Ко је здрав не иде у пензију

"Радно активни током читавог живота" је слоган који последњих пар година прожима јапанске медије и свакодневни разговор грађана, те све више постаје омиљени израз и идејна водиља многих јавних личности, професионалаца-приватника као што су лекари и адвокати, али и радника других области у Земљи излазећег Сунца. Реч је о концепту да је ментално, физички и економски пожељно да појединац ради све док је жив, односно способан за рад, чак и у врло дубокој старости.

Та идеја се ослања на вредносну базу савременог индивидуалистичког, капиталистичког друштва које пропагира идеал друштвено и спортски активног појединца који то остаје и у старости, те када је Јапан у питању, црпи енергију из великог резервоара животне снаге генерација рођених током и непосредно по окончању Другог светског рата.

Оне су узеле учешће и оствариле велике успехе у изградњи инфраструктуре и индустрије, креирању технолошког напретка и материјалном богаћењу друштва шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година када је Јапан био на врхунцу свог економског развоја, и сада тај радни полет и самопоуздање носе у старост.

Наравно, схватање да је добро радити докле год је човек жив и здрав у Јапану није од јуче. У тој земљи од давнина постоји култ рада, односно, став обојен старим конфучијанским вредностима, да рад није просто средство за стицање новца потребног за преживљавање или неизбежна делатност која је предуслов за уживање и забаву, већ и медијум за усавршавање сопственог знања, вештине и моралности, за изградњу карактера и остваривање доприноса друштву и држави.

Потпомогнута тим вредностима, на пример, још током осамдесетих година у Јапану је основана национална организација чија је сврха да старим људима омогући да наставе да раде и након пензионисања. Такође, Јапанци старости преко 65 година већ раде у осетно већем проценту него њихови вршњаци у индустријски развијеним земљама Запада - у азијској острвској држави та пропорција је, на пример, скоро четири пута већа него у Немачкој.

Међутим, оно што, чини се, јесте ново у последњих пар година у Јапану је то да, док је доживотни рад у протеклим деценијама био морална вредност или нужност за одређене појединце и професије, он сада, док најбројнија и врло енергична генерација Јапанаца рођених непосредно по завршетку Другог светског рата ступа у осму деценију живота, односно, дубоко у пензионерски живот, прераста у универзални друштвени идеал.

Оно што омогућава ширење тог идеала је генерално све боље физичко здравље пензионера у Јапану, као и продужетак просечног животног века последњих деценија, који значи да интервал између пензионисања и смрти сада може, нарочито за жене, да потраје и по две деценије, па и више.

По подацима Уједињених нација из 2017, очекивани животни век у Јапану је 81 година за мушкарце и 87 за жене, а земља се већ деценијама, традиционално, налази међу три најдуговечније нације света. Све до пре неколико година обавезни одлазак у пензију и за мушкарце и жене је био у шездесетој години живота, а почев од 2006. та граница се сваке три календарске године подиже за по једну годину старости с циљем да достигне 65 у 2021.

Даље, закон из 2013. године, јапанским радницима даје право да у том прелазном року од 15 година, чак иако је у том тренутку старосна доб за пензионисање, рецимо, 62 године, остану на свом радном месту до 65 године, ако то желе.

Добробит и за државу и за појединца

Промовисање идеала радне активности до самог краја живота иде на руку и јапанској влади, која га стога свесрдно подржава. Када се зна да она у њему види једно од решења за финансијске јаде државе и проблем недостатка радне снаге, не чуди то што је она спремна да учини много да тај вредносни суд буде широко прихваћен и да се створе организациони и законски услови који ће омогућити рад становницима старијим од 65 година.

Наиме, масовно укључивање најстаријих грађана на тржиште рада ублажава низ проблема с којима се сада суочава јапанска држава, као што је велики и, чини се, од сада надаље хронични недостатак радне снаге уопште, и стручног кадра који би обучавао младе запослене, посебно.

Веће радно ангажовање пензионера успорило би и раст претеће планине трошкова за исплату пензија, јер привређујући, старе особе себе уклањају из армије издржаваних и сврставају се у ред пореских платиша, који пуне прикљештени државни буџет. Влада зато сада веће најављује ново постепено подизање старосне границе за одлазак у пензију са 65 на 70 година.

У Јапану сада живи 35 и по милиона људи преко 65 година, од којих осам милиона већ раде, а процене јапанских економиста указују да би земља могла да међу пензионисаним, здравим особама старости до 79 година, регрутује још око четири милиона сталних и повремених радника, што би, зависно од висине њихових примања, могло да увећа обим економије за чак три до шест одсто.

Умерени рад, не треба заборавити, доприноси и општем здравственом стању старих особа кроз кретање, одржавање кондиције и смањивање ризика од деменције, те тако има ефекта и на обуздавање трошкова за медицинску негу, чије две трећине покрива држава.

Због свега тога јапанска влада настоји да убеди предузећа да скрате радно време, уведу флексибилне радне сате и направе програме у којима би знање и вештине пензионера могли да буду искоришћени, како би се њима пружила шанса да, у складу са својим физичким могућностима, дају нови допринос друштву и држави.

Иначе, управо је жеља да се кроз рад умањи опасност од деменције и оствари опште добро стање организма, скупа са настојањем да се избегне друштвена изолација и да се деци и унуцима не буде економски на терету, један од најважнијих личних мотива људи у седамдесетим и осамдесетим година у Јапану када је у питању наставак радног ангажовања након званичног пензионисања.

Наравно, међу њима има и оних чије пензије и отпремнине нису довољно високе да обезбеде сигуран или удобан живот у дугој старости, те их економски разлози присиљавају на тражење додатних извора прихода.

Ипак, јапански пензионери су углавном имућни у поређењу са другим земљама, па се у одлучивању о радном ангажовању често руководе критеријумима као што су одржавање здравља и везе са људима, те добробит друштва.

Јапанци, наиме, имају снажан осећај припадности и лојалности колективу: фирми, месној заједници, граду и држави, те се осећају испуњено и значајно када могу да допринесу њиховом развоју.

Они, такође, генерално воле да се осећају корисно и продуктивно и у старости, па је и то разлог због чега мајстори, пиљари, таксисти, инжењери, архитекте, адвокати, музичари, преводиоци, професори, лекари и други радници у тој земљи радо настављају рад и у осмој, па и деветој деценији живота ако им се за то пружи прилика, односно, ако су довољно здрави и имају клијенте и потребне пословне везе.

Јапанци живе све дуже

Посебна инспирација у том погледу, и за старе и за младе, последњих година био је угледни доктор Шигеру Хинохара, који је и након што је напунио сто година, у честим наступима у медијима промовисао идеал доживотног рада.

Тај интерниста, који је познат по великом доприносу успостављању механизма редовних годишњих систематских прегледа и по руковођењу обимним и сложеним медицинским операцијама збрињавања огромног броја рањених у бомбардовању главног града током Другог светског рата и у терористичком нападу отровним гасом на престоничку подземну железницу 1995. коју је починио култ Аум Шинрикјо, наставио је да обилази пацијенте и саветује лекаре у болници "Св. Лука" у Токију све до пред саму смрт.

Преминуо је у лето 2017. у 106. години, мирно и храбро одбивши интервенције које би му продужиле живот али би га оставиле прикованим за кревет.

У Јапану је већ сада преко 20 одсто популације старије од 70 година, док је број особа старости од 100 или више година у 2018. готово досегао 70.000.

Отуд можда не чуди то што све више лекара, социолога, па и политичара у тој пацифичкој земљи сада говори о томе да грађани који су још увек радно активни или су тек отишли у пензију, када праве планове о томе како провести старост, треба да се физички и финансијски спреме за могућност да ће живети око сто година.