Шта ће Немци научити од победе Себастијана Курца

Нигде се резултати аустријских избора нису тако пажљиво анализирали као у Немачкој. Које се лекције одатле извлаче, питају се немачки коментатори и аналитичари. Шта та колористичка констелација – 37,5 за Тиркизне; 21,2 за Црвене; 16,2 за Плаве; 13,9 за Зелене; 8,1 за Пинк-розе Неосе – значи за Берлин, немачке партије и национални електорат?

Практично унисони одговор је – ништа, докле год на власти остаје канцеларка Ангела Меркел.

Канцеларка је на власти, али у дистанци према вршењу власти; она влада, али више не зна с ким; њен легитимитет је више моралне него политичке природе.

Меркелова је Немце ставила у фазу чекања, онако као што је то раније учинила и са читавим Западним Балканом.

Све је више "вакумираних" елемената у земљама, политикама и друштвима која су се, што по закону, што по распореду снага, нашла у простору ауторитета немачке канцеларке Меркел.

Та широка наднационална поља на која се протеже њен ауторитет, то је данас периметар тишине и замрзнутог покрета.

Немачки Билд: "За разлику од аустријске динамике, у Немачкој се не може очекивати никакав покрет, никаква модерна конзервативна политика, никаква визија за земљу. Једино до чега је Ангели Меркел још стало, је њено политичко наслеђе; једино о чему још Анегрет Крамп Каренбауер брине је да преживи на врху странке."

Чак и ако се узме у обзир да је Билд од почетка склон Себастијану Курцу, структурне аналогије што их медији генерално граде су овакве: Курц = динамика; Меркелова = прошлост (наслеђе!); АКК = егзистенцијално клупко страха.

У бој, у бој, за народ туђи

Биралишта у Аустрији још нису ни била затворена прошле недеље, први резултати још нису били објављени, кад је из ЦДУ изашло саопштење да би та партија требало да буде прва која ће извући лекцију из победе аустријских конзервативаца.

Сад је наравно питање, који гремиј ЦДУ је тако нешто написао, потписао и проширио. АКК сигурно не.

Реч је о "Унији вредности" (WerteUnion), конзервативној групи унутар ЦДУ, основаној пре две ипо године, као израз незадовољства над канцеларкиним политичким курсом, пре свега у области миграција.

Група има око 2000 чланова, што је мало, ако се узме у обзир број партијског чланства ЦДУ, али више него довољно ако се она схвати као идејни trust/think-tank немачких конзервативаца.

Поруке из саопштења "Уније вредности": Група ЦДУ/ЦСУ мора да ради исто што и Курц – да се бори против илегалне миграције, да пореску политику прилагоди породици, те да престане да се стиди хришћанских корена.

"Пример Себастијана Курца је још једном показао да и грађанска странка може освојити велику популарну подршку ако покаже јасни профил", коментарисао је Фридрих Мерц, велики критичар Ангеле Меркел, политичар који је прошле године минимално изгубио од АКК у борби за руководство странке.

Али шта је "јасни профил" у немачком моментуму, више политике у стилу АфД-а?

И каква је то свађа око конзервативне позиције у највећој европској конзервативној странци, зар нису сви конзервативни по дефиницији конзервативни?

Шта је конзервативно у европској политици се мање више зна - уважавање хришћанског наслеђа на нивоу културних система; промовисање породице као основне друштвене јединице; представа да су грађани одговорни сами за себе, па тек онда држава за њих; уважавање нације, али без претеривања; поштовање академског образовања; избегавање брзине у промени закона и устава.

Одмах у првој тачки се између аустријских и немачких конзервативних појављују битне разлике.

Курц прихвата симболичко наслеђе хришћанства, Ангела Меркел не. За њу и њен најближи тим се "религија" показује као тема само у смислу исламске религије.

У њеном схватању, ислам је оно на чему треба радити да се интегрише у секуларно друштво.

При томе Меркелова прави опасну логичку грешку тиме што интегрише две суштински супротстављене ствари: једну увезену религију у једно друштво које се одрекло властите религије.

Интегрисати муслимане као особе је много мањи подухват него интегрисати ислам - прво је посао људских димензија, друго тектонских.

Прво направи свака амбициознија месна заједница и школа, друго је посао за Херкулеса.

То је разлог зашто се канцеларка мучи са регулацијом свог "наслеђа", зато што у миграцијама као главном сегменту кроз који се њена политика јавила на светској сцени, покушава да реши квадратуру круга.

Да би њено наслеђе испало позитивно, или би Немци морали да поново постану религиозни и тако као религиозно друштво прихвате муслиманску религиозну заједницу унутар заједничке државе, или би муслимани требало да постану секуларни свуда тамо где нису приватни.

Курц делује као неко ко је свестан да се ту ради о политичкој дилеми – да ли ће европски секуларизам бити уцењен од стране исламске религиозности, или обрнуто, хоће ли исламске религиозне заједнице у формирању бити уцењене од стране европског секуларизма?

Меркелова или тога није свесна, или не жели да призна такво стање ствари, јер би признање било директан ударац на оно што је још задржава на власти - брига о томе како ће историја једном оценити њену улогу.

Код друге тачке, вредновања породице, Меркелова и Курц су исти. Породица је светиња, с тим да породица више није иста.

Класична шема мушкарац-жена-подмладак развила се у низ различитих gender-варијација.

Дај ми да ти дам

Трећа тачка, она о томе да прво људи морају помоћи сами себи, да би им помогла држава, актуелна је још од времена прве конзервативне револуције, у грубој рачуници два и по века.

То је истовремено и један од главних постулата капитализма с људским лицем, оног који се у двадесетом веку развијао у сарадњи са социјалдемократијом.

Ту се поново показују разлике између Меркелове и Курца. Она пушта немачке грађане да гладују и умиру на суровом Hartz-систему за незапослене, док истовремено из државног буџета издашно финансира мигранте – станове, образовање, радна места, здравствену заштиту и додатке за другу и трећу жену.

"Издашно" треба схватити у релативном смислу. У сваком случају издашније него властите грађане који су испали из социјалне мреже.

Курц је проблем решио на следећи начин, а у зависности од тога с ким уђе у коалицију и даље ће га решавати у том смеру: Како у данашњем свету глобалних миграција за једну државу-нацију није више морално одрживо да властите грађане помаже издашније него новопридошле (исламске) мигранте, онда се неће помагати никоме.

Да није било Слободара у влади, Курц би пре годину дана увео Hartz-систем у Аустрију по угледу на Немачку.

Систем Hartz IV – правило да држава незапосленом узима сву имовину осим стана ако га има и готово сву уштеђевину пре него што му исплати месечну социјалну помоћ од које је немогуће живети - није увела Меркелова, већ социјалдемократа Шредер.

Свеједно, он је данас на делу у Немачкој. Да је Курц победио тако да је коалиција са Неосима могућа, он би га сутра увео и у Аустрију.

Такав систем би био замислив и под Зеленима – њих углавном занима клима, а не судбина људи без посла.

Друштвени механизам који је ту на делу сад постаје јасан: Меркелова чува мигранте од разорних последица Hartz-a.

Курц је спреман да властите грађане подвргне Hartz-у не би ли тиме мигранте спречио да се користе аустријским социјалним системом.

Одредбе о нацији и вери у академско образовање захтевају посебан текст, па се овде неће користити као критеријуми за разлике између аустријских и немачких конзервативаца.

Остаје брзина, односно спорост као знак препознавања модерне конзервативне владе.

Чоколадна страна Немачке

Све немачке амбасаде у Бечу зову пробране госте на прославу Дана уједињења 3. октобра или који дан раније, у велебну палату кнежева Лихтенштајн.

Три су амбасадора: билатерални Ралф Бест, иначе бивши новинар Шпигла, затим Геза Бројтигам из Европске организације за безбедност и сарадњу, и Герхард Кинзле, шеф немачке мисије при Уједињеним нацијама.

Ове године, као и лани, као и преклани, главне звезде су "торте уједињења".

Гости ће добити белих кобасица колико желе, "леберкезе" обични и пикантни, пите кромпируше и од гљива, переце, хренове и хладне сосове разне, све то се чини да нема краја и као да се обнавља магијом.

Али торте, њих никад нема више од четири. Оне су праве, војвођанске по идентитету, кетеринг најбољих бечких кондитораја, пуне путера, чоколаде, јаја, марципана и шећера, сваки комад по 35.000 калорија.

У ових неколико година већ се усталила мала традиција – гости се најпре гурају у барокну Херкулесову салу да чују поздравне говоре, затим праве кратку станицу код белих кобасица, а онда стрпљиво чекају да Немачка покаже своју чоколадну страну.

Ко није стао на време у ред, нема торте. Оне су истина велике, али је гостију пуно, нема за све.

Из године у годину, поздравни говори су све краћи, редови испред торти све дужи.

Ова епизода служи као илустрација за однос према спором-брзом код аустријских и немачких конзервативаца, у основи за начин коришћења политичког времена.

Из немачког обележавања уједињења нестају полет, радост, и динамика који су нацију носили пре тридесет година.

Такви су и коментари ове године. Немци се не кају што су се ујединили, само су заборавили зашто су се томе радовали.

ФАЗ, коментар Данијела Декера "Тужбалица немачког уједињења": "У ових тридесет година Трећи октобар није изродио скоро никакве нове традиције, симболе и ритуале. Уместо тога, Дан уједињења је постао шифра за путујући циркус, приредбу без страсти у жалобној црнини."

Такође ФАЗ, анализа Клаус-Дитер Франкенбергера "Храброст која прескаче жице":

"Данас је толико фрустрације у Немачкој. Прошлост се види као златна, живот у демократији се проглашава неподношљивим. Ту има нечега - од уједињања и ‘повратка‘ источних суседа у Европу, свет је отишао супротно од раја, постао је непријатно место, пуно нових несигурности, неурачунљив у намерама. Западна друштва су угрожена извана, темпо промена их убија. (...) Данас је све у брзом току, а та силина промена је посебно ударила на Немце. Одзвонио је крај националне комоције."

Још једном ФАЗ, коментар "Храброст повезује Немце" Јаспера Алтенбокума: "Нове поделе цепају земљу која данас слави уједињење. И с десна и с лева грађанима се свом снагом натура шема пријатељ-непријатељ. (...) Да је на истоку Немачке много постигнуто, то је тачно, али није потпуна истина. Постигнуто је државно јединство, а не јединство Немаца. После 14 година владавине, Меркелова се не може извући из одговорности за дефиците на које се јавно жали.

...а време показује кљун орла

Преведено: Немачка је поларизована у брзом ходу, фронтови су бескомпромисни, нови уједињујући симболи између њеног истока и запада су остали закржљали.

Једино што Немце још држи у смислу друштвене кохрентности је храброст, она која је потребна једној у суштини конзервативој нацији да издржи брз темпо промена који им је наметнула њихова конзервативна влада.

Најкраће речено, конзервативне елите су издале конзервативни народ.

Политичко време по коме функционишу аустријски конзервативци Себастијана Курца је различито од немачког.

Истина, Курц се представља као брзи, динамични технократ моћи, слабо камуфлирани неолиберал који ће Аустрију истерати из комоције домовинске историје, равно на глобалну пустопољину.

Али он је превише националиста да би то темељно спровео, тако да се његова динамика своди на контролу спољних услова, као миграције на пример, не би ли Аустрију задржао у спором, комотном времену без Hartz-а.

Како и с ким он то може, велико је питање.

Странке са којима је коалиција рачунски изведива, као Социјалдемократе, Зелени и Слободари, радије би ишле у опозицију него што би делиле одговорност за вођење земље.

Опозиција је комотно стање, бар у Аустрији јесте.

Ако се сада настави са личним анимозитетима и обрачунима као прошлог маја, ако се коалициони преговори протегну на јануар или фебруар, мандатар Курц и државни председник ван дер Белен би могли прогласити крај те комоције.

У Аустрији почиње битка за компромис. Ко победи, тај добија право да попусти.