Макронов модел проширења – стратешка "перестројка" на Западу

У документу који је из Париза послат у Брисел стоји да се француски предлог проширења ЕУ заснива се на четири главна принципа: етапном приступању ЕУ, строжим условима процеса, конкретнијим користима за грађане, али и могућност назадовања. Француски председник Емануел Макрон новим предлогом настоји да ојача позицију унутар блока. Политика штапа и шаргарепе могла би да буде замењена политиком на чијем се менију налазе "конкретнији" садржаји. Међутим, као што вишедеценијско искуство говори, нигде нема бесплатног ручка.

Да ли нови модел проширења који предлаже француски председник Емануел Макрон значи и нова савезништва? Може ли Макрон новом политиком пријема земаља Западног Балкана да прошири зону француског утицаја унутар ЕУ? Шта то значи за Макронове бираче? О томе за РТС говори дописница Радио Београда из Стразбура, Наташа Јокић.

Какво је расположење у Француској о новим принципима које је изнео председник Макрон? Како се тумачи тај нови модел?

Макронов предлог о новим начелима политике проширења ЕУ у јавности у Француској прошао је потпуно незапажено. Овдашња јавност исувише је окренута све бројнијим унутрашњим проблемима. Најављени су нови социјални протести за 5. децембар. Влада се плаши да не дође до "коагулације" различитих незадовољстава и експлозије насиља какву смо видели пре годину дана.

Према званичним статистикама, од када је Макрон на власти Француска је наставила да увећава опште богатство, али се парадоксално увећао и број сиромашних, оних који не могу да "саставе крај с крајем" од својих зарада.

Неравномерна расподела богатства и приватизација јавног сектора по сваку цену, онако како то налаже документ директива Европске комисије Француској довеле су стање у земљи до усијања тако да предлог о новој стратегији проширења ЕУ овде није изазвао веће коментаре.

Заузврат, када је пре десетак дана Макрон блокирао почетак преговора о пријему Северне Македоније и Албаније у ЕУ – та вест добила је доста пажње у француским медијима.

Какав је став Макронових бирача о том моделу проширења? 

У Француској, као и у осталим западноевропским земљама, јавно мњење нерадо гледа на нова проширења ЕУ зато што је политика штедње у комбинацији са чињеницом да најбогатије корпорације и банке не плаћају порезе - одузела углед ЕУ, која неолиберални модел економије прописује као обавезу.

Имам утисак да већина становништва овде и даље јесте за ЕУ, али не овакву каква је сада – ЕУ која није довољно демократска (избори постоје само за Европски парламент) и пречесто делује као да штити пре свега интересе крупне индустрије и банака, а не грађана. Очекују се неке промене у функционисању саме ЕУ, а не нова проширења. Макрон је пре десетак дана поводом блокаде Северне Македоније и Албаније рекао: "Зашто би нешто што не функционише са 28 чланица – функционисало са 30 чланица?"

Тиме је изашао у сусрет хоризонту очекивања својих потенцијалних бирача. Иако су нови избори тек 2022. године, он се већ озбиљно спрема за њих.  

Шта би тиме Емануел Макрон могао да постигне, да ли се на тај начин јача позиција Француске у Европи и да ли тиме Француска покушава да преузме улогу главног играча од Немачке?

Блокирајући почетак преговора ЕУ са Северном Македонијом и Албанијом, Макрон је јасно дао до знања да су односи између Париза и Берлина затегнути. Фасада "немачко-француског мотора ЕУ" дефинитивно је дотрајала и напукла. Иза те фасаде је Макроново незадовољство јер Немачка није на делу подржала ниједан од његових предлога који се тичу реформе Европске уније. Сећате се да је 2017. Макрон објавио предлог Европе у више кругова чије би језгро чиниле чланице еврозоне са заједничким министром финансија и заједничким парламентом и неком врстом "европског монетарног фонда".

У јесен те године били су одржани немачки избори, али је влада формирана тек почетком наредне године. Канцеларка више није имала исту политичку снагу као раније. Чак и да је хтела, она није могла да подржи идеју од које се већини штедљивих Немаца диже коса на глави – да имају заједничког министра финансија – дакле заједнички новчаник са Французима. Немачка чак и сада, када ствари не иду баш најбоље у економији, има суфицит у јавном буџету, док Француска има рекордан дефицит од скоро две и по хиљаде милијарди евра. Скоро 100 одсто укупног друштвеног производа.

Као што је свако пријатељство прећутни пакт о реципроцитету, тако је и немачко-француски "пар" могао да функционише само на основу начела равнотеже и равноправности. Све је очигледније да та равноправност и равнотежа не постоје. Немачка је у име Европе водила више немачку, а мање европску политику. Кроз проширења ЕУ изградила је огромну зону свог утицаја на истоку Европе и на Балкану. Француско економско и политичко присуство је на тим просторима сасвим бледо.

С друге стране, ЕУ није водила посебно активну политику јачања утицаја у Медитерану и северној Африци где Француска и историјски и географски може да јача своју зону утицаја. У том контексту можете јасније да сагледате смисао Макроновог блокирања отварања преговора са Северном Македонијом и Албанијом. Макрона су, уосталом, подржали и Данци и Холанђани.

Макрон је, блокирајући почетак преговора са Тираном и Скопљем, рекао Берлину да Француска више неће у име евроунијског заједништва да подржава немачку стратегију ширења утицаја, а да заузврат не добија ништа – никакву фактичку подршку Макроновом плану федералног уједињавања у европску наддржаву. Иначе, идеја да би Макрон могао да постане нови лидер ЕУ, моћан као некада Меркелова и томе слично – не делује озбиљно.

Моћ канцеларке потицала је од моћи немачке економије пре свега, као што немоћ Макрона потиче из тешке ситуације у којој се налази Француска, која је скоро остала без своје индустрије. Приватизацијом "Алстома", под околностима које сада истражује суд, чији је део купио амерички "Џенерал електрикс" – САД имају власништво над елементима неопходним за функционисање француске цивилне нуклеарне индустрије и војних нукеларних подморница.

То вам илуструје где је Француска.

Зашто се апострофира "спорост" у економским и политичким реформама неопходним за чланство? 

Нисам у могућности да се упуштам у тумачење "шта је писац (односно Макрон) хтео да каже". Да констатујемо неколико елемената који наводе на размишљање. Прво, земљама са развијеном индустријом није у интересу да земље Балкана уђу у ЕУ. Њима је више у интересу да процес припрема траје, а да за то време њихове велике индустријске групе улазе као инвеститори под околностима које им гарантују добит кроз уговоре о "заштити страних инвестиција" и добијајући јефтину радну снагу.

Уз то, политичке и економске реформе неопходне за чланство у државама Балкана изводе се врло споро. Ипак суштина је у томе што постојеће државе чланице, поготову оне "старе" са Запада немају јединствен интерес да до проширења сада дође. Владе тих држава пре свега немају подршку бирачког тела за проширење Уније.

То што су Макрона због става око Северне Македоније и Албаније критиковали никад изабрани функционери попут председника Европског савета Доналда Туска говори само колико је бирократска конструкција ЕУ сложена. С једне стране су владе држава чланица које зависе од својих бирача, а са друге су челници институција ЕУ које никада нико није изабрао. Они функционишу у два различита регистра, размишљају на различите начине. Зато између влада држава ЕУ и институција ЕУ постоји стална напетост која све више парализује Унију.  

У време пре избора Трампа, ту напетост решавале су САД чије су директиве увек биле спона између чланица ЕУ. Рецимо, сећам се када су примане Бугарска и Румунија, чекала сам једног члана немачке посланичке делегације испред сале у којој се гласало у Европском парламенту. 

Рекао ми је да је гласао "против" иако је директива партије десног центра којој припада била – да се подржи пријем Румуније и Бугарске. "Куда идемо ако њих примамо? неспремни су", рекао је тај посланик. Иза донекле форсираног пријема Бугарске и Румуније била је воља Вашингтона. Била је то награда за савезништво.  

Може ли такав начин приступања, у коме се тражи етапно приступање ЕУ, строжи услови током процеса, али и конкретније користи за грађане и реверзибилност, односно могућност назадовања или санкционисања ако земља кандидат назадује у испуњавању критеријума, да на неки начин буде и полуга за строжу контролу? 

За сада не видим неку суштинску промену између постојећег система пријема и овог који Макрон предлаже. Формална разлика постоји.

Иза овог етапног примања назире се она Макронова идеја изнета на Сорбони 2017. године о Европи у више кругова. Без подршке Немачке и ова Макронова идеја остаће теорија. И ако ступи на снагу овај "нови модел" сâм по себи ништа неће променити у распложењу бирача западноевропских држава према проширењу. Ствари су, како сте видели, много сложеније, реч је о периоду стратешке перестројке на Западу када су стари савези у распаду, а нови се још нису успоставили.

Број коментара 5

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 29. март 2024.
15° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво