Тешка повреда кошарке на клизавом, домаћем паркету

Домаће кошаркашке лиге у региону завршавају се у исто време када и НБА сезона и то није једина сличност између ових такмичења. Управо те сличности прете да обесмисле не само балканске него и европске лиге чиме долазимо до незамисливог закључка - дај Боже да нам кошарка учи од фудбала.

Док се приводи крају финале Кошаркашке лиге Србије где играчи већ поприлично изнемогло клизају по паркету хале "Пионир" јер са на њему кондензује вода од топлоте и влаге, започињемо нову сезону контроверзи у нашим кошаркашким такмичењима.

Велики прасак направили су Црвена звезда и Будућност који су агресивним понашањем навијача и управа потпуно редефинисали појам "предности домаћег терена" да би затим Емил Тедески, један од највећих мецена регионалне кошарке изјавио да су ови клубови "државни пројекти" са којима он више нема интереса да се надмеће.

Навијачи и познаваоци кошарке "старе школе" реаговали су на Тедескијеву изјаву доста редуктивно, тврдећи да је упркос озбиљним улагањима схватио да се не може новцем купити оно што имају Звезда, Партизан или Будућност.

И то је тачно, али плашим се да Тедески није мислио на традицију, трофеје и континуитет спортског рада, већ управо на могућност да у репертоар свог јадрансколигашког наступа уклопиш синове државних функционера који пљују гостујуће играче, убацивање чврстих предмета у терен, директан притисак на судије, сламање воље појединих играча и сличне псине.

Куповина традиције 

Тедески је у међувремену одустао од свог покушаја са Цедевитом и њену лиценцу је пренео на посрнулу Олимпију из Љубљане кроз фузију два клуба.

То није првина и сличне интервенције правио је Небојша Човић за Звездом и ФМП-ом. У конфузији јадрансколигашке кошарке, поред професионалног постоји и национални кључ, тако да се Тедескијево увођење словеначког клуба и искључивање хрватског тек отвара као тема за расправу.

Но, преузимањем Олимпије, дефинитивно јесте дошао до клуба који има традицију и име, иако слутим да њихови навијачи неће бити тако агресивни према гостујућим играчима, уколико уопште буду прихватили Тедескија јер склони су томе да бране традицију клуба па и по цену одбацивања разних добротвора.

Елем, Тедески је заправо један много занимљивији симптом нашег кошаркашког проблема.

Он је годинама улагао милионе евра у виртуелни клуб који нема традицију и нема навијаче и борио се за улазак у Евролигу где на крају као да нису имали неке веће мотиве да заиграју, нити је локална заједница тиме била на било који начин галванизована.

Дакле, тај клуб је пре свега постојао захваљујући ентузијазму једног привредника него због тога што се некоме гледала кошарка.

Пре него што заспемо дрвљем и камењем Тедескија, вратимо се на почетак приче и финале Кошаркашке лиге Србије.

Зар она управо није најбољи пример бесмисленог такмичења у коме читави клубови постоје не би ли спортски радници и понеки мецена имали шта да раде?

Зашто мора та НБА? 

Српска кошаркашка лига жртва је опште НБА-изације европске кошарке која се пренела и на бившу Југославију.

Наравно, процес НБА-изације се чак и у најбогатијим европским екипама одвија на начин који који је неадекватан јер повећање броја утакмица не прати и комфор путовања односно ниво бриге за играче какав имају амерички професионалци.

Међутим, други сегмент НБАизације јесте издвајање појединих клубова који су се наметнули као толико доминантни, колико кроз акумулацију играчког и финансијског капитала, толико и кроз формирање УЛЕБа као кровне клупске организације да су практично превазишли оквире својих националних првенстава.

У јачим лигама додуше неки Химки повремено покуша да угрози ЦСКА, или Каршијака Ефес и Фенербахче, тога има и по Шпанији, али ван тога, па и код нас, ситуација је мање-више непрекидно идентична - Звезда и Партизан доминирају, иза њих Мега и ФМП из разлога који су опет па везани и за неке друге кошаркашке токове, сви остали су у дубокој сенци.

Наравно, уопште не треба доводити у питање могућност Србије да популационо, играчки, финансијски понуди више врхунских клубова.

То мање-више и јесу наше могућности. Ипак, остаје питање због чега онда уопште опстају такмичења као несрећни КЛС који сада делује као апсолутно слепо црево сезоне, изузев као формат за очување некакве кошаркашке инфраструктуре.

Међутим, та кошаркашка инсфраструктура се не чува тиме што ће неки клубови за милостињу држати неке играче, који су захваљујући тзв "отвореним уговорима" ту само у пролазу.

Она ће само надаље трулити ако не добије такмичарски смисао који тренутно нема.

Није проблем такмичарског смисла само у томе што су Звезда и Партизан толико јачи и моћнији већ у томе што ови клубови напросто немају ни мотив да их победе, и напредују јер инфраструктурно не могу да испрате играње у јачим ранговима.

Отуд имамо бесмисао играња такмичења у коме постоји дисбаланс снага на терену и потпуна конфузија у погледу мотивације.

Три нивоа америчке кошарке

Вратимо се онима који су измислили НБА. Наиме, управо у Америци можемо наћи кључ за решење овог проблема.

НБА заправо није једина форма кошарке у Америци.

Да, наравно, она има глобалну популарност, али тамо постоје још најмање три нивоа кошарке која се масовно прате.

Један је средњношколски и универзитетски ниво. То су аматерска такмичења која су врло значајна за локалне заједнице али и за публику на националном нивоу. Једина спона коју она имају са НБА јесте то што се одатле регрутују играчи који једног дана можда могу завршити у Лиги.

Али, ми знамо да се Лебронова средња школа или Дурентов колеџ никада неће наћи у НБА лиги и пласирати се у њу.

Па то постојање у "различитим равнима" не умањује уживање публике. Један од разлога за то је сама организација такмичења у којој ниједној екипи ништа није недостижно или нерезонски ако има квалитет да победи.

Затим, ту постоји и развојна НБА лига која је професионална и у њој играју момци из НБА тимова који добијају прилику да се разигравају јер тренутно нису у плановима тренера плус други играчи који желе да се домогну Лиге.

Ови клубови подсећају на КЛС по томе што су на нивоу састава као проточни бојлери, али имају публику, имају чак и трофеје за које се боре, иако је реч о филијалама великих НБА франшиза.

Но, народ који жели да оде на кошарку има шта да оде да гледа. Раније је било још и више ових мањих професионалних лига, неке од њих су имале чак и егзотична одступања у погледу правила.

Лига по мери Динамика 

У Србији имамо парадоксалну ситуацију да би се неким стицајем околности кроз низ повезаних такмичења Динамик и Реал Мадрид некада могли наћи један против другог, али наравно ми знамо да је то немогуће из читавог низа разлога.

Због чега онда не бисмо лепо направили такмичење по мери Динамика и оставили Звезду да игра са Реалом, и свакоме дали адекватне противнике и спортски мотив?

Одговор је нажалост у томе што је европска кошарка још увек умногоме зависна од јавног новца и што клубови који сви од реда имају професионално устројство па чак и играју у такмичењима која су власништво приватних фирми и друштава попут УЛЕБ или АБА, и даље озбиљну подршку црпе из локалних заједница, државних предузећа итд.

Стога, њима је потребно да имају неко фарсично локално такмичење као смоквин лист који ће створити илузију да су они део неког националног спортског живота иако нису.

У Америци управо аматерски рангови такмичења имају, између осталог, и подршку јавног новца, али професионални се финансирају као НБА односно њене филијале у развојној лиги (слично као што се Реал, Барселона или Бајерн финансирају од прихода фудбалске секције) од прихода.

Да не говоримо о многим иновацијама у погледу разних техника да се уједначи квалитет лиге као што је "селери кеп", драфт који фаворизује слабије екипе итд. што у Европи не постоји ни у најави (премда у фудбалу прве кораке прави тзв. финансијски фер-плеј који тера клубове да живе од прихода а не од улагања богатих власника).

Наравно да поред "јавног новца" ти "државни пројекти" онда имају и друге повластице као што је рецимо могућност мобилизације јавности и навијача кроз које се врше и часне и нечасне радње.

Нота бене, нигде није успостављен систем школског спорта раван америчком, па у том погледу не треба гајити илузије да се такав модел може пренети код нас.

Међутим, оно што се може пренети јесте став према спорту као према активности која је само у најређим случајевима врхунски професионални домет, што је не чини бесмисленом када га не досеже.

Ако је задатак клубова који данас чине КЛС а нису у АБА то да чувају пламен кошарке у разним срединама по Србији, да гаје младе играче и коначно буду станица за оне старије између два ангажмана, зар то није управо оно што раде колеџ екипе и развојна лига у Америци?

Зашто им се онда не би успоставило неко такмичење у коме би се надметали релативно равноправни тимови сличног профила и спроводили своју функцију у ширем спортском оквиру?

Регионализација кошарке 

А жељу публике ван Београда да виде наше АБА лигаше и Евролигаше можемо утажити и на друге начине.

Финале Купа се већ игра у Нишу. Нема разлога да се део АБА лигашких утакмица не игра ван Београда, па и део Евролиге.

Уосталом, Звезда је играла у Вршцу Евролигу и победила кад није могла у својој хали, дакле ни тај стандард није недостижан за неке локације ван престонице.

Тиме би ови клубови оправдали јавна улагања и јеванљелизовали игру широм земље.

Овако имамо релативно раврноправне двобоје АБА лигаша у КЛС, који су повремено наравно апсурдни, као рецимо кад играју Звезда и ФМП, и потпуна демолирања слабијих клубова где на разлике мање од двадесет поена тренери "великих" реагују грдњама на конференцијама за штампу.

Зар није и за публику ван Београда смисленије да гледају "велике" у неким такмичарским изазовима а "своје" такође у борби против себи равних?

Овакво решење довело би сасвим сигурно до много већег интересовања за КЛС и узбудљивијег такмичења.

У време када је систем такмичења био формулисан по принципу Купа шампиона, постојала је не само већа дисперзија шамионских титула по старој Југославији где су и мањи центри могли да их освоје, већ смо имали и чак четири екипе које су освојиле Куп шампиона, сваку из другог града (Београд, Загреб, Сплит, Сарајево).

Данас у Сплиту и Сарајеву имамо клубове у дубокој кризи а исто се може рећи и за Загреб.

Неко би рекао да ти клубови нису преживели транзиционе процесе и промене система такмичења, али то није истина, они који јесу итекако функционишу "по старим принципима" државне помоћи у разним формама.

Половична примена принципа довела нас је до ове ситуације где сада фудбалска лига код нас, упркос свим нерегуларностима, делује далеко здравије од кошаркашке, упркос томе што у Лиги шампиона такође имамо тренд НБА-изације.

Број коментара 3

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

субота, 20. април 2024.
6° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво