Штази је још међу нама

Иако се протеклих 30 година говорило о лустрацији људи који су помагали и извршавали репресију над грађанима некадашње Источне Немачке, познатије и по акрониму ДДР, и новооткривени случај подсећа да агенти и сарадници источнонемачке тајне полиције нису превише пропатили после пада комунизма, те да је Штази и даље међу нама.

Берлинер цајтунгу претио је банкрот док га у септембру ове године није купио мултумилионер и предузетник у сфери информациоих технологија Холгер Фридрих, који најавио да је његова визија да лист поново учини интересантним.

Али, шок је уследио када је Велт ам Зонтаг објавио да је Фридрих био неформални сарадник Штазија, те да у његовом досијеу пише да је шпијунирао своје колеге док је служио као војник Националне народне армије.

Како се наводи у досијеу, Фридрих је под кодним именом Петер Бернштајн достављао Штазију информације и извештаје о војницима и људима блиским цркви, које је надзирао у периоду од 1987. до 1989. године.

Фридрих се одмах огласио и потврдио да је радио за Штази али, како тврди, на то је био "присиљен" и при томе није одавао ништа што се ионако није знало. Као разлог зашто овај део сопствене историје није изнео у јавности, Фридрих наводи да "није био активан члан Штазија". 

И док је то откриће утицало да Берлинер цајтунг донесе статут којим ће спречити утицај власника на новинаре, у немачкој јавности се мало ко подсетио шта се догодило са агентима и доушницима Штазија, који је био делом одговоран за тамничење више од 200.000 политичких затвореника, као и смрт око 1.000 људи који су покушали да побегну из ДДР-а.

Досијеи о више од пет милиона људи

Иако је после пада Берлинског зида бившем особљу Штазија забрањено да преузимају јавне функције, реалност протекле три деценије је била поприлично другачија.

Крајем осамдесетих у Штазију је радило око 91.000 људи, али су још стотине хиљада њих - неки истраживачи тврде чак два милиона - било задужено да шпијунирају своје пријатеље, породицу и колеге и о свему дојављују Штазију. Тако је та злогласна служба имала досијее о више од 5,5 милиона особа, а агенти службе су на основу праћења одлучивали о њиховим судбинама, каријерама и уопште животима.

Након поновног уједињења, многи полицајци, наставници, домари и остали запослени у државним институцијама морали су да попуни упитнике о евентуалном ангажману у Штазију, што је требало да их дисквалификује у добијању новог државног посла или да их остави без актуелног посла у јавној служби.

Међутим, када је Немачка обележавала две деценије од пада Берлинског зида и даље је био актуелан податак да чак 17.000 бивших "штазијеваца" и даље ради у јавним службама Немачке.

Суштински, чак и функционери Штазија нису тако лоше прошли.

Примера ради, дугогодишњи шеф Штазија Ерих Милке је после пет година затвора пуштен из здравствених разлога.

За разлику од њега, појединим млађим агентима вишеструко се исплатило то што су заједно са тадашњим агентима совјетске тајне службе КГБ, међу којима је био и данашњи руски председник Владимир Путин, сарађивали у врбовању западних Немаца.

Успеси бивших агената

Протекле три деценије вероватно највише је профитирао Матијас Варниг, бивши "штазијевац" који последње две деценије ведри и облачи енергетском сарадњом Русије и Немачке. Његов вртоглави пословни успон почиње 1990. када је добио посао у "Дрезденер банци", коју је наводно раније шпијунирао.

Годину дана касније, управо он успева да испослује да та немачка банка буде прва страна банка која ће отворити експозитуру у Санкт Петербургу, граду у којем је за привлачење страних инвестиција био задужен тада новајлија у политици - Владимир Путин.

Иако званично тврде да су се упознали тек тада, мало ко верује да се Варниг и Путин не знају још из Дрездена. Оптужбе немачких медија да су њих двојица заједно регрутовали западне Немце да шпијунирају за совјетску тајну службу, Варинг одбацује као неистине.

Ипак, тај бивши агент под кодним именом Артур, како се може сазнати из декласификованих архива Штазија, био је често награђиван због успеха у сазнавању информација из Западне Немачке, која су се тицала енергетског пословања, управљања предузећима, биотехнолошких истраживања, компјутерских технологија и бројних индустријских тајни.

Док је био на челу руске испоставе Дрезднер банке, она је брзо добила уносне послове са "Гаспромом" и "Росњефтом", а Варниг постаје веома утицајан у руским пословним круговима. Од 2003. до 2015. био је у надзорном одбору "Росија банке", а од 2006. до 2016. генерални директор компаније "Норд стрим", која је од Русије до Немачке изградила гасовод "Северни ток". Штавише, од 2015. је и на челу компаније која ће градити други крак тог гасовода.

Осим тога, он је и у надзорним одборима руске државне банке ВТБ, немачке енергетске компаније ВНГ и "Росњефта", потом је председник борда директора руске државне компаније за дистрибуцију нафте "Трансњефт" и алуминијумског гиганта "Русал", као и председник административне управе швајцарског огранка "Гаспрома".

Лукративне каријере након пада комунизма 

Али, Варниг је заправо само један од низа бивших агената и неформалних сарадника Штазија који су направили лукративне каријере после пада комунизма.

Тако је откривено да је дугогодишњи финансијски директор немачког огранка "Гаспрома" Феликс Штрехобер заправо био агент Штазија, а директор за људске ресурсе те компаније Ханс-Уфе Крехер неформални сарадник те службе.

Међу неформалним сарадницима Штазија био је и аустријски мултимилијардер Мартин Шлаф, који је у српској јавности познат у оквиру приватизације "Мобтела".

Истрага Бундестага утврдила је да је Шлаф за десетине мииона марака снабдевао Источну Немачку робом која је била под ембаргом западних земаља, те да су његове компаније "играле кључну улогу" у настојањима Штазија да обезбеди финансијску будућност Штазијевих агената и после нестанка ДДР-а.

Парламентарна истрага утврдила је да су за непуних годину дана од пада Берлинског зида до уједињења две Немачке Шлафове фирме добиле огромне количине новца од ДДР-а, а да је "штазијевац" који је то омогућио врло брзо добио једну од високих позиција у Шлафовим фирмама.

Иако су немачке власти покренуле грађанску парницу против Шлафа пред судом у Швајцарској, тужба је одбачена.

Ни у Немачкој није дошло до судског процеса, али мало ко је до данас остао уверен да је лустрација у Немачкој иоле спречила бивше Штазијеве агенте и неформалне сараднике да не само направе успешне каријере, већ и да се обогате.