Како преживљавам радове на београдским улицама

У мојој породици сви су били у шоку када сам пре три године из прве положила возачки испит. Ја понајвише. Од онда возачку дозволу не вадим из новчаника. Није да ми је потребна јер аутомобил немам. Живела сам у заблуди да ћу га купити, али када сам сабрала све трошкове, схватила сам да се не исплати.

Добила сам, међутим, од маме на поклон за положени испит плишану „бубицу“, па када би ме неко питао, рекла бих да су ми родитељи купили аутомобил.

Ових месеци мало се кајем што га немам, мада и да га имам, питање је куда бих њиме. На посао сигурно не, јер радови су свуда унаоколо. Нити бих стигла брже, нити бих имала где да паркирам.

С друге стране, ни ГСП ми није од помоћи ако идем мање од 10 станица. Стајалишта су измештена, а аутобуси се заглављују на свим већим раскрсницама. Бус-плус не морам ни да носим са собом, и то не зато што нема контролора, него зато што бирам да идем пешке. Мерила сам: Шест станица сам препешачила а да ме ниједан од три аутобуса на траси није престигао.

Неко би рекао, па да, брже ходаш, али онда знојава дођеш на посао. Али то није баш тачно, знају добри познаваоци српског менталитета – клима убија. Зато, и када је има у аутобусу, увек се нађу они који ће отворити прозоре, и онда крене групно знојење. Чешће су, додуше, ситуације када нема климе. Онда су прозори затворени, јер и промаја убија.

Да се не лажемо, били су потребни радови на линији петице и двојке од Зоо-врта до Вука. Асфалт је у рупама, водоводне цеви сваки час пуцају. Исто важи и за Карађорђеву, мада се ни не сећам када сам се возила том улицом у смеру од Пристаништа ка Славији. Било је толико давно.

Ако радови заиста буду готови до 20. децембра, надам се да ћу до Нове године забравити на сва чекања аутобуса, заглављивања у Дечанској и Таковској, да ће ме проћи жуљеви на стопалима од пешачења и да ћу донети одлуку да коначно штедим за аутомобил.

Све ово има и своје добре стране, осим оне очигледне да аутомобили неће пропадати у рупе, а моја мама се саплитати о плоче и падати на улици. Иако нисам ишла да се сунчам, добила сам боју, уштедела сам јер нисам користила бус-плус, а верујем и да сам изгубила неке граме.

С обзиром на то да се и у Србији бележи пораст броја гојазне деце, овог лета ће се бар више кретати, а једна од најздравијих физичких активности је брзо ходање. Само понесите резервну мајицу, поготово ако идете на посао или у госте.

А у међувремену: размишљам о томе да тражим стан на Кошутњаку, због близине шуме и свежег ваздуха. До сада сам избегавала ту локацију због великих гужви код Сајма и у Кнеза Милоша. Међутим, ако набавим електрични бицикл за дуже релације и електрични тротинет за краће, биће изводљиво, чак и ако не направе метро.

Шта ћу зими и када остарим – не знам.