Битке на граници

Мисурата, која је недељама имала централну улогу у крвавој борби за власт између снага Моамера Гадафија и побуњеника, полако је пала у други план, јер се тежиште сукоба пребацило на границу према Тунису, где су устаници раније успели да заузму неколико места и гранични прелаз.

С обзиром на тунишанску наклоност устаницима, Гадафијеви стратези оценили су да би отворена граница према тој држави представљала увод у озбиљну кризу на западу, па су серијом напада покушали да отерају побуњенике преко граничне линије.

После два дана борби, у четвртак после подне, владине трупе су заузеле прелаз Дехиба Вазин и појурили побуњенике преко границе, при чему је неколико јединица прешло границу, а на тунишанску територију пало је и најмање десетак пројектила из вишецевних ракетних бацача.

Тунис је оштро протестовао, тражећи од Триполија да одмах заустави нападе и трупе повуче на своју страну границе.

Борбе се воде и јужније, на неких 300 километара од границе према Чаду, где су Гадафијеве снаге протерале побуњенике из Куфре, пошто су током дана на прилазе граду довеле значајна појачања и практично решиле битку.

Гадафијеве снаге опколиле су још неколико места у том региону, укључујући Зинтан, Налут и Џаду.

Вијагра, силовања и бојни отрови

Истовремено, дипломатска активност усмерена ка заустављању сукоба у Либији потпуно је замрла, што је у великој мери обесмислило консултације Савета безбедности УН, које су одржане иза затворених врата. На консултацијама је, како тврде извори на Ист Риверу, америчка амбасадорка при светској организацији Сузан Рајс покренула питање наводног систематског силовања, које спроводе Гадафијеве снаге.

Наводи Сузан Рајс нису наишли ни на какве реакције осталих 14 чланица најмоћнијег тела светске организације, мада су захтеви специјалне представнице УН за сексуално насиље Марго Валстром, да се у тестовима резолуција о Либији помену и силовања, ишчезла у компликованој дипломатској гимнастици великих сила.

Уз оптужбе за силовање, некадашњи Гадафијев министар полиције Абдул Фатах Јунис, који сада командује побуњеничким трупама, упозорио је да би влада у Триполију, уколико се нађе у безизлазном положају, могла да употреби хемијско оружје, које је наводно остало скривено од међународних инспектора.

Јунис је, такође, рекао и да се Гадафи никада неће предати, односно, да ће се борити до последњег тренутка и свим расположивим средствима.

Одлучност Гадафија да опстане на власти у великој је мери изненадила западне дипломате, који су на почетку операције ваздушних удара очекивали да ће побуњеници, уз подршку авијације НАТО-а, брзо прегазити деморалисане владине снаге и натерати их на предају.

После скоро шест недеља бесомучног бомбардовања, Америка је одлучила да побуњеницима пошаље опрему, али не и наоружање, у вредности од 25 милиона долара, што су ратоборнији међу политичарима у тој држави оценили као малодушан потез администрације Барака Обаме и подсетили како је њихов херој, Роналд Реган, 1988. године једнаку количину пара послао у Никарагву.

У Регановој изведби та помоћ се претворила у огроман међународни скандал и свеопште наоружавање трупа Анастазија Сомозе, али тадашња администрација ни у једном тренутку није помињала збацивање режима у тој држави.

Насупрот томе, више је него извесно да Обама нема намеру да устаницима у Либији пошаље и један метак, мада су његови званичници у неколико наврата јасно рекли да је ера Моамера Гадафија окончана и да либијски лидер мора да оде са власти.

Такав потез Вашингтона наишао је на салву осуда аналитичара, који сматрају да би САД, пошто већ здушно бодри побуњенике да се до последње капи крви боре за свргавање режима, уместо амбулантних кола, дурбина и радио-станица, могао послати и оружје.

Или, како је написао Њујорк пост, Обамин тим је коначно одлучио да америчке чизме згазе на тло Либије, једино што их неће носити Американци.

Такав приступ Америке, сматрају, само је увод у дуготрајно крвопролиће, јер су Американци успели да спасу побуњенике од пропасти, али им нису дали средства помоћу којих би могли да надвладају Гадафијеве трупе.