Врућ идеолошки кромпир у Бечу – зашто опет драма која се играла кад су Аустријанци губили у Србији

Кад су Аустријанци у зиму 1914. губили у Београду, у Бечу се играла "Херманова битка". Кад су Гебелс и Хитлер позивали у "тотални рат", у Берлину се играла "Херманова битка". Клајстова драма је функционисала као пропагандистички текст једноставне емотивне поруке: домовина те зове, устани, убијај и гини!

Али како "Херманову битку" играти данас? Аустријска позоришна критика се нашла уједињена у оцени да је Кушејева режија "неразумљива".

Нема позоришног критичара који ће јавно признати да "није разумео" неки класични текст. Поготово не у доба еластичне симболике и електронских библиотека, а посебно не у немачком говорном подручју, чије је модерно позориште израсло директно из дела Гетеа, Шилера, Лесинга и – Клајста.

Зато је потребно смислити неки духовити изговор да се камуфлира зловоља јер је комад "досадњикав", режија "равна" а глума "промашена". "Нема интересантних ликова", жали се критичар ОРФ-а.

Изговор је нађен у анегдоти са премијере прошлог четвртка.

"Ништа не разумем", каже германска књегиња Туснелда, док чита писмо на латинском. "Ни ми!" гласно је добацио неко из публике и изазвао салве смеха у гледалишту.

Изговор је нађен у гласу народа. Обичан свет, обичан народ, vox populi, не разуме Клајста. Зашто би онда разумела позоришна критика, није њено да се супротставља народу у времену надолазећег популизма! 

Проблем је само у томе што је публику која долази на Бургове премијере, где карте углавном и не иду у слободну продају, тешко назвати "обичним народом".

Херуски/Пруси и Свеви/Аустријанци

Део реакција је тачан. Језички гледано, Клајстову изломљену реченицу са пет уметнутих споредних теже је разумети од Гетеове. Али "Херманова битка" има тако праволинијску историју рецепције да данас није потребно разумети текст да би се разумела увреда коју је Кушеј нанео светлим традицијама германског хуманизма кад се уопште одлучио за ту драму.

У овом тексту се комплекс Бурговог "Хермана" посматра у четири слоја. Прво, која је радња драме; онда какво је време у ком је написана; затим како је идеолошки употребљавана у доба Бизмарка, аустроугарских Хабзбурга и Хитлерових нациста; на крају шта је то "неразумљиво" Кушеј данас рекао публици у којој је седела и канцеларка Бригите Бирлајн.

Садржај драме: девете године нове ере, док Римом влада император Октавијан Август, а историјски Исус Назарећанин има 13–15 година, војсковођа Публије Квинтилије Вар води три римске легије у коначно освајање севера. Ако одигра како треба, Germania magna пада као крушка у његово крило.

Германска племена, петнаест на броју, стоје у вазалном односу према Риму, посвађани, разједињени, у рату једни с другима више него са самим Римљанима.

Херману, кнезу Херуска (Пруси), Вар обећава помоћ у обрачуну са Марбодом, краљем Свева (Аустријанци). У исто време, Вар обећава и Марбоду војну подршку против Хермана.

Вештом тактиком, без моралних скрупула, злоупотребом властите породице, ратном пропагандом у којој његови војници преобучени у Римљане пале и силују по земљи Херуска, што морају јер су Римљани "превише цивилизовани и не убијају довољно", Херману пође за руком да уједини Германе/Немце, како Клајст алтернативно употребљава оба појма.

Херман и Марбод, фингирајући непријатељство, навуку Вара и његове легије у мрачну Тојтобуршку шуму, где се на њих баци петнаест дивљих племена и до последњег их побију.

Текст завршава најавом рушења Рима. То проклето римско семе, каже Херман, "ми, или наши унуци" искоренићемо га без трага.

Паралелна радња се одвија између Хермана и Туснелде, његове жене. Она је по Клајсту добродушна блондинка, "хуманисткиња", како глумица која је играла Туснелду код Кушеја, Бибијана Беглау каже за РТС.

Херман подстиче Туснелду да прихвати удварање римског легата (амбасадора) Вентидијуса, како би Римљане уљуљкао у лажни осећај сигурности. Вештом манипулацијом Хермана, Туснелда на крају постаје крволочнија од свих и баца љубавника у кавез са изгладнелом медведицом.

Клајст: "Убијајте! Суд овог света вас неће питати за разлоге!

Клајст је "Херманову битку" написао 1808. године, у време Наполеонових освајања. Пруси су прегажени годину дана пре тога, с њима и руске савезничке трупе. Хајнрих фон Клајст, потомак породице из које потиче 18 пруских генерала, открива страст националног у себи.

"Клајстова националистичка фаза" до његове смрти 1811. је комбинација патриотизма, мржње, освете и глорификација убијања до истребљења. Од Француза бежи у Праг, из Прага у Беч, али и тамо је лоше среће, јер у јулу 1809. Аустријанци катастрофално губе код Ваграма. Читав германски свет је у рукама Наполеона, који је на врхунцу моћи и планира поход на Русију 1812.

У таквој ситуацији Клајст почиње да пише програматску литературу не би ли Прусе, генерално све Немце, тргнуо из дефетизма. Где год се у тексту спомињу "Римљани", мисли се на Французе.

"Херманова битка", као и ода "Германија својој деци", коју је написао у Прагу, пример су патриотске литературе без моралних и хуманистичких скрупула. Порука тих текстова је – мрзи и убијај; ако не мрзиш довољно, убиј мало више да се смириш, ако не убијаш довољно, вежбај да мрзиш, да лакше направиш оно што домовина од тебе очекује.

"Јеси ли устала, Германијо? Свиће ли дан твоје освете?" пита се Клајст у оди "Германија својој деци". Са Французима треба овако: "Нек све падине и пути белим француским костима блеште; ког' гавран и лисица поштеде, баците рибама на гозбу; пресеците Рајну њиховим лешевима, док вода кипи, нек им тела границе буду! Јури га (Француза, прим. В. К.) кô вука крвавим трагом! Убиј га! Суд овог света неће те питати зашто!

"Мој посао је мржња", каже Херман, и на Туснелдину примедбу како "има и добрих Римљана" одговара "добри људи су најгори људи!".

Ото Фројде: "Клајстов Херман није чекао на позориште, већ на Немачку"

"Херманова битка" је ратна пропагандистичка литература за подизање морала и ослобађање од етичких премиса. Будући да је драму писао велики писац, она је и бисер романтичне естетике о буђењу народа, стварању нације, херојској смрти, слободи од тираније и слично. Тај текст има два лица – с једне стране манифест слободе, с друге стране голи нож.

Како је Пруска била поробљена, Клајст је текст послао за Беч, али кад је и Беч пао, није више било сцене која би га играла. После Бечког конгреса 1815. Пруска и Аустрија су постале директни ривали, па опет није било позоришта које би се усудило да Хермана и Марбода пусте да се грле у пангерманској катарзи.

Рецепција Клајстовог текста почиње тек 1860. у Бреслау, а и онда са врло млаким пријемом и пред полупразним салама – "прекрваво, предрастично за фину душу образованог Немца", како у Килу 1919. пише докторанд Ото Фројде у дисертацији "Херманова битка на немачким сценама".

Фројде: "Драма 'Херманова битка' није толико чекала на позориште које ће је извести, како је Гете тешио Клајста у фебруару 1808, колико на Немачку која ће је употребити".

Шездесетих година рађа се Немачка спремна да издржи терет предаторске симболике Клајстовог "Хермана", у коме све врви од крволочних животињских тотема европске прашуме.

Бизмарк постаје пруски канцелар 1862. и отвара програм немачког националног и државног уједињења. Аустријанци су, све заједно с Марбодом, истерани из немачке државе и Тојтобуршке шуме, а Пруска заблистала у пуном сјају ујединитеља.

Али и онда је још потрајало деценију и по, пре него што су Немци истренирани у одустајању од тековина просветитељства. Прави успех "Херманове битке" почиње серијом извођења на берлинским сценама 1875. године, кад Клајстов текст напредује у симбол националног борбеног духа.

Фројде: "У свим временима су се копља ломила око јунака Хермана. Јављали се идеолози којима су емпатијске магле пореметиле природан инстинкт за рат, па сад полудели трабуњају без икаквог осећања за бити или не бити свог народа. Такви се препуштају сентименталним скрупулама и хуманистичким лепотама које никад не би издржале тест грубе стварности. Уз њих и извитоперено немачко грађанство, којима је њихова морална чистоћа важнија од домовине. Предуго су такви црпили са позоришног врела нежних, патетичних, плачљивих драмских јунака, да више уопште немају разумевања за мушко, енергично деловање Клајстовог Хермана, него га обасипају критиком и презиром. Да ли ће неко Хермана славити или осуђивати, у крајњој линији зависи од тога из ког политичког смера долази. А у том смислу нам се Бизмаркове речи нуде као најбоља илустрација – кад треба волети домовину, немачка крв нагиње анемији."

Од 1875, почиње незадрживи напредак те Клајстове драме по немачким сценама. Чувена трупа "Мајнингер" је путовала и у Москву, Одесу и Санкт Петербург (1890) где је месецима играла Хермана пред пуним руским салама, толика је била сугестивна моћ Клајстовог литерарног предлошка!

Децембар 1914, српски Тојтобург

Иако су Аустријанци и пре тога гледали немачке гостујуће трупе, прва Бургова продукција у Бечу премијерно је изведена 10. децембра 1914.

Има ли већег доказа од тог датума, да је Клајстов комад за немачки дух оно што је плес Хака за новозеландске Маоре – охрабрење пред битку, зазивање победе, ритуално игнорисање пораза, хомогенизација групе/нације? Само дан пре тога, 9. децембра 1914. године, аустроугарске трупе су коначно поражене на Колубари, а 15. децембра су их српске снаге избациле из Београда.

Тиме је завршен такозвани трећи балкански рат – онај рат који се вратио 1915. није имао много везе са првобитним аустријско-српским спором.

До краја Првог светског рата, инсценације "Херманове битке" су постале симболички простор националне жалости. Представе би се прекидале да се прочитају имена погинулих, гледаоци и ансамбл би стајали погнутих глава, неко би заплакао, а онда би се, у отпору малодушју, сви вратили у Тојтобуршку шуму да убију Вара, раскомадају Вентидијуса и почупају Туснелдине локне.

Права експлозија идеолошке инструментализације Клајстовог текста наступа са доласком нациста на власт. Само у сезони 1933/34, "Херман"се играо близу 150 пута на немачким сценама. После 1945. године, та је драма постала врући идеолошки кромпир, мало ко се усуђивао да је врати на сцену. Играла се једном у Источној Немачкој, али са другачијим предзнаком, тако што су "Римљани" постали "амерички империјалисти", па је у Тојтобургу измасакриран западни тип капитализма, али, као што се зна, брзо се опоравио.

Клаус Пајман је 1982. поставио "Хермана" у Бохуму, а онда читаву пројекцију пренео у бечки Бург кад је 1986. преузео ту кућу. Али Пајман је од крвавог Клајстовог предлошка направио љубавну мелодраму, тако што се фокусирао на однос Хермана и "Туси" Туснелде.

Пајман је припитомио Клајстов комад, пацификовао га и дао му димензију узвишене борбе за слободу малог народа. Мартин Кушеј се сада вратио оригиналној бруталности Клајстове драме. То је оно на шта позоришни критичари мисле, кад кажу да "не разумеју" ову режију новог Бурговог интенданта. Зашто иде тамо где су толики поломили ноге?

Кушеј је "Херману" вратио сећање на историју идеолошке и политичке инструментализације. Кад пред крај представе на Марбода пада "снег" од листова папира, то је метафора за "историјски дискурс" који тај комад прати у двеста година од кад је написан. Такође, извесна физичка сличност главног глумца Маркуса Шојмана са Гебелсом, потенцирана је шминком, гардеробом и наступом, што гледаоца гура ка интерпретацији комада као симболу радикалне медијске пропаганде.

"Германи" су боси, "Римљани" носе ципеле, што је опет метафора за припадност тлу и крви. "Боси" стоје на своме, у директном контакту са домовинским тлом, док су "обувени" уљези и издајице. Немачки кнезови на крају поздрављају Хермана са нацистичким "хајл!" поздравом.

То је, тек толико на нивоу историјске меморије, недовољно за праву провокацију аустријске културне сцене. Свака режија неког текста Елфлриде Јелинек завршава у том смислу, да су сва деца "Германије" "нацисти у души".

Истинска Кушејева провокација је у стилу и глуми, у стилизацији мржње као сталожене техничке категорије која се спроводи дисциплиновано, без узбуђења и вике, у мржњи као радном односу. Хани Арент би се режија свидела. Тамо где се очекивала историјска катарза, стигла је досадна бирократија. 

"Римљани" више нису "Французи", већ највише личе на бриселску администрацију, алтернативно на представнике неолибералног глобализма; док "Германи" више нису ни Бизмаркови, ни Хитлерови Немци, већ уопштено грозни народи као носиоци популистичког национализма.

Ко ће бити добар ако сви постану лоши? Мала тајна Кушејеве режије: нема добрих. Добре су само намере, а како оне завршавају, и то се зна. 

Да ли је то нихилизам? Не, то је Словенац на власти у позоришном храму немачког језика.

(Културни дневник РТС-а ће у уторак, 3. децембра, имати извештај са премијере у Бургу.)