Постало је ненормално рећи "желим да останем у Србији"

"Не желиш да идеш преко? Па како? Овде ништа не ваља". Шок и неверица, што би рекли таблоиди, на лицима оних који не разумеју да, авај, своју будућност видиш у земљи у којој си се родио.

Разумем све. Иако сам рођена тих деведесетих које су нас разориле, а у основну школу ишла двехиљадитих кад смо ушли у ту транзицију. Да, јасно ми је да за добар део становништва живот у Србији представаља пуко преживљавање, животарење од данас до сутра.

Свако, јелте, иде тамо где ће му бити боље. Где ће, ако ништа друго, моћи да се осећа као човек који зна за шта ради. То је у људској природи и сасвим је јасно. Ми смо бића која теже опстанку, а многи наши су место за опстанак нашли по Бечу, Штутгарту, Сент Галену...

Али, у истој тој природи је и осуђивање, поготово онога што не разумеш. Чини ти се ненормалним, чудним, немогућим. Како може да ти се остаје овде (где си, гле чуда, поникао!) а цела Србија иде напоље?

Како објаснити неком да за тебе живот није само звук СМС поруке са садржином "на ваш рачун је уплаћено..." или огромна кућа у малом селу код Пожаревца у коју нико не крочи? Како објаснити да је твој живот и та твоја породица у провинцији, недељни ручак, ценкање на пијаци са повртарима (на српском језику!), кафа са другарицама на Ади и спонтано окупљање и пиво усред недеље?

Како објаснити неком да ниси васпитан да кукаш, него да гребеш, да се не жалиш на све око себе, него да гледаш своје двориште и да средиш тај свој микрокосмос?

Како рећи неком да ти овде видиш неку перспективу јер су овде сви које волиш, који су те научили да не мрзиш и да се трудиш? Да верујеш. Да су твоји пријатељи овде зачели породице и боре се.

Углавном не знам како да дам неком одговоре на сва ова питања. Свесна сам да се њихово посматрање реалности у којој живе разликује од мог. Иако ни моји нису имали пара за оригинал патике, него за кинеске, и да се хлеб месио онда кад није било за пекару.

Могла сам, исто као они, своју будућност да видим напољу. Али, не видим је. Можда, у 25. години, гледам на свет наивно и кроз ружичасте наочаре. А имала сам (о, да, и то доста!) разочаравајућих искустава.

Људи су одлазили, премештали се, мешали се од кад је света и века. И наставиће. Ако желе, отићи ће. Али, има нас који бисмо да останемо. И нисмо ненормални.

Број коментара 39

Пошаљи коментар
Види још

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 26. април 2024.
14° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво