Не искључуј климу, не могу без ње

Жале се моје колеге да им је хладно због климе, боли их грло, укочио им се врат. А мени је дивно и мрштим се када је искључе.

Позивам се увек на савете стручњака који кажу да треба расхладити просторије, али и на високу влажност ваздуха који клима (поред грла) сасуши.

Мој омиљени аргумент је, ипак, да ће, ако не затворимо прозоре, ући комарци. А да бисмо затворили прозоре, морамо да укључимо хлађење.

Иако сам рођена у лето, не могу рећи да ми је то омиљено годишње доба. Никакви поклони то не могу променити.

Ретки тренуци у којима уживам по летњој врућини и спарини су када након уличних 38 степени уђем у стан, укључим климу и покријем се ћебенцетом.

А некада је то било незамисливо. И то не толико давно.

Расхлађивало се окретањем јастука на другу страну и спавањем са мокром косом, стављањем хладних облога на врат и чело, учесталим туширањем, упорним хлађењем лепезом, новинама или менијем у кафићу.

Морам да признам да никада нисам пробала да носим нешто од вуне лети, па ни чарапе, мада тврде људи да је она изолатор и да помаже у јулским и августовским данима.

Промаја је, код оних који нису имали вентилатор, била најбољи начин да се преживи, мада сви знамо да је уврежено мишљење код наших старих да промаја убија. А то мисли и већина људи у аутобусима, јер непрестано затварају прозоре. Додуше, да не грешим душу, отворе их када је укључена клима.

Биле су то десетине полупроспаваних ноћи, када сам се превртала с једног на други крај кревета, али најгоре сећање на врелину ми је из периода деведесетих, када је једне вечери мама правила пицу у пекачу.

Усијао се цео стан. Не могу да седим, не могу да лежим. Ништа не помаже. Онда смо отишли на Дунав и ушли у муљаву, прљаву воду, да бисмо се бар мало расхладили. А данас је и ноћу пријатније у становима него напољу.

Није тако тешко када сте свој на своме, али права мука је када сте туриста, а напољу се топи асфалт. Већина нема толико пара да иде од кафића до кафића, или им је глупо да глуме заинтересованост у продавницама. Моји су ме научили шта да радим у таквим ситуацијама – "Нађи цркву". 

"Ако је напољу велика врућина, а ти уморна, нађи неку католичку цркву, тамо можеш да седнеш, а због дебелих зидова је унутра хладно", рекао ми је тата.

Да расхладе могу и прскалице у парковима, које се користе за заливање траве. Када дува ветар, могу да нас освеже и фонтане.

Не улећу у њих само ђаци када заврше школску годину. Недавно сам на Ташмајдану видела човека који у фонтани лежи као у ђакузију.

Скроз се потопио, налактио на ободу фонтане и гледа пролазнике. Била сам љубоморна, али се нисам усудила да пођем за његовим примером. Да не би било да измишљам, прилажем и фотографију господина.

Радујем се јесени, коју сам некада мрзела због школе и факултета. Осим што ће време, надам се, бити пријатније, и рачуни за струју ће ми бити нижи.