Ванкувер – место за које се купује карта у једном смеру

Ванкувер није главни град провинције Британска Колумбија, али незванично јесте њена престоница. Са највећим бројем становника и инфраструктуром метрополе, то је дестинација за коју су многи имигранти из Србије, у последњих неколико деценија, купили карту у једном смеру. 

"Немамо тачне податке, претпоставља се да нас има око осам хиљада", каже Предраг Владиковић, почасни конзул РС за Британску Колумбију.  

То није велика заједница, па упркос томе, окупља се у две цркве, на два краја града. Старија, црквено-школска општина "Свети Архангел Михаило", основана је педесетих година прошлог века.

Црквено-школска општина "Свети Сава" са радом почиње седамдесетих година. И обе имају исте циљеве - одржање вере, традиције и српског језика.

"Приметићете да на службама користимо и енглески језик, али је српски и даље актуелан и доста наше омладине прича на српском", каже јереј Марко Радмановић, ЦШО "Свети Сава". 

За то се може захвалити труду наставника волонтера у обе цркве, у којима се недељом одржавају часови српског језика, музичког васпитања и веронауке. 

Драгана Кузмановић Лекић, координаторка у Црквено-школској општини "Свети Сава" каже да је изазов, и за њих и за децу, да се језик сачува. 

Највећи је изазов свима који дођу, ипак, прилагођавање на нова правила игре у друштву у коме се живот почиње од нуле.

Највеће изненађење - људи насмејани 

За Предрага Благојевића и даље је највеће изненађење, како каже, то што су људи насмејани.

Док се навикавате на другачији менталитет, у међувремену тражите посао, стан и за њега све - од кашике до кревета, јер у кофере из Србије не стаје све оно што чини свакодневни живот. Они који имају више среће и познанстава, мало се лакше скуће у туђини.

Новој, "дигиталној" генерацији, имиграната, у свему је неупоредиво лакше него онима који су дошли пре тридесетак година. 

"Тај осећај самоће, то је неописиво, поготово у оно време, није било интернета, медија, телефoна, једино је било телефона који је био прескуп", каже Весна Видић. 

"Било је тешко без фамилије, родбине, оне наше кулутре, неких ствари које ми у Србији узимамо за готово, док овде морамо да се прилагођавамо, тамо код нас гунђамо а овде се прилагођавмо", каже Драгица Ковачевић.

Цркве и данас имају улогу организатора друштвеног живота

Деведесетих се у Ванкувер долазило масовно. Био је то нови талас имиграције после дугог затишја и људи су се, каже Видићева, препознавали на улици по "матерњем језику", размењивали бројеве телефона и одмах започињали дружење. Али и обе цркве су тада организовале добродошлице за придошлице.

"Ми смо дошли као атеисти, то је генерација која је тек пред Канаду почела да се крсти масовно, јер смо ми деца комунистичке генерације. Кад смо дошли, ја сам ишла у цркву и било нам је драго да се бар нешто организује, али било је људи који нису хтели да иду у цркву", каже Весна Видић.

Обе цркве и данас имају улогу организатора друштвеног живота заједнице. Ту су тренинзи фолклора и фудбала, хор и недељни ручак.

Протојереј Малиша Миловановић напомиње да велики градови као што је Ванкувер имају велику предност јер имају доста наших продавница, позоришних представа, ресторана, књижевних вечери, других културних садржаја, који помогну људима да савладају носталгију.

Дом на новој адреси 

Друштвене мреже су данас место сусрета, и чине подношљивом удаљеност од породице и пријатеља, а то је оно што недостаје свима, упркос предрасуди да је домаћа храна прва на списку жеља из домовине.

"Путовао сам неколико пута па ме људи питају, па чак и рођаци да ми спакују нешто јер немамо, а имамо све", каже Предраг Благојевић.

И упркос тихој носталгији коју осећају готово сви, мало њих би потврдно одговорило на питање да ли планирају да се врате у Србију.

"Канада је млада земља и сви смо ми дошли од некуд и врло вас лепо приме, друштво вас лепо прими и лепо се осећате", каже Предраг Владиковић, почасни конзул.

И схватите да је дом на новој адреси, када у календару имате планиране обавезе и дружења по неколико месеци унапред.