Страшна сећања на опсаду Лењинграда: Људи су падали од глади, кувао се желе од каишева

"Бака је умрла 25. јануара у  три сата 1942, ујка Васја је умро 13. априла у два после подне, мама је умрла 13. маја у 7 и 30 ујутру 1942, Савичеви су умрли, сви су умрли, остала је само Тања". Ово је током опсаде у дневник записала девојчица Тања Савичева.

У свом дневнику, наставница Јелена Скрјабина пише: "Следовање хлеба 125 грама за чиновнике, децу и немоћне, 250 грама за раднике. Свратила сам код пријатељице и она ми је дала рецепт – желе од каишева. Припрема се тако што се искувају каишеви од свињске коже и припреми се нешто налик на пихтије. Ова гадост се не може описати али ми смо јели".

Стогодишња Тамара Козлова каже да је у блокираном граду било као у паклу. Људи су на улици падали од глади.

"Тата је током блокаде умро од глади. Ја сам радила као медициска сестра у војној болници и добијала сам војничко следовање. Мама је преживела захваљујући томе. Хлеб смо натапали водом да бисмо имали више за јело, да би стомак био пунији", каже Тамара Козлова.

"Ми их убијамо, а они слушају Шостаковича" 

За време блокаде становници су преко звучника чули 3.740 упозорења за ваздушне нападе, али и песме Ане Ахматове и чувену 7. симфонију Димитрија Шостаковича.

Симфонија је изведена 9. августа 1942. године у великој сали филхармониије. Непосредно пре извођења, совјетска армија је жестоко бомбардовала немачке положаје да би ућуткала њихове топове и омогућила да се симфонија изведе без прекида.

Др Валентин Елбек имао је тада шест година. Сећа се да су се људи окупљали око звучника да слушају симфонију.

"Такође и немачки војници на својим позицијама слушали ту симфонију, јер су звучници били веома јаки и пренос је допирао и до њих. Слушали су и чудили се, ми их убијамо а они слушају музику", каже Валентин Елбек .

На том гробљу у масовним гробницама покопано је 420 хиљада становника Лењинграда, као и 70.00 војника бранитеља града. Уз незапамћен број цивилних жртава, Лењинград је дочекао слободу.