"Кад Словак не може да се навикне да је чешки премијер, а Курц је сценски реквизит"

Колико српска политика, дипломатија и медији посматрају В4 као релевантни регионални форум са утицајем и перспективом? Вероватно не довољно.

Колико Брисел доживљава В4 као утицајног непријатеља у властитим редовима? Вероватно тачно толико колико треба. Међусобно сумњичење је на оптималном нивоу.

Како службена Аустрија гледа на асоцијацију некадашњих "крунских територија" Хабзбуршке монархије - као на нелагоду, или на добродошлу, практично поклоњену прилику за додатну дипломатску промоцију Беча? И једна и друга мотивација се вероватно држе у балансу.

На крају, како четири земље у питању - Мађарска, Чешка, Словачка и Пољска - гледају на платформу коју су створили 1991, са циљем да их уведе у ЕУ? Да ли је В4 за њих интерно само оквир, више празна опна него супстанца, али свеједно симболички гарант да неће скончати у неком пројекту "однарођивања" и наднационалног инжењеринга? Готово сигурно.

У тренуцима истине, четворка вероватно зна да их више раздваја него спаја, и да је заједнички именитељ интереса премали да би их водио даље. Свеједно, чак и таква дијагноза не поништава значај међусобних веза унутар В4, јер у политици никада не треба занемарити интегративну снагу декларативног.

Осим тога, искрено, где би то они требало да иду даље, кад су ту где јесу? Ту где их је историја оставила након свих губитака територија, суверенитета и демографије, да сад унутар ЕУ оквира преговарају о новом механизму националне релевантности.

Вишеград на Дунаву је стара војна осматрачница, од римског кастела, преко аварске тврђаве, готичког утврђења са ренесансним анексима, коју су турске снаге потпуно уништиле приликом повлачења 1685. Тај топоним је био симбол опреза, контроле и отпора и пре него што га је четворка - тада још тројка, Чешка и Словачка су биле једна земља - претворила у активни политички појам 1991. године.

Аустријски Пресе: В4 около, Себастијан у средини

Овако конзервативни аустријски дневник описује сусрет В4 са ново-старим аустријским премијером:

"У фоајеу прашког Националног музеја, у неокласицистичком архитектонском драгуљу изнад Венцеслављевог трга, седе четворица премијера и необавезно ћаскају док чекају на почасног госта из Беча. Домаћин, чешки премијер Андреј Бабиш, стоји круто и напето, види се да га је прилика понела. Виктор Орбан је опуштен и самосвесан, шета се около импозантно широког физиса, шали са свима и засмејава их. Ту су још Матеуш Моравицки из Пољске и Петер Пелегрини из Словачке. Кад Сабастиан Курц коначно закорачи на бину, одмах га преузимају и скоро симболички гурају у средину. У оквиру свог годишњег окупљања под мотом "Европа разума" обасипају га љубазностима. За то имају сваки разлог - коначно, циљ им је да аустријског канцелара, колико им се он да, упрегну у властите циљеве. Бабиш га грли и поздравља на изврсном немачком, Орбан му тресе руку и жовијално намигује док честита на поновом избору за премијера."

Ова увертира у медијски извештај о прашком скупу аутоматски открива све политичке габарите В4.

Најпре, да је за извештаче ужасно тешко да напишу обичну голу информацију о скуповима В4, јер ту неких вести и нема. Суштина је у томе како је ко од актера одиграо игру, ко је кога боље искористио за јавну промоцију, па присутни новинари у недостатку опција одмах посежу за романсираним извештајима.

Пише се у сликама: Орбан "жовијалан", што значи супериоран иако игра у гостима; Бабиш се тресе на домаћем терену, као да се никад није навикао на то да је он, Словак, постао чешки премијер; Курц као сценски реквизит.

Друго, да Беч с много наклоности посматра ту групацију, што је и разумљиво, јер је она тако као ад хок квинтет са Курцом, скоро па територијални наследник Хабзбуршке империје. Службена Аустрија нема проблем са ситуацијама које показују да се историја догађа као драма, а понавља као водвиљ. Што се осталих тиче, они немају проблема с тиме да се мало додворавају историјском духу. Дипломатија у принципу живи од ласкања, не само сад у Прагу.

Треће, Себастијан Курц се нашао на скупу у функцији неформалног, али од ЕУ комисије ауторизованог посредника са вишеградском четворком. Тачно пре једне седмице је Курц био у Бриселу код шефице Комисије Урсуле фон дер Лајен и од ње добио задатак да се прихвати "подизања мостова" између Брисела и средњо/источноевропских ЕУ чланица, пре свега у области миграционе и климатске политике.

Упорност и тврдоглавост вишеградске четворке се исплатила. С једне стране, њихова унутрашња интересна кохезија је остала лабава, што је већ споменуто као циљ нижег ранга. С друге стране, успели су да створе форму ефикасног супротстављања Бриселу, чак дотле да им Комисија шаље "специјалног изасланика" на В4 самит у Прагу.

Четврто, Орбан је показао да га притисци из Комисије, презир из Европске конзервативне партије - којој је до суспензије чланства припадао његов Фидес - не погађају, барем декларативно и пред медијима.

Док су остала тројица чекала политичког пра-пра-пра наследника Фрање Јосипа, Орбан је чекао комшију и другара. У својим "орбановским" епизодама, Курц увек делује помало нелагодно, јер му је значење јасно, поготово још кад му Орбан пријатељски намигне, у смислу, знао сам ја да ћеш се ти извући, синовац!

Пољска, Мађарска и национална опција

Само пре десет дана, Орбан је у Будимпешти одржао годишњу вишечасовну конференцију за новинаре, на којој је у комбинацији озбиљног и ироничног исхвалио аустријског канцелара Курца.

"Себастијан Курц изненађује свет тиме што не престаје да изводи један бравурозни акт за другим", рекао је Орбан том приликом у Будимпешти. У коалицији са Слободарима је "богме било чупаво", али Курц је то преживео. И не само то, већ је и победио на изборима у септембру, те стварањем коалиције са Зеленима "остварио још један бравурозни чин".

Орбан (8.1. Будимпешта): "Тај политички брак у Бечу чак може и да траје! Нама Мађарима свакако импонује аустријска храброст. Аустријски пример добро функционише и као лабораторија за веће државе. У самој Мађарској је ту врсту партнерства између конзервативних и зелених тешко замислити. Зелени су као лубенице - споља зелени, унутра црвени."

Орбан иде на нерве Бриселу већ читаву деценију због хладнокрвне упорности да изгура националне интересе. Ту за Комисију нема ничег хитног, али је зато њен проблем са Пољском ургентније природе.

Комисија је још у децембру 2017. повела службени поступак (по члану 7 Лисабонског уговора) против Варшаве због подржављења националних судова, уопште угрожавања аутономности судске власти. Прошлог уторка је Комисија затражила од Европског суда да декретом укине такозвану "Дисциплинску комору", тело које делује као контролна инстанца унутар пољског Врховног суда.

Проблем: "Дисцплинска комора" је уставно стављена под владину контролу. Тиме је класична шема поделе власти на парламентарну, егзекутивну и судску, што је основица сваке демократије, укинута, јер у Пољској постоје још само две власти - парламентарна и егзекутивна.

У седмици кад се у Прагу окупили В4 + Аустрија, конфликт између Брисела и Варшаве је експлодирао.

Одашиљањем Курца као "специјалног изасланика", шефица Комисије Урсула Лајен даје сигнал да прихвата снагу четворке, да акцептира посебне националне интересе иритантних небитних држава, а то су у менталитету Брисела све које нису Француска, Немачка, или одлазећа Велика Британија.

НЗЗ: "Курц гради мостове у Прагу - али су обале све даље"

За швајцарски НЗЗ звезда скупа у Прагу није Орбан, није ни досетка с "крунским територијама", већ аустријски канцелар.

НЗЗ: "Динамика која зрачи из Себастијана Курца је део његовог успеха, барем онолико колико и његова рестриктивна миграциона политика. Сад, кад је по други пут постао канцелар, још више удара темпо; скоро би се рекло да је у хектичној потрази за изгубљеним временом из прошле године. Оно што је пропустио на домаћем, сад надокнађује на европском терену. У недељу је посетио шефицу Комисије Урсулу фон дер Лајен, у четвртак био на самиту В4 у Прагу, у петак примио у Бечу новог председника ЕУ Шарла Мишела. Улогу ‘градитеља мостова’ Курц радо игра, она тако добро паше у спољнополитички имиџ његове земље, која малу тежину на светској бини надокнађује слатком дипломатијом на све стране. Али у заиста контроверзним питањима између европског истока и запада ни он, ни премијери В4, нису проговорили ни речи. Сваку провалију је немогуће премостити, но није лоше одглумити подизање моста."

Немачки медији углавном не спомињу прашки самит В4. За тамошње медијске аналитичаре, тако осетљиве на питања стварне моћи и хијерархије, В4+1 је испод радара реалног утицаја.

Оно што је протеклих седмица привукло њихову пажњу је својеврсна "аномалија" уочена у политичкој пракси земаља вишеградске групације. Главни градови - Будимпешта, Праг, Братислава и Варшава - развијају се у супротном политичком смеру од својих држава.

Градске владе покушавају да се профилишу као делатна опозиција према националним владама. Средином децембра је главни градоначелник Будимпеште Дерђели Карачони позвао на састанак колеге из Варшаве, Прага и Братиславе да би договорили даље форме отпора према свако свом државном левијатану, пре свега како да новац из ЕУ кохезионих фодова добијају директно из Брисела, а не преко националних влада.

Карачони је мађарски Зелени; Рафал Тшасковски (Trzaskowski), градоначелник Варшаве, је из Грађанске платформе; Зденек Хриб из Прага је "Пират"; Матуш Вало (Vallo) из Братиславе је независан. Сва четворица су проевропски, либерално демократски и локал-патриотски. Не занима их нација него град као модерни полис, град-држава по узору античке Грчке.

Карачони је Орбанова "лубеница"; варшавски градоначелник нагиње конзервативизму; прашки либертаријанизму, то јест лаганој анархији; политичка одредница градоначелника из Братиславе је - архитекта и музичар.

Децембарски састанак В4-полиса под Карачонијем је завршен хладним тушем. Нити има законских начина да се градови економски развијају независно од националних влада, нити ће им Брисел на било који начин помоћи да додју до директног приступа европским фондовима.

Да ли се Европа, поготово она разочаравајућа, у целини креће у смеру асоцијације градова? За сада чврсто не.

Ту су негде немачки медији изгубили интерес за вишеградским полисима и нису га повратили до државног самита В4 прошлог четвртка у Прагу.

Балкански мостови... аустријског канцелара

Читалац ће приметити да је у опису "хектичне потраге за изгубљеним временом", како НЗЗ описује динамични програм ново-старог аустријског канцелара Себастијана Курца, упадљиво одсуство регионалне балканске политике.

Он у рукама држи све ингеренције у креирању спољне политике, "док су Зеленима допале углавном неважне ствари". На пример Косово, пише Пресе, иако одмах додаје да се мисли на либерализацију визног режима.

Али у општем спољном контексту, ништа у односу на Косово није "неважно", већ одмах показује нормативну и политичку природу.

У првом озбиљнијем интервјуу након што је постала државни секретар за културу, практично министарка културе, Улрике Луначек (Зелени) је изјавила да она "не схвата како је Хандке могао добити Нобела" (Пресе, 17. 1. 2020).

За самог Хандкеа неважно, он је награду већ добио. Али рачун за ту "српску победу", ако је она српска, већ се спрема. Луначекова је први официјелни представник аустријске државе и владе који је од објављивања вести о Нобеловој награди за Хандкеа прошлог октобра јавно негативно реаговао на ту вест.

Сви други су то сматрали аустријском победом.