sklepan, postavljen na garazu ispred zgrade, zajedno sa ostalih 50-tak u Arandjelovcu, procvetao je zadnje nedelje maja 1970-te. Znate i zasto.Bilo je 50 ekipa 3 na 3, zagrevali smo se za skolu u 6,30 ujutru, gasili nam svetla u 22 h, od konkurentskih dvoboja nastao je tradicionalni turnir Tim moje ulice, oformljen KK Student....
Mladost jedanog grada postala je zajednicka energija koja je donela sve one nijanse iz Anine price i u ove prostore.

(петак, 06. сеп 2019, 10:18) - MB SVETSKO [нерегистровани]

bravo

Super prica, bravo Ana, o boze kako smo dobri i skromni mi se radujemo malim stvarima, e to se zove sreca i zadovoljstvo

(четвртак, 05. сеп 2019, 19:01) - Lu [нерегистровани]

Sajno

Sjajan tekst, kakav brilijantan novinar Ana Babić

(четвртак, 05. сеп 2019, 18:23) - Somborska feta [нерегистровани]

Svetionik

Svaki kutak ove zemlje ima neko svoje more duha. Koševi su svetionici zapravo, vise ili manje postojani u razlicitim krajevima, zapravo sveprisutni u uspostavljanju dubokih konekcija na svim nivoima. Trojka sa 8 metara ili odbranjen napad, izmena, tuča, mrežica, poslednja sekunda meča i šut, sve su to delovi srpskog svakodneva i davni amanet utemeljivača i obaveza svima daljim kolenima. Košarka je za Srbe nacin zivljenja, ušuškana odavno u svaki medjured, osetna i postojana u skolskim dvoristima, na raskrsnicama puteva, u mislima, ona o kojoj se priča i koja ovih dana i sama priča. Imajte u vidu, da vratićemo zlato iz zemlje poznate po zidu. Bravo

(четвртак, 05. сеп 2019, 17:54) - Преле [нерегистровани]

Права београдска прича

Култ краја, култ ћошка. Браво Ана!

(четвртак, 05. сеп 2019, 16:51) - anonymous [нерегистровани]

Bit

Bas ovako, kosarka kao bit svakog kraja Srbije, neodvojivi deo svakog Srbina I Srpkinje, prosto, zemlja kosarke!